Још 2015. године, Србија је потписала Споразум са Ватиканом којим је омогућено оснивање и вођење католичких школа и високошколских установа у нашој земљи. Овај споразум је предвиђао сарадњу Католичке цркве и Србије у образовању, међусобно признавање звања и диплома, као и директне контакте између образовних установа. Потписали су га шеф српске дипломатије Ивица Дачић и надбискуп Доминик Мамберти.

Историја нас учи да је један од најефикаснијих начина потчињавања једног народа управо преко образовања. Онај ко контролише образовни систем, контролише будућност – јер преко њега обликује младе генерације, њихове вредности, уверења и саму свест о националном идентитету. Србија, која се вековима одупирала притисцима различитих империја, данас се суочава са новим облицима удара на своје национално биће – кроз системско урушавање образовања и стварање услова за страни утицај.

Католичка црква је кроз историју користила разне методе за ширење свог утицаја, али се последњих деценија посебно фокусирала на образовне установе. Споразум између Србије и Ватикана, потписан 2015. године, омогућио је Католичкој цркви да у Србији оснива своје школе и универзитете, што представља директан улазак у систем образовања. Овај корак није само административно питање, већ део шире стратегије утицаја на културну и духовну свест српског народа.

Од тада до данас, образовни систем у Србији пролази кроз драматичан пад. Годинама уназад, још од увођења злокобне ,болоње“ сведочимо константном урушавању школства, од неуспелих реформи и недостатка квалитетних програма до политизације образовних институција. Уместо да се гради стабилан, модеран и доступан образовни систем, Србија је постала поприште континуираних криза у просвети.

Како смо дошли довде?

• Приватизација образовања – Док се државне школе боре са мањком наставног кадра и застарелим програмима, приватне установе цветају, постајући једина шанса за квалитетно образовање, али само за оне који могу да их приуште.
• Увођење бесмислених тестова и укидање критичког размишљања – Студенти у оквиру испита полажу незаконите тестове, а на предавањима професори бесомучно предају лекције и лекције, не остављајући довољно простора за размену мишљења и учешће студената у и професора у дијалогу
• Обесмишљавање диплома – Сведоци смо масовне производње диплома без стварне вредности. Док прави академски радници једва преживљавају, појединци стичу дипломе за неколико месеци, често без стварног знања и квалификација.
• Лоши услови за наставнике – Плате у просвети су међу најнижим у региону, што доводи до егзодуса квалитетног наставног кадра. Млади професори више не желе да раде у школама, а они који остају су преоптерећени бирократијом и нису довољно подржани.
• Политички утицај на образовање – Систем је препун политички подобних кадрова који не доносе стручне одлуке, већ спроводе партијске директиве. Наставни програми се мењају без јасног плана, а школе све више личе на инструменте за идеолошку индоктринацију.

Док смо пре десет година потписивали споразуме са Ватиканом и обећавали модернизацију образовања, данас су резултати поражавајући. Српска деца се школују у све тежим условима, наставници напуштају професију, а дипломе губе значај.

Србија се традиционално ослањала на образовање као један од главних стубова очувања националног идентитета. Још у доба Обреновића и Карађорђевића, школе су биле места где су деца учила не само науку, већ и о својој историји, вери и култури. Данас, под плаштом „модернизације“, уводе се реформе које у суштини разграђују националну свест. Уместо да се млади људи васпитавају у духу традиције и самопоштовања, сервира им се садржај који подрива српски културни код и отвара простор за утицај страних фактора.

У том контексту, није изненађујуће што Ватикан показује посебан интерес за образовање у Србији. Католичке школе широм света функционишу као институције које не само да образују, већ и обликују идеолошки и верски став својих ученика. Поставља се питање – ако српска држава допусти да овакве установе постану значајан фактор у нашем образовном систему, шта ће бити са генерацијама које долазе? Хоће ли знати ко су, одакле потичу и ко су им били преци, или ће одрастати са осећајем да треба да се удаље од својих корена?

Питање је: има ли још времена да се образовни систем Србије спасе или је његово урушавање завршен процес?

Нада Гладовић

Извор: Нада Гладовић

Ознаке: Ватикан, образовање, Просвета, Српска православна црква