Прочитај ми чланакДРАМСКИ уметник Владан Живковић (81), председник Удружења филмских глумаца Србије, с којим Нишки културни центар организује Филмске сусрете у Нишу, преминуо је јуче након дуге и тешке болести данас у Београду, потврдили су Куриру његове колеге.
Рођени Београђанин (1941) прославио је 80. рођендан 1. децембра, један је од оних глумаца чије лице препознају сви, од загрижених филмофила, па све до оних које уметност уопште не занима. Звали су га и омиљени епизодста свих редитеља.
„Присетио сам се како сам као клинац „гутао“ сваки кадар „Отписаних“, дивио се Прлету и Тихом али истовремено симпатисао и оног пандура, Гидриног грмаља Микулу. И ту смо стали, код Микуле. А далеко од тога да је тај брка био једини живописан, па и симпатичан лик из „противничког табора“ – још онда ми се баш допала варијанта (у то време потпуно бизарна), Бате Живојиновића у униформи краљевске војске“, овако га опишује критичар Младен Николић.
Учио је глумачки занат у класи са Гојком Шантићем, Миром Пеић и Танасијем Узуновићем, а током студија на Академији дружио се, између осталих, и са Драганом Николићем (такође студирао у то време, класу испред Живковића) и Миленом Дравић (тада већ познатом глумицом). Заједно са Гагом играо је на сцени аматерског „Крсманца“ и после једне представе пришао им је легендарни Жика Павловић, један од најзначајнијих филмских стваралаца са наших простора. Иако су још увек били на студијама, својим талентом привукли су пажњу познатог редитеља који је пожелео да их види у свом новом пројекту.
Павловићу су за овај филм били потребни неафирмисани глумци, нова лица – Гага и Владан показали су се као савршен избор.
Један од најбољих српских филмова до данашњег дана, драма „Кад будем мртав и бео“ (1967) лансирала је бриљантног Драгана Николића у глумачку орбиту. Ондашња југословенска публика први пут је на великом платну пратила главног јунака који није узорни омладинац, партизан на линији револуције или ударник у железари, већ супротно – ситан лопов и нерадник, лажов без икаквог талента, врлине. Владан Живковић упечатљиво је одиграо улогу Бубрега, једног из плејаде маргиналаца у овом ремек-делу југословенског „црног таласа“.
Џими Барка и његово путешествије одушевили су критику широм света али се овдашњем режиму нису нимало допали. На срећу, филм није „стрпан“ у бункер, већ је, захваљујући хвалоспевима са свих страна некако стигао до најширег аудиторијума. Директно инспирисан Павловићевим ремек-делом, Џон Шлезингер је већ следеће године снимио „Поноћног каубоја“ (са Дастином Хофманом и Џоном Војтом) и покупио неколико Оскара, међу којима и признање за најбољи филм године.
По завршетку студија на Академији, Живковић је добио стални ангажман у Српском народном позоришту у Новом Саду. Међутим, у театру се није наиграо – једном је испричао како му је тадашњи управник поставио ултиматум: ако мисли да буде „филмаџија“, за њега не може бити места у ансамблу новосадског позоришта. Младић се није много двоумио, рад на филму заволео је на први поглед, снимајући са Жиком Павловићем и тако је почела каријера једног од наших најпознатијих епизодиста.
Наш познати песник Мирослав Мика Антић касних шездесетих написао је филмски сценарио инспирисан драматичним догађајима у Војводини, у првим годинама после ослобођења – реч је о (насилној) колективизацији, „чизмашима“ и њиховом терору, принудном откупу и отпору војвођанских паора, а на такве теме ондашња владајућа елита није гледала са одобравањем, најблаже речено. Упркос свему, Мика Антић је, у двострукој улози сценаристе и редитеља, успео да реализује „Доручак са ђаволом“ (1971), стилски и занатски не баш кохерентну али упечатљиву драму. У главној улози појавио се Бата Живојиновић, а Владан Живковић остварио је изванредну ролу младог поручника Милана, раме уз раме са Гидром Бојанићем.
Владан је својом појавом и глумом привукао пажњу и појединих иностраних филмских аутора; само током 1973. године Живковић се појавио у две енглеске копродукције, прво у остварењу „Две жене“, а одмах затим и у драми по мотивима романа Грејема Грина „Енглеска ме је створила“. Ту је млади глумац играо раме уз раме са Мајклом Јорком и Питером Финчом, тадашњим звездама британске кинематографије. Занимљиво је да је у оба поменута филма Владан тумачио улоге – Немаца!
Са Питером Финчом остаје у контакту и после рада на филму, а нешто касније Финчов агент у Лондону пристаје да заступа и Владана, коме се тако отвара и могућност да повремено заигра у страним продукцијама. Четири године касније, Живковић добија малу улогу и у познатој ратној епопеји „Гвоздени крст“ (1977) америчког великана Сема Пекинпоа. Ту је играо поред Џејмса Кобурна, Максимилијана Шела и легенде америчког филма, Џејмса Мејсона. Одмах потом следи и појављивање у опскурном зомби хорору „Dark Echoes“, америчко-југословенској копродукцији.
Током седамдесетих година Живковић снима без предаха, по пет, шест пројеката у сезони. Хоће га сви – Жика Павловић, Здравко Рандић, Дејан Караклајић, Горан Марковић, Миомир Стаменковић, Здравко Велимировић, Горан Паскаљевић… Владан игра возача хладњаче у „Специјалном васпитању“, гастарбајтера који новајлијама држи „курс“ шведског у „Чувару плаже у зимском периоду“, партизанског борца у филмовима „Врхови Зеленгоре“ и „Девојачки мост“, конобара у „Двобоју за јужну пругу“, радника у кланици у комедији „Тигар“, команданта бригаде у „Сутјесци“, полицијског инспектора у кримићу „Позоришна веза“… Његове филмске улоге овако би могли да набрајамо у недоглед.
Осамдесетих година прошлог века Владан је играо и у великим ТВ копродукцијама – највеће две биле су серије „Мусолини“ (са оскаровцем Џорџом Скотом у насловној улози) и „Рат и сећања“ (са Робертом Мичамом). Живковић је често истицао да су сви ти велики глумци са којима је имао прилику да снима и да се дружи углавном непосредни, опуштени и сасвим обични људи.
Управо такве, непосредне и сасвим обичне, тзв. мале људе Живковић је најчешће глумио. И површни осврт на његову пребогату филмографију открива једну занимљивост – Владан готово никада није тумачио негативце, лоше момке; његови су ликови добре ћуди, често духовити и дружељубиви, па чак и онда када су у питању улоге официра, чувара, инспектора.
Владан Живковић снимао је такорећи без одмора, ишао је из улоге у улогу, из филма у филм. Само током 1982. године појавио се у осам играних филмова, не рачунајући телевизијске ангажмане. Неретко је радио и на два, три пројекта истовремено, баш као нпр. Бата Живојиновић или рецимо, легендарни Прежа Милинковић. Упркос толиком броју филмова, Владана су главне роле упорно заобилазиле. Временом, стекао је својеврсни ореол „вечитог“ епизодисте и тако је остало до данашњих дана.
За себе је волео да каже да је човек „старог кова“, Београђанин који воли да слуша шлагере, Арсена и Габи али и класичну музику.
У филмској каријери дугој четири деценије Живковић је овековечен на целулоидној траци у више од 70 играних филмова! Када се томе додају и бројне улоге у домаћим ТВ серијама и драмама, та бројка стиже до 130 улога! Играо чувара у у филму „Монтевидео, бог те видео“, али и код свог великог пријатеља Радоша Бајића у серијама „Шифра Деспот“ и „Пси лају, ветар носи“.
Време и место сахране биће накнадно саопштени.
