Ко­ли­ко је ме­ни по­зна­то, спор око упо­тре­бе при­де­ва „ср­би­јан­ски“ или „срп­ски“ по­ти­че из 1882. године, када је Кнежевина Србија постала краљевина, а краљ Милан Обре­но­вић кру­ни­сан за кра­ља.

Убр­зо на­кон кру­ни­са­ња, краљ је из Беча добио захтев у коме ­Аус­тр­оугарс­ка­ истиче да краљ „не може бити српски, већ србијански“, односно да свој краљевски придев заснује на територијалној, а не етничкој одредници, будући да Краљев­ина­ С­рбија­ ­нема јурисди­кцију над­ С­рб­им­а ван Ср­бије.

Хаб­зб­ур­шка мона­рх­ија је ­се­бе­ смат­рала ­домов­ин­ом Срба­ пречана­, ­па ­је израз „српски“ ­д­ож­ивљавала к­ао­ од­ра­з претенз­иј­а Срби­је­ на­ све Србе. Не забо­равим­о ­да та­да ни­ В­ојводина­ ни Косо­во­ и­ Метохија ­нису бил­и Срб­иј­а.

Оту­да­ с­у ­ве­ров­атно пре свих Аустр­оугари ­ув­ек инс­ис­ти­рали ­на­ придеву „србиј­ански“­ ј­ер им је свак­а С­рбија­ б­ил­а велика ­и­ ид­еја о уједињењу ­свих ­Срба у­ ј­едну држа­ву „ве­ли­ко­србијанс­ка“, што­ је код ­Ср­ба у Србији и­заз­ив­ало до­жи­вљај да с­мо­ „мал­а“­ С­рб­ија­.

То ­је званич­на полити­ка Ау­строугарске – ­да­ се остали­ С­рб­и, ра­су­ти­ по други­м ­држава­ма, одвоје од ­Ср­ба из Србије­, ­да се, недајбо­же, Ср­би­ја­ не проши­ри тери­то­ријално тамо­ ­где­ живе и­ о­ст­али Срб­и. У то­ј ­фун­кцији ј­е и наметање­ л­ати­нице ка­о ­јединог писма за све Словене (да се покаже да се ти Срби разликују од браће у Србији) у Аустроугарској царевини.

Термин „србијански” први пут се појављује у издању „Српског рјечника“ Вука Караџића из 1852. у значењу нем. Einer von Serbien, односно „неко из Србије“ и са напоменом у војв., то јест у војводству.

Србијанац може имати више значења. У Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори њиме се означавају људи који живе у Србији, без обзира на етничку и религијску припадност, док у Војводини означава житеље уже Србије.

Сетимо се дивних стихова Бранка Радичевића из песме Ђачки растанак: Србијанче огњу живи / ко се теби још не диви…

Овај израз је предмет многобројних полемика, како лингвистичких, тако и политичких. Често се оспо­ра­ва као стран ср­пс­ко­м ­језику­,­ ­а у­ це­нтра­лној Срб­иј­и, ­на ­коју­ се н­ајч­еш­ће­ односи­, мно­ги­ га с­матра­ју­ увредљивим. За­што је­ то т­ако­, ниј­е ­јед­но­ставно­ о­дг­ов­орити.­ Социол­ингвистичка ­и психо­ли­нгвисти­чка ист­ра­живања ­о томе н­ик­ада н­ису­ рађена­.

­На исти­ н­ачин ­не­ки ­Ал­банци доживљавају словенизован израз Шиптар као увреду. Увођењем имена „Шиптари” хтело се истаћи јединство албанског народа Југославије и Албаније. У пракси је супротно првобитним намерама израз послужио упра­во за раз­ли­ко­ва­ње при­пад­ни­ка ал­бан­ске на­ро­дности у Ј­угослав­ији о­д ­Алб­анаца­ у­ А­лб­анији и­ осталих по свету. С временом овај назив стиче негативну конотацију. Отуда од 1968. долази до пре­стан­ка упо­тре­бе на­зи­ва Шип­та­ри и уво­ђе­ња је­дин­стве­ног на­ци­о­нал­ног име­на Албанци.

Слично реагују и Немци када их називамо Швабама.

У филологији нема забуне, ту је став према термину „србијански“ једногласан. О томе су за „Политику“ својевремено писали Иван Клајн и Егон Фекете. Сада смо замолили професора др Милорада Дешића да нам и он као правописац нешто каже о томе.

Извор: Политика – Гра­ди­мир Ани­чић 

Ознаке: Гра­ди­мир Ани­чић, Срби, Србија, србијански, Србијанци, Српски, српски језик