Прочитај ми чланак
Многи ће за њега рећи да је „последњи београдски шмекер“. Био је огледало неког другог Београда.
Душан Прелевић Преле. Човек који је обележио један период у историји Београда. Многи ће за њега рећи да је „последњи београдски шмекер“. Петар Божовић га је назвао „правим београдским џивџаном“. Тешко је наћи примере попут њега, мало је људи који су толико стварали и толико рушили. Сваки текст је прекратак да би се написало све о Прелету. Био је огледало неког другог Београда, оног који се градио после Другог светског рата. Био је огледало једне генерације, оне којој рат није значио ништа и која је успостављала нове трендове који нису одговарали тадашњем режиму. Био је често надмен, бахат и свестан тога. Његова музика је била нешто сасвим другачије, пуна емоција и лаких нота. Један од првих рокера оног времена.
Њему својствено је било да каже:
За неке рокенрол почиње са Битлсима. За мене 1948. Те године сам рођен.
И заиста, многи познати рокери то ће и потврдити. Представник је једне од најплодоноснијих генерација у култури Београда, а како је сам истицао, никад није припадао никоме сем свом крају, ћошку…свом Црвеном крсту. Називали су га „српским Чарлсом Буковским“, а од школе је једино имао „велики универзитет“. Претпостављате, његов „велики универзитет“ су биле београдске улице.
Шта је направио за живота? Много. У Атељеу 212 је био учесник првог извођења мјузикла „Коса“. Био је члан рок састава Корни групе, Оркани, Јуниори, Визије, Силуете Томија Совиља, Опус. Снимио је два соло албума, писао текстове за рок и џез. Објављивао је приче у НИН-у, Књижевним новинама, Дуги итд. Написао је две књиге: „Баш челик“ и „Београдске приче“. Написао је сценарио за легендарни филм „Последњи круг у Монци“. Веровали или не, играо је фудбал у Булбурдерцу и у Црвеној Звезди, а био је голман хокејашког тима Партизана. Изгледа да је могао све у животу. Иако је све могао и свуда био најбољи, све је знао и да упропасти на себи својствен начин.
Памти се долазак Боба Вилсона у Београд и његово одушевљење Прелетовим гласом, у поставци другог мјузикла „Исус Христ суперстар“, непосредно после бродвејске премијере. Преле, наравно, како би потиснуо своје емоције одмах га је извређао. Међутим, Вилсон није одустајао тврдећи да нема представе без Прелета, да он пева боље него „Јуда“ у бродвејској поставци. Присутни тврде да га је то „још више испровоцирало и онда је он испребија неког Милу, који је ту држао бифе.“ После тога, Мира Траиловић која га је посебно волела, избацила га је из представе.
Музика је била његов живот. У неким тешким временима музика му је спашавала живот, али га му је и уништавала. Уводио је нове стандарде на музичкој сцени Београда. Певао је и писао животне приче са дубоким порукама и кад год је успео да привуче велику пажњи, да победи, он се повлачио. Документарац о његовом животу зове се „У реду, победио сам“. Када је био најбољи говорио је:
Нек’ они певају, ја идем за шанк. Тамо је живот.
О његовом писању Момо Капор је говорио да је то „проза типичног београдског урбаног духа, та проза је довољна да оправда један живот“. Његова проза је заиста показала сав његов уметнички таленат. Музиком и прозом је показивао своју питомост, али и срчаност. Сматрао је да је кроз музику показао својеживотне ставове, а кроз прозу, који је писао у својим последњим годинама, да је сам себи скројио крај. Истицао је да нема веће слободе од тога да сам себи одабереш крај.
Његов живот и дела нас могу научити много. Сви његови избори су били слобода. Често је бирао погрешно, али никад се није кајао. Понекад је говорио да зна да није у праву, али да га је баш брига због тога. Можда га је најбоље описао Брана Црнчевић у реченици:
Нема дна који није дотакао и нема врха на који се није пењао.
Његов живот је и једна велика порука за све: ако изаберете своје идеале сигурно сте погрешили, али сте сами изабрали. Ако вам неко други буде бирао живот, можда и нисте погрешили, али су га други изабрали за вас. Сви његов пороци су били препрека његовим дометима, али су му можда били и инспирација.
Велико је питање да ли је успео у животу. Можда је најбоља оцена тога понос његове мајке. У једном интервјуу је рекла:
Родила сам генија, он је све могао и све фантастично радио. И кад докаже себи он одустане.Из ове реченице избија и понос на сина и жал за већим остварењима.
Могао је Преле још много, али и ово што је остварио је дело великог уметника. Можда намерно није хтео више да нам остави, у свом пркосном маниру.
(akademskikrug.rs)
