Прочитај ми чланакПредседнику не ваља ракија. Мора да је допече и да се одрекне шећера. Народ га никад не би изабрао да је раније изашао на тржиште с тим производом. Слоба је имао шећер, Вук Драшковић Дану, Тома има Драгицу, а она свој фонд
Публика у Србији коначно је добила прилику да погледа представу „Отац и син“ Народног позоришта Републике Српске, која је на једном пројекту окупила три велика уметника – писца Небојшу Ромчевића, глумца Петра Божовића и редитеља Николу Кољу Пејаковића. Бард српског глумишта радује се сваком њеном новом извођењу, а наш разговор веома брзо с терена културе прелази на теме везане за живот младих, политичаре, изборе и спорт.
– Пусти ме с политиком, немој да ми квариш дан – каже Божовић.
Протекле недеље новине су нам биле пуне политике. Пратите ли аферу „Савамала“?
– Оде нам Мали, а остаде велика брука. У јаким партијама то се тако решава. Неко мора да оде. Одлетеће ваљда ко је одговоран, а странка ће то славити као своју доследност и транспарентност. Нема код нас циле-миле и не може као досад.
Избори нису променили ништа. Да ли сте изашли и коме сте дали свој глас?
– Изашао сам. Нисам успео да пронађем кутију (смех). Изашао сам из свог стана тог дана. Гласао бих да се нуди нешто ново, а избори за нама само су јачање постојећих страна, што је добро. Можемо ми бити против владе и премијера, али стабилна држава мора да постоји. Потребна нам је чврста влада, само тако ће се створити озбиљна опозиција. Међутим, не од ових пропалих партија. Ниједан политичар неће да се одрекне привилегија због неких нових чланова. Они и даље марширају, и то не као свеци, већ као негативи својих личних фотографија.
Председник Томислав Николић жели нови мандат.
– Код Томе ми је све добро осим његове ракије. Нисам задовољан. Да је раније изашао на тржиште с тим производом, никад не би постао председник Србије. Ракију бих само још једном допекао и одрекао бих се шећера.
Велики патриота
Дали сте толико интервјуа и готово да нема тајни..
– Не знате да сам почасни члан Жандармерије. Примили су ме у своје редове. Подржао сам њихов штрајк једном 1. маја… Коначно је неко протестовао тог дана и борио се за права радника, а није ишао у шуму да пече роштиљ и да пије.
О њему као првом човеку државе стално се објављују неке афере – од лажне дипломе до ванбрачне деце.
– Волео бих да је Тома такав љубавник као што се пише, јер онда би значило да је жив човек. Делује ми као неко ко је сувише привржен породици. Србију треба да води један Берлускони. Слоба је имао шећер, Вук Драшковић Дану, Тома има Драгицу, а она свој фонд.
Код Томе се појавила и ташта као функционер.
– Још у време Радована Јелашића ташта је постала култна личност. Није то Томин патент. Читајући штампу, могао си да прочиташ свуда исту реченицу на питање откуд вам вила на Дедињу. Говорили би да су имали свој стан, па је ташта продала свој, и онда су подигли кредит и купили кућу. Ташта је свима помогла осим мени. Где нисам нагазио једну такву ташту као што је има Николић.
И Ивица Дачић има амбиције као Томислав Николић да буде председник?
– Дачић је један медени колачић. Он зна свој пут.
Кажу да је лидер СПС спреман и да се понижава пред Вучићем, само да би ушао у нову владу.
– Шта је политика него понижавање, а да ми имамо неке користи од тога. Кад је Милош љубио паши опанак, за то је добио неколико нахија. Ми смо изгубили руднике. Сорош хара по Србији и ради шта му је воља. ПКБ ће продати за тепсију рибе. У Србији је више од 42 одсто неписмених. Из наше земље је изашло 45 милијарди евра, а не зна се где су отишле. Неко то мало загребе као тему и онда ништа.
Након избора неће доћи до промена у култури. Остаје нам исти министар културе?
– Ко нам је министар?
Иван Тасовац.
– Стварно је задужио културу. Он је министар континуитета. Само не знам како може да настави кад је угасио онај часовник, или му се покварио. Која је оно марка?
Имамо и новог муфтију, Aбдулаха Нумана, који је рођак ваше колегинице Ружице Сокић. Дошао је један Србин на чело исламске заједнице.
– Кад може да буде градоначелник Лондона Садик Кан, што не би муфтија био Србин. Много их је српског порекла, само им не копамо много по биографијама. Важно да буде добар и толерантан. Нисам га још упознао. Познавао сам старог Јусуфспахића и његовог сина још као дете. Одлазио сам сваки дан у џамију на Дорћолу кад смо спремали представу „Дервиш и смрт“ у Aтељеу. Вежбали смо клањање. Били смо и у Ораховцу на Космету и гомила деце појурила је за Зораном Радмиловићем и Бранком Плешом и викала „Чкаља, Чкаља“… За њих су били само Чкаља, иако су тада пуно снимали за телевизију.
Нови муфтија је изјавио да Република Српска не треба да постоји.
– Најгоре је што се они мешају у политику и одлуке Дејтона. Опет се Босни ставља љута трава на рану, што не води помирењу, већ поспешује зло. Муфтији предлажем 10 молитви као казну. Нека пажљиво прочита Куран, а не да га тумачи по Ердогану и Изетбеговићу. Њима у наследство остављају државе.
Волите и најбољег тенисера света Новака Ђоковића. Шта његов успех у Паризу може да донесе Србији?
– За Србију значи много, а и не. Значи за ширење позитивног мишљења о нама, али и за изазивање зависти код свих. Једна Aмерика има више тенисера него Србија становника, Енглеска је измислила бели спорт, а сујетна Француска је навијала против Новака… Имамо Шпанију, Русију, Кину и једног Нишикорија, иза кога је стао Јапан с једно 200 милиона. Међутим, сам је Милош остао на среди. И наш Ђоковић стоји сам испред њујоршке, париске, лондонске публике, који га мораше заволети. Морам да изјавим, с великом болом – да нам је Новак 1389. био на Косову, не бисмо изгубили.
Представа „Отац и син“ постала је култна у Бањалуци, а коначно је изведена и у Београду. Ко је дошао на идеју да споји таква три уметника?
– Велики тимови имају сјајне играче. Бањалучко позориште је купило Роналда, Месија и Суареза. Наша прича и дружење имају неку историју. Ромчевић и ја смо већ радили његов текст „Каролина Нојбер“. Била је то сјајна подела, чак смо и Стеријине награде покупили. Николу сам упознао још као студента преко његовог професора, а касније смо радили серију „Сложна браћа“ и снимали филм „ Лепа села лепо горе“, кад сам увидео да је он вишеструко талентован момак. Никола је, кад су почеле пробе, изјавио да нас двојица можемо да направимо представу, само да седнемо и необавезно разговарамо, а не кад још имамо и сјајан текст.
О последњем испраћају
Кад смо се прошли пут дружили, рекли сте ми да бисте волели да живите само дан дуже од Матије Бећковића.
– И Матији сам рекао да не бих волео да му се замерим, јер не бих желео да ми држи говор на сахрани.
Како гледате на одлуку жене Ђузе Стојиљковића да буде сахрањен тајно?
– Не подржавам никакве одлуке жена које то својевољно раде. Ђуза није оставио тестамент. Због супруге Бранка Плеше нису нам дали да одржимо вече њему у част. Павле Вуисић је забранио да му држимо говоре и нико не зна где је сахрањен. Човек није паметан. Глумци припадају публици и онда треба да се испрате прикладно. Не ваља да се то претвори у тужбалицу. Уметници славе живот. На испраћају Цице Перовића у Aтељеу скоро да смо запевали, а није да га нисмо жалили.
Где бисте ви волели да будете сахрањени?
– Негде са својом женом. Само што је то веома скупо. Не знам да ли је скупље кад се родиш или умреш. Волео бих да добијем неко парче, не мора ни у Београду, на месту за заслужне.
Драма „Отац и син“ довела је и политичаре у позориште. Какав је био осећај играти за елиту?
– Само је прострујало да они долазе. Више је то било узбудљиво за административне штакоре. Било би ми више стало да је од нашег извођења зависило да ће бити боље позоришту. Жена која води Народно позориште Републике Српске је, кад је гледала „Радована Трећег“, изјавила да није гледала прва два, али да јој се трећи много допада. Као и „шта се буне ови глумци кад имају исту плату као и библиотекари“. За њу је то све исто.
Ко нам води културу?
– Људи који појма немају о култури, а у томе видиш (не)заинтересованост државе. У Србији је још горе, јер поставе неке културне личности, а они, чим седну у фотељу, причврсте им и подмажу буљу и претворе се у горег администратора од мољаца који су за тај посао плаћени.
Живот нам је постао позориште?
– Какво црно позориште… Код нас је лоша трагедија. Нема катарзе. Опет муте и праве неко балканско пролеће. Доста им је арапског. Не могу они без ђавола.
Како у Републици Српској да се избегну нови сукоби?
– Може да се избегне: ако буду паметни, да кажу да ћемо лепше живети у миру. Растурили су нам Југославију, а сад је састављају како они хоће. То ми делује као кад она размажена деца дођу, растуре неком слагалицу и онда то поново спајају накриво. Боли их уво што то отвара ране и ствара нова жаришта. Ојадили су оне народе који су мирно живели по Aфрици, а сад им дају помоћ. Размажена једна багра која човеку не даје никакву шансу. Није да си безнадежан у својој кући, већ немаш према коме да упутиш поглед наде. Срби више ни у Бога не верују. Кад је о вери реч, ми тек учимо да ходамо.
Један сте од последњих људи који су се дружили и видели с Јадранком Стојаковић. Није могла да говори, али нешто вам је написала.
– Написала је хвала, а потписала се као певаљка. Била је у колицима, а ја сам комуницирао с њом, иако сам лош слухиста, певајући њену песму „Све смо могли ми“. Бог јој је узео душу. Заслужила је да се не мучи. Она је себи споменик подигла за живота.
Није задужила Бања Луку толико да буде сахрањена у Aлеји заслужних грађана, због непостојања правилника.
– Не може она да буде заслужна док се не усвоји неки правилник и док се не потпише. Шта ће она тамо кад накрцају председнике неких партија, није јој ни место тамо. Она је свој споменик направила.
Отишли су многи велики уметници: Бата Живојиновић, Драган Николић…
– Отишли су људи који су били део мог посла и живота. После педесете треба се навикавати на губитке. Тешко ми је због Бате, Драгана, Маринка и Ђорђа Јелисића, за кога многи нису ни знали да је глумац.
