Прочитај ми чланак
Песник Љубивоје Ршумовић: Сваком народу богатство треба да је мајка земља, али наша села се преселила у градове, на бетон. Уџбеници су вредније хартије од вредности од новчаница. Мрак се шири брзином светлости
У време моје младости Југославија је била тим од шест република, окружен „БРИГАМА“: Бугарском, Румунијом, Италијом, Грчком, Албанијом, Мађарском и Аустријом, тако да смо знали где смо и с ким имамо посла! Данас смо окружени „ХАММГБРЦ“, европским галиматијасом, тако да данас не знамо уопште ни шта смо ни на чему смо – каже, за „Новости“, Љубивоје Ршумовић, поредећи некадашње и садашње доба.
У 75. години живота, и после 57 година рада, Ршум је остао видно предан дечијем свету. За своје „Видовите приче“, које му је илустровао стари саборац Душан Петричић, добио је „Доситејево перо“ за најбољу књигу, по оцени стручног жирија састављеног од ђака из београдских основних школа. Награду ће примити у уторак, у подне, у Удружењу књижевника Србије.
САБРАНА ДЕЛА
– Припремам књиге за сабрана дела, леп али заморан посао.
Најтеже је што нема никакве извесности да ће угледати светло дана.
Предао сам „Лагуни“ нови роман за младе и радознале.
Зове се „Вид из Таламбаса“; илуструје га Душко Петричић.
Неће изаћи за Сајам, већ пред Нову годину, таман да помогне понекоме око бриге шта ће да поклони деци.
Песник чије стихове знају напамет и деца и родитељи, открива шта нам све фали, не рачунајући але, говори о нашој памети и глупости, ћудима и чудима, култури и судбини, о новим светским односима и Србији између две провалије…
* Прошла је једна парада, очекује нас друга. Како видите Србију између та два догађаја?
– Европа би откинула само да је некоме пало на памет да споји те две параде! Одмах би нас примили тамо негде у нешто! Овако, све ће остати по старом. Србија је последњи пут била између две свечаности када је Давичо отпевао да је „међу шљивама“ и „на њивама“. Сад се налази између две провалије: једна се зове бела куга, а друга – црна Европа!
То је она Европа која је Србију, што значи саму себе, бомбардовала да би се додворила америчком Novus ordo seclorum-u. Данас та слугерањска Европа хоће-неће да нас прими у Европу! Све се окренуло наглавачке.
* Шта нам је потребно да закрпимо, како једном рекосте, све „рупе на менталитету“, да корисно употребимо наше „ћуди и нарави“?
– Потребно је, за почетак, да поново уведемо у основне школе предмет „лепо писање“, да описменимо будући народ, да тиме у њих усадимо један виши естетски и етички праг!
Затим да учитељима вратимо титулу „учитељ“ и да испоштујемо Конвенцију УН о правима детета, коју смо потписали и ратификовали, па да сваку идеологију, па и конфесиону, избацимо из школа, а веронауку преселимо у хришћанске храмове, где јој је место, баш као што је позоришним представама место у театарским храмовима.
И најзад, да Министарство просвете законом загарантује Заводу за уџбенике монопол на штампање уџбеника, баш као што је Министарство финансија дало монопол Заводу за израду новчаница да штампа новац и хартије од вредности. Уџбеници су вредније хартије од вредности од новчаница! Злоупотребе у издавању уџбеника праве веће штете српској нацији од злоупотреба у производњи новчаница! Значи, морамо од почетка. Рупе на менталитетима нас маторих остаће док је нас, али да бар будуће генерације покушамо да спасемо!
* У једној причи за децу пишете о племену „сиромашном и храном и срећом“, али „богатом ведрином и надом у боље дане“. Имају ли Срби још то богатство?
– Гледајте све ове наше приватовизије, све се баве „ведрином“ упакованом у кичерајске ријалити серије, и „надом“ упакованом у политичке говоранције. Врви од богатства! Толико смо богати тиме да смо Богу досадили, па нам она друга, природна богатства, уништава. Шта ће нам ова друга богатства кад имамо она прва?! Сваком народу, па и Србима, богатство треба да је мајка земља, територија, црница која рађа, њива из које ничемо и прашина у коју ћемо отићи! Али, наша села се преселила у градове, на бетон, а села зарасла у коров. Нема ту ни среће ни хране, али нема ни много наде, чак ни оне варљиве!
* Мислите ли да је народу доста свих фазона и фора које му продају деценијама?
– То сте ви рекли! Немојте да испадне да сам ја неки дефетиста и назадан елемент! Додуше, и ја сам продавао дечјем народу фазоне и форе, па боље да ћутим! Народ не би био „стока једна грдна“, како Његош каже кроз уста скадарског паше, да се држао Бога и Светог духа! Народ је само необразован, и понаша се инстинктивно. То је давало неке резултате у време патријархата, српска епска традиција нам сведочи о томе. Ово, нажалост, није време матријархата, већ време онанијата! Гања луд збуњеног, али не може да га стигне!
ЂИНЂУВЕ И БЕСПОСЛИЦЕ
*Како свет размишља о будућности?
Да ли ће, као што каже стара индијанска пословица, људима доћи до свести да се новац не може јести? Имамо ми нашег „Индијанца“, Вука Караџића, који каже:
„Новци кад одлазе имају сто ногу, а кад долазе само двије!“
Нећу да вам преводим народну пословицу која нам јасно поручује да је много теже привређивати него се задуживати, па трошкарити те новце на ђинђуве и беспослице.
* Разумете ли те нове светске односе и зашто нас неки не подносе?
– Разумем. И ја сам старији, велики брат, па сам своме млађем брату ударао чвегере! Такав је био поредак у мојој породици, такав је данас нови светски поредак у светској породици народа. Тесла, Србин по рођењу и менталитету, хтео је, једним својим изумом, цело човечанство да части са довољно електричне енергије, и започео те радове. А онда га капиталиста „Вестихгхаус“ упитао: „А како ми то да наплатимо, господине Тесла?“ Тесла је, разочаран, прекинуо те радове. Ето, зашто нас мрзе! Јер смо ми једно, а они нешто сасвим друго!
* Шта нам је донео тај, како рекосте, „црни облак Новог светског поретка“?
– Не само нама, него целој планети, донео је Закон јачег, који спроводи болесну амбицију да буде изнад свих закона! Тешко је живети са сазнањем – која огромна количина глупости господари овом планетом!
* Како се у Србији слажу политика и песници?
– Док се политика бави углавном ватрогасним активностима, песници покушавају да „предњаче“, по савету Рембоа из „Писма видовитог“. Политика толико плаши народ да песници у сарадњи са другим уметницима не стижу да га разоноде, овеселе, растерете… А народ, опет, стиснут немаштином и безнађем, сву кривицу сваљује на Бога и природу, не види свој удео у тој кривици!
* Чини ли вам се да нам културу све више стежу око врата, а она „ни да бекне ни да скочи“?
– Кад препознамо онога ко нам култури стеже врат, и кад га научимо памети, све ће кренути набоље. Можда је време да признамо да ми сами себи стежемо врат! Довољно је провозати се колима по Србији и видети колико смо сами криви што нам је Србија затрпана ђубретом и немаром. Понашати се тако према својој земљи може само некултуран народ. Није нам алиби, нити је за неку похвалу то што смо имали уређену државу пре осам стотина година. Наша култура, дакле, није овца, али могла би и да бекне и да скочи, да нам мало дисциплинује и дух и тело!
* Добили сте недавно и награду за животно дело на књижевним сусретима на Козари и тиме сте, кажете, зближили Козару и Златибор, и уз завичај прогласили још једну слободну територију. Шта је за писца данас слободна територија?
– То су они простори које душом препознајемо, где можемо да будемо сами са целим светом, али у најдрагоценијем друштву свог стваралачког двојника. Та двосамљеност се осваја радошћу од рада, и оданошћу самоме себи.
* Своје животно дело посветили сте деци. Како их васпитавамо?
– О овој већ рођеној деци не треба бринути, родили смо их, а они ће се снаћи и од себе стварати и створити човека, по рецепту Марије Монтесори. Мене више брину нерођена деца, она коју убијамо киретама, она коју нећемо да зачнемо, она која, заједно са оно мало освешћене српске нације, вапију да буду рођена да би се поносила својим родитељима, и својим српским народом.
Та деца које нема требало би да буду наша највећа брига, наше стратешко, што значи животно, питање. Али, кога данас уопште брине судбина српске нације осим нас, шашавих песника?
* Значи, као у песми о љутим гусарима, све нас је мање. Коју бисте здравицу упутили српском народу?
– Ја сам своју „Здравицу народу српском“ написао поодавно, када још није било касно ставити питање наталитета на прво место дневног реда живота! Али, то се није могло догодити јер је фамозна политичка воља била у рукама једног, женом ометеног, човека! Никад није касно, али бојим се да је то и данас немогуће, јер смо остали и без територије и без памети.
* А који афоризам?
– Не гасите воштаницу, и мрак се шири брзином светлости!
