ФОТО: Звездара Театар – Клаустрофобична комедија (проба)

Славко Штимац се клони провокативних изјава, не воли да коментарише поступке људи с којима је сарађивао, сматра да о томе треба њих питати, а додатни „проблем“ јесте што се чини да другима тражи увек бољу страну личности. Као да је остао заробљен у ликовима које је досад тумачио. То су, познато је, редом били добри момци нежне и благе нарави, а утисак је да је такав и сам Славко Штимац. Кад је после краћег наговарања одлучио нешто да поједе, деловало је као виц што је изабрао пизу која се зове „Мафиосо“.

После више од 20 година враћате се у позориште. Да ли јунак којег играте у „Клаустрофобичној комедији“ припада ликовима какве сте углавном досад тумачили, који су пасивни и трпе радњу?

– Ово је веома активан лик. Играм писца којем се у процесу стварања комада мешају позориште и реалност. Заправо цела представа је и постављена на тај начин да се мешају фикција и реалност, тако да у многим моментима нисте сигурни да ли сте у позоришту или у збиљи. Душко Ковачевић је написао овај комад мислим 1986. године када је и први пут постављен. У њему су играли Бата Стојковић и читава екипа одличних глумаца: Сека Саблић, Миша Јанкетић, Жарко Радић, Данило Лазовић. Представа је била актуелна зато што критикује друштво и проблематизује однос политике и уметности, а тако је и сада. То је увек присутно у Ковачевићевим комадима, и то их увек чини савременим.

ФОТО: Звездара Театар – Клаустрофобична комедија (проба)

Премијера

Премијера Клаустрофобичне комедије заказана је за 23.12. увече у Звездара театру. Режију комада потписује Дарко Бајић, а у њему играју Љубомир Бандовић, Зоран Цвијановић, Марко Јанкетић и две младе глумице Невена Ристић и Јована Стојиљковић.

Какав је био статус уметника у некад заједничкој земљи Југославији у поређењу с њиховим положајем данас?

– То могу најбоље да покажу одређене статистике. Њима се нисам посебно бавио, али видим да постоје огромне разлике у издвајању средстава из буџета за културу. Чини се, чак, да се у време деведесетих издвајало више него данас. Што се тиче, конкретно, рада на филму, изненадио сам се да су последњих петнаест година и више људи просто навикли да не буду исплаћивани за свој рад на време, да морају стално да телефонирају и питају шта је са њиховим поштено зарађеним парама. Морам да признам да у време СФРЈ тога није било. Комотно сте могли да одете до банке и знали сте да ћете тамо моћи да подигните новац који вам је гарантован уговором. Aко је то неки показатељ стања и односа, морам да признам да је у сфери културе раније било боље.

Знате шта је најгоре од свега – што се ми сви из бранше знамо. Они који би требало да исплате новац су веома често у ситуацији да и њима неко касни са уплатом средстава. Свако практично има неко оправдање. Што каже један мој пријатељ, почели смо да живимо у друштву на „дођем ти“.

Да ли је младоликост упечатљива за вашу физичку појаву била преимућство или препрека када су вам додељивали улоге?

– Често чујем за себе да наводно изгледам млађе. Немам неки однос према томе, мада ми је сигурно одређени тип улога намењиван. Aко сам више пута играо човека добре нарави, ваљда је људима остало у свести да би било најбоља варијанта да ми понуде такву врсту улоге. То није случај само с мојим физичким карактеристикама и темпераментом. Постоје типови глумаца које често бирају да играју негативце. Ја бих радо то мењао и обрнуо ствари, зато што мислим да типско додељивање улога није најбоље решење. Добро би било пробати играти и нешто друго. Можда човек може и сам да се потруди.

Да ли сте се ви борили да добијете неку другачију улогу или чекате да вам је понуде?

– Ви у ствари хоћете да ме питате да ли сте амбициозан човек. Нисам. То ме није пратило кроз живот, али би ме обрадовало да могу да бирам. Ево, недавно смо завршили филм „Добрица“, где смо мој пријатељ редитељ Срђан Пенезић и ја заједно радили. Нас двојица и Весна Голубовић смо продуцирали овај филм који ће публика моћи да види почетком наредне године.

О чему говори „Добрица“?

– У поднаслову би могло да стоји и „бајка за одрасле“. То је прича о човеку који је као беба остављен у корпи поред контејнера а нашли су га и усвојили стари и племенити људи. Одузели су им га и ставили га у дом кад је кренуо у школу. Касније ће доспети и у затвор, али све то нимало не утиче на његову добру вољу и добро расположење које има према људима. Одмах да кажем да филм није прича попут Форест Гампа, где је главни лик помало блентав. Напротив, Добрица је веома интелигентан и, једноставно, добар. Испрва му се људи чуде, питају се да ли је сасвим нормалан, да би касније почели да се мењају. То би била и порука филма, да се исплати бити добар према људима јер се то неминовно враћа, као и да можемо живети у лепшем и срећнијем друштву.

Да ли ви, заиста, тако мислите?

– Да. Сваки човек може то да тестира.

Живели сте неколико година у Aмерици. Какве утиске носите одатле?

– Моја супруга је живела у Aмерици и из тог разлога сам и ја отишао тамо. Живели смо у Њујорку, који је јако занимљив град, али он за мене није био нешто непознато јер сам га први пут видео још као младић. Били смо тамо седам година и нисам доживео тај културолошки шок о коме се говори. Мени је главни утисак да ми у ствари припадамо тамо, будући да смо на неки начин одрастали на тој култури која нам је била веома доступна. Сви знамо каква је била Југославија.

Да ли вам она и даље лежи на срцу?

– Не могу да се фолирам и будем лицемер. Припадам генерацији која је одрасла у тој земљи, волео сам је и волим је и данас. Бизаран је начин на који се распала и сваки пут кад се тога сетим мука ми је, али није било у мојој моћи да на то утичем. Направљена је атмосфера лудила, хистерије и шовинизма која је унесрећила многе људе. Ја и даље постојим у Југославији. Путујем свугде и сарађујем са људима који припадају том некада заједничком простору.

Како сте се носили са славом као дете и да ли имате одбојност према интервјуима зато што сте с оним првим имали лоша искуства?

– Тада су била само два телевизијска програма и популарност је била много већа него што је могуће данас замислити. Цела земља је гледала телевизијске серије као што је „Салаш у малом риту“, који је емитован ударном термину недељом увече. Сутрадан није било шансе да вас 99 одсто људи које сретнете не препознају. У тим првим интервјуима сви су желели да сазнају нешто интимније, лично, из живота и ја од тада имам велику одбојност према давању интервјуа. Кад би се десило да ми случајно излети нешто лично, после бих зажалио. Можда претерујем, можда је то и зато што сам тада био дете, осетљивији, али чинило ми се да медији увек имају потребу да ваше речи скроје по своме не би ли их учинили атрактивнијим. То ми је сметало.

Од кога сте у послу највише научили?

– Основне законе филма сам као мали научио од редитеља Обрада Глушчевића, аутора филма „Вук самотњак“, затим Бранка Бауера, редитеља телевизијске серије „Салаш у малом риту“. Било је ту старијих глумаца, дивних и племенитих људи, који су увек давали добре савете. Мислим да сам тако отприлике и формирао начин како ћу играти на филму. Што се тиче самог заната, била је важна и техника која је раније захтевала велику прецизност и то је прво што сам савладао – да станем тачно на репере, да се полако откривам према светлу у одређеном моменту, тон је имао своја правила и требало је све то координисати. Мислим да ми је то много значило у каснијем раду, остало је било ствар инспирације и интуиције на који начин да урадите нешто а да вам се верује. Увек је важан осећај за меру, али од свега је најбитније да вам се верује.

ФОТО: Звездара Театар – Клаустрофобична комедија (проба)

Који ликови су вам били нарочито инспиративни?

– Можда вас неће задовољити одговор, али ми се чини да сваки нови посао у овој професији прати осећај као да никада пре тога нисте радили. Носите са собом рутину и технику које сте научили, али морате да нађете начин како да направите лик. То је сваки пут другачије. У свему томе се много ослањам на интуицију.

Радили сте с филмском легендом Семом Пекинпоом, затим с Ралфом Фајнсом. Какве утиске имате из тих искустава?

– Кад сам радио са Семом Пекинпоом, био сам дете. Требало је да останем један или два дана снимања, али се њему ваљда допало како смо радили и стално ми је проширивао улогу. Задржао сам се неколико месеци на снимању, а најзанимљивије ми је било што сам видео огромну холивудску екипу и схватио да раде филмове исто као и ми. Исте камере, техника, имали су, додуше, веће буџете, али смо и ми имали филмове за које су се издвајала значајна средства. Пекинпо је био човек огромног ауторитета кога су се сви плашили, а према мени је био благ, ваљда зато што је имао сина мојих година. Деловао је као жесток човек, а у суштини је био нежан. Ралф Фајнс ме је звао кад је снимао овде и лепо смо сарађивали, дружили се, ваљда зато што смо и генерацијски блиски. Диван и пажљив човек. Велики професионалац.

Како су ваши родитељи реаговали на популарност која вас је задесила док сте још били дете?

– Били су нормални људи и поносан сам на то. Њима је било најважније само да сам ја добро.

Често сте глумили са животињама. У „Aндерграунду“ с мајмуном. Какво је било ово искуство?

– Да, глумио сам с коњима, псима, чак и медведом, а шимпанза Чарли је био из циркуса. Пре снимања сам ишао да се упознам са њим. Радио сам са животињама, али, верујте, мајмуна је, мислим, немогуће дресирати. Једном уради нешто, после му досади, па морате да се служите разним триковима не би ли вас послушао. Има једна сцена у „Aндерграунду“ коју смо снимали у тунелима у Бугарској. У филму се Чарли и ја ту срећемо после много година и треба да се загрлимо. Невероватно како је он одреаговао. Као два човека када се сретну. У филму сам тужан, пустим и неку сузу, а он ме милује по коси. Његов израз је препун емоција и сећам се да ме је Вилко Филач, директор фотографије, позвао заврнувши рукав да ми покаже како се најежио колико је био ганут тим призором.

Извор: danas.rs – Aлександра Ћук

Ознаке: Добрица, Клаустрофобична комедија, позориште, Славко Штимац, српски глумац, филм