Очито осокољена извјесним успјесима у саботажи функционисања црногорске законодавне власти и српском неслогом у Будви, напосредно након формирања Анкетног одбора ради прикупљања информација и чињеница о поступању државних органа и других субјеката у случајевима политички мотивисаних убистава која су се догодила од увођења вишестраначја до данас и напада и пребијања новинара и других слободних интелектуалаца и пред свој Десети конгрес, Демократска партија социјалиста из складишта средстава за сијање мржње у црногорском народу ради скретања пажње јавности са својих криминалних дјела, извадила је у ту сврху много пута коришћену Румијску цркву.

 

Овога пута на порталу Актуелно, у тексту потписаном U.P.A., поново врте лаж да је Румијска црква нарушила знаменити барски међувјерски суживот:

Prije postavljanja “kontejnera mržnje“ na vrh Rumije, postojala je viševjekovna tradicija prema kojoj su vjernici svih konfesija jednom godišnje iznosili krst na vrh planine. Taj običaj je prekinut 2005. godine kada je helikopterom vojske bivše JNA na vrh Rumije postavljena metalna konstrukcija i sada tu mogu da se održavaju samo „liturgije“ predvođene svetosavskim popovima. To što takozvana SPC najavljuje da će održati ritual „krvi i tla“, kodnog naziva liturgija u ovom objektu, nije ništa drugo nego još jedan u nizu provokacija ove paramilitarne organizacije…

„Crkva Svete Trojice na Rumiji“ je limeni kontejner, koji je 2005. godine desantnom akcijom vojnog helikoptera postavljen na vrh Rumije u cilju podizanja tenzija i evantualnog izazivanja vjerski motivisanih sukoba.

To što takozvana SPC najavljuje da će održati ritual „krvi i tla“, kodnog naziva liturgija u kontejneru razdora i mržnje, nije ništa drugo nego još jedan u nizu provokacija ove paramilitarne organizacije…

Kontejner zla i mržnje postavljen u antihrišćanskoj akciji razdora, i dalje stoji na vrhu planine – nekadašnjeg simbola vjerskog sklada u državi koja je odavno kapitulirala pod teretom siledžijstva jedne zilotske sekte, koja sada tu poziva na liturgije…

 

На крају, цитирали су закључак Елабората „Култ Светог Владимира“ којег је сачинила Управа за заштиту културних добара:

„metalna crkva na Rumiji devastira Kult Svetog Vladimira i obesmišljava običaj iznošenja Vladimirovog krsta na vrh planine, u kojem učestvuju pripadnici tri vjere – pravoslavne, katoličke i islamske“.

 

Још 1. септембра 2017. године, по жалби предсједника Правног савјета Митрополије протојереја-ставрофора Велибора Џомића, Министарство културе поништило је Рјешење Управе за заштиту културних добара о утврђивању статуса културног добра од националног значаја „Култа Светог Владимира“, због правних пропуста у његовом доношењу. Митрополија Црногорско-приморска била је изузета из овог процеса.

 

У новом управном поступку, затражио сам од Управе за заштити Културних добара статус „заинтересованог лица“, темељећи свој захтјев на чињеници да сам један од обновитеља Тројчинданске румијске литије која је срце култа о Светом Јовану Владимиру у Црној Гори. Безмало, све вријеме откад сам свештеник, од 2008. године, ја је заједно са неким од чланова породице Андровић, чувара крста Светог Јована Владимира, и предводим. Управа за заштиту културних добара у октобру 2017. године оспорила ми је право да учествујем у новом поступку, али је Министарство културе након два мјесеца поништило њено рјешење и наложило јој да, у складу са Законом о управном поступку, донесе нови акт којим ће ми бити признато право да, у статусу „заинтересованог лица“, учествујем у изради новог (или исправљеног) елабората о „Култу Светог Владимира“.

Одмах сам Управи доставио примједбе на Елаборат о „Култу Јована Владимира“, на основу којег је Скупштина Црне Горе у мају 2014. године утврдила овом култу статус нематеријалног културног добра од националног значаја, којима сам указао на чињеничне нетачности, погрешне закључке из њих изведене, па и бруталне лажи као што је ова која је цитирана у тексту портала Аналитика, којом се тврди да је обновљена црква Свете Тројице на Румији „девастирала култ Светог Владимира“. Од тада о овом нематеријалног културном добру, којем је тај статус додијељен као првом таквом у Црној Гори, што је као и израда Елабората било помпезно испраћено у црногорским режимским медијима, ни у Управи ни у Министарству нит’ се збори нит’ ромори.

 

Нематеријално културно добро од националног значаја „Култ Светог Владимира“ од 2017. године није под заштитом Државе. То је цијена фалсификата којег је 2014. године, у форми Елабората о „Култу Јована Владимира“, сачинила Управа за заштиту културних добара. Овај фалсификат сачињен је за рачун дневнополитичких интереса Демократске партије социјалиста и у функцији њеног обрачуна са Српском православном црквом у Црној Гори. Урађен је управо због „заштитне мјере“ наведене у Елаборату: „U cilju zaštite Kulta Svetog Vladimira preporučuje se uklanjanje, izmještanje crkve“.

Истина је сасвим супротно овим лажима: Румијска црква је завјетна црква. Управо да би она била обновљена, народ подрумијског краја стотинама година износио је у Тројчинданској литији камење на врх Румије. То су чинили како православци, тако и муслимани и римокатолици.

 

Тројчинданска румијска литија је православни обред и има и форму и суштину православне литије било гдје у свијету. И, као било гдје у свијету, откад је кренула, прије подоста вјекова, па до данас, предводи је православни свештеник. Особена је по чињеници да је на њеном челу крст Светог Јована Владимира, онај крст на којем је он погубљен у Преспи 1016. године. Крст Светог Јована Владимира, откад је, крајем 16. вијека, у Венецији окован у сребро има облик – литијског крста.

У Румијској литији, правосланом обреду, на врх Румије ишли су и римокатолици и муслимани. Они су то радили из поштовања према својим православним прецима и чувајући њихов завјет, преузевши њихов завјет на себе. Престали су да иду не због обновљене Румијске цркве, јер управо да би била обновљена износили су камење на врх Румије, него зато што су им педесетих година прошлог вијека то забраниле комунистичке власти. Комунистичке власти забраниле су Тројчинданску румијску литију; забраниле су да у њој на врх Румије излазе и православци, и муслимани и римокатолици.

Демократска партија социјалиста ево двадест година здушно се ангажовала у заштити култа Светог Јована Владимира, светитеља којег они зову „Свети Владимир“, никада, ама баш никада, не поменувши да су овај култ на нагрубљи могући начин девастирали комунисти, управо они чији су они насљедници, чији су и идеолошки, и духовни, и административни сукцесори. Њихова „брига“ о култу Светог Јована Владимира у ствари је демонска мржња према Српској православној цркви.

Лаж је и да у Тројлинданској румијској литији коју су осамдесетих година обновили барски парох протојереј-ставрофор Богић Фемић и митрополит Амфилохије не иду муслимани и римокатолици, као што је и лаж и да њихово раније учешће у овој литији било „мед и млијеко“. „Глас Црногорца“ осамдесетих година 19. вијека свједочи да је и тада било проблема у учешћу муслимана у Тројчинданској румијској литији. „Њеко их мути“, писао је тада „Глас Црногорца“.

 

Мутили су их и тада и муте их сада мутиводе, тада њихове вјерске старјешине и сада Демократска партија социјалиста.

 

Ипак ће, и поред њихових људи инсталираних у правосуђе и безбједносне службе који их којекаквим јуристидикстичким саботажама штите, доћи вријеме да данашње мутиводе одговарају за злочине које су починили, од убистава и пребијања људи због којих је и формиран Анкентни одбор, преко трговине дрогом и другог криминала, па све до индуковане мржње у црногорском народу коју и даље поспјешују, непрестано скидајући красту са те дубоке ране коју су ископали злоупотребом „идентитетских питања“, лажима о Српској православној цркви па, ево, и о Румијској цркви, не допуштајући да је вријеме зацијели. Архиви безбједносних служби мораће бити отворени и у Црној Гори, посљедњем остатку Стаљиновог брка, и тада ће и онима који их сада подржавају а нијесу укључени и њихов криминал, премда кусају његове плодове, бити јасно што су ови злочинци радили и што и даље раде.

 

Актуелно је духовни, али и организациони насљедник чувеног фантомског портала Удар који је основан уочи парламентарних избора 30. августа 2020. године и угашен на дан избора, који је све вријеме радио на дивље, непријављен надлежном државном органу. Агенција за националну безбједност је за рачун Демократске партије социјалиста, исте ове која се сада прњаца по Црној Гори и која поново спопада Румијску цркву, чији је стожер све вријеме Мило Ђукановић, на Удару импутирао својим политичким противницима, њима преко двјеста, да су сарадници србијанске безбједносне службе БИА. Због тога један број жртава Удара води судски поступак против Државе која их није заштитила од овог медијског разбојништва. И то је један од предмета у судском поступку који се води против бившег директора Агенције за националну безбједност Дејана Перуничића и његовог сарадника-оперативца Срђана Павићевића. Актуелно је нови Удар, његов неформални медијски сукцесор.

 

Да на порталу Актуелно са оволико увреда и лажи пишу о некој џамији и о муслиманима, одавно би попили бомбу или нешто слично. И Тужилаштво на такво њихово писање не би било нијемо као што је када је предмет њихових увреда и лажи Српска православна црква.