U srednjem veku, postojao je ,,srednji sistem” koji je branio srpski narod ,,od dva ropstva – od robovanja čoveka čoveku i od robovanja čoveka državi. Od ova dva robovanja ne zna se koje je strašnije i nedostojnije čoveka. Hristos se ponižava u oba slučaja i ličnost čoveka gnječi se i uništava u oba slučaja. Pri Srpskom srednjem sistemu pak plutokratija je bila nemoguća a nasilan komunizam nepotreban i bezuzročan” (Sv. Vladika Nikolaj).

Народ је живео у задругама под окупацијом Турака од краја 15. до ослобођења у 19. веку. ,,Кад се узме да је, још 1859, 90% целокупног становништва наше земље живело од земљорадње, онда излази да је код нас више или мање цео свет био газда, имао своје парче земље… ми смо дуго времена живели у уверењу, да смо решили социјално питање, боље него ма ко други, да код нас нема сиротиње, да је Србија рај малих сопственика” – писао је Слободан Јовановић о животу у Србији у пар деценија након ослобођења и настанка модерне Србије.[1] У Краљевини Србији је ,,захваљујући установи заштићеног земљорадничког минимума број беземљаша био минималан, јер је убедљиво највише сељака обрађивало земљу у сопственом власништву, при чему је величина просечног поседа била око 5 хектара” (Зоран Чворовић)[2].

Задруге су се распале, део сељака прешао је у трговце, неки су укрупнили поседе, а неки су изгубили земљу и постали сиромашни, појавили су се лихвари… Србија је доживела велике промене у односу на период кад је народ живео у задругама. Исто као и у Европи, шире се градови, отварају се фабрике, у фабрикама је све више радника, а села пропадају, док држава прави јавне дугове, цвета корупција… Краљевина Југославијa уплатила je оснивачки улог за ММФ и Светску банку, СФРЈ је билa међу оснивачима, држава је инкорпорирана у финансијски систем Запада и комунистичка Југославија се, такође, задуживала код капиталиста са Запада.

Све што је у комунизму било национализовано или државно, у посткомунизму, неолиберализму и квазинационализму је приватизовано (све у власништву странаца и домаћих тајкуна), нико не штити пољопривреднике и раднике, или обичне људе, приватни извршитељи због дуга за струју могу да одузму једини дом људима. Долази до раслојавања на 1% богатих и 99% сиромашних.

То су Маркс и марксисти предвидели и желели да се догоди верујући да ће их стварање радничке класе и иманентна критика капитализма довести до жељеног циља. Велики капиталиста гута малог капиталисту, капитал се централизује у малој групи људи, а шири се производња и број радника у фабрикама, сви остали постају пролетеријат. Осим малог броја капиталиста, нико неће имати приватну или личну имовину. И тад ће на сцену да ступе марксисти, да и тој малој групи капиталиста укину личну имовину. И у колективистичком друштву постојала би заједничка производња, али праведна расподела. Тако је Маркс замишљао социјалистичку револуцију, да ће социјализам као историјска нужност заменити капитализам који ће сам себе уништити онда кад сав капитал пређе у посед неколико људи, и да без капиталистичког друштва са организованом радничком класом социјализам није могуће увести.  

За разлику од Маркса, руског социјалисту Николаја Чернишевског, као ни Светозара Марковића, економија скоро уопште није занимала. Маркса није занимао развој појединца, људске личности, већ само развој друштва, друштвене класе као субјекта, а друштвена класа не може да буде субјекат. Чернишевски је говорио само о развитку појединца, не и друштва. За њега је рад, а не уживање, смисао живота. Чернишевски је веровао у просвећени егоизам, да ће човек да ради за друштво ако је то у његовом интересу. У свом утилитаризму, ,,Чернишевски зна само за егоизам појединца а не и за егоизам класе, – другим речима, не увиђа да се човек може много више руководити интересом оне друштвене групе којој припада, него својим властитим” (Слободан Јовановић). Комунисти су срушили монархију и дошли на власт, али је владајућа елита живела аристократски, диктатор је живео у изобиљу, као краљ, гајио се култ личности ,,великог вође”, а привреда је заостајала и комунизам је пропао у Европи.

Светски економски форум уводи social credit system. Циљ капиталиста из Давоса је да у оној последњој фази не дозволе да изгубе власт и своју имовину. Циљ је да 1% најбогатијих поседује и контролише све у свету, а да 99% осталих од њих све изнајмљује и од њих зависи. А у тих 99% ушла била би само ,,златна милијарда” (планирана је производња киборга и робота да замене раднике). Левичари маштају о револуцији, док глобалисти припремају концентрационе логоре. Разрађене су технике контроле јавног мњења и пропаганде, а развијене технологије и медији и настао је надзорни капитализам: надзорни капиталиста контролише мисли и радње купца (масе) да би могао да их обликује и да купца (масу) усмерава да купи (верује у) циљано. Заговорници иманентне критике капитализма прихватају четврту индустријску револуцију и трансхуманизам.

Која је разлика ако због критичког мишљења завршите у затвору монархије, комунистичке или демократске државе? Која је разлика ако доживите мобинг у државној или у приватној фирми? Или, ако доживите цензуру у државним или у приватним медијима? Или, ако природу загађује државна или приватна рударска компанија? 

Мењају се идеологије и уређења, али систем у суштини остаје исти: увек постоји мањина у којој се концентрише апсолутна власт и богатство, богата класа господара, и већина као класа слуга,  идолопоклоници, и у тој већини постоји привилегована мањина, лојална класи господара која их награђује због те лојалности, и већина која мора да се жртвује и свако ко се буни и жели да мења систем мора да се сатанизује и казни за пример осталима. Држава није постала сервис грађана.

Као што знамо, грађанске револуције пренеле су на трећи сталеж политичка права која је до тада уживало племство, али ,,над тим истим грађанима-суверенима остао је да стоји Дамоклов мач имовинске деградације на ниво материјалне беде једног атинског дужничког роба. За разлику од античких дужничких робова, модерни ,тети’ су као и њихови атински претходници и у таквој ситуацији остајали формални титулари личне слободе и бирачког права” (Зоран Чворовић)[3].

Како ће Србија која је продала скоро све привредне и природне ресурсе, а дугови расту из дана у дан, да избегне банкрот? Дужничко ропство прети држави и грађанима. Народ тражи правду, али и бољи животни стандард, студенти желе да остану Србији и да имају посао и добре плате… Ако се не нађе решење како да се избегне дужничко ропство, модерни ,,тети” ће бити деградиран на ниво дужничког роба (social credit system). Борба против корупције је свакако део решења.

Модерна Србија није постала правна држава и неуспех је скупо коштао српски народ. Корупција угрожава егзистенцијални опстанак народа (корупција и убија, видели смо то на Железничкој станици у Новом Саду). Актуелна управљачка елита образована је у комунизму, у тоталитарном систему. Режим је кулминација система који је последица и кулминација негације светосавског предања и само је учврстио етатизам и безакоње (признаје се само суд владајуће партије, велики вођа је изнад закона…). „Негација Римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве“, упозоравао је Жарко Видовић. Комунисти су образовали генерације људи без правне свести. У црквама се служила Литургија и три деценије након краха комунизма, појавили су се студенти који имају правну свест.

Држава није ,,у стању да задовољи човекову потребу за духовном заједницом. Држава не сме бити ни покушај таквог задовољења. Зато она и јесте заснована на Римском праву. На Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“. Свети Сава је уводио Римско право и одвајао је „световну власт од црквеног ауторитета, јер световни закони нису црквени“ и ,,правну природу државе има да брани сама Српска Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању”. Дакле, „из саме повести српског народа излази да та повест и Завет (који је порука и тежња те повести) могу бити остварени само са правном државом“. Православна ,,вера доноси и тражи од човека правну свест“. Човек је личност и зато право може бити само лично. Суштину Римског права не можемо схватити из историје Запада (тамо је корен европског етатизма), ни из историје Русије (након реформе Петра Великог), него једино из историје Источног римског царства, или наше светосавске традиције (Жарко Видовић).

Србија је данас плурална, мултиетничка и мултиконфесионална држава – држава српског народа и свих њених грађана. Правну државу, у којој се поштује право личности, а не право државе, у којој постоје позитивна селекција и праведна расподела заједничког буџета, апсолутна већина грађана би волела (доживљавала би државу као своју државу) и остала да живи у њој.

Личност је личност, без обзира да ли припада некој мањини или већини. Говор мржње је говор мржње, без обзира да ли је упућен мањини или већини. Нико ко не чини зло другом, не би смео да страда због ,,деликта мишљења” и да буде жртава верских и идеолошких сукоба због ,,вечних истина”. Суштина је да се поштује право сваке личности, без обзира да ли она припада (верској, етничкој, политичкој…) већини или мањини, без обзира на пол, године, вредност имовине…

Не желимо терор мањине над већином, ни терор већине над мањинама, или терор победника на изборима над пораженима. Да би се омогућило „место под сунцем“ и онима који имају другачије (критичко) мишљење, мора да постоји „одлучност да се живи у заједници са противником“ (Ортега). А и Христова заповест је да љубимо непријатеље. Хришћанима одговара демократска култура, да постоји слободна конкуренција, слобода говора, слобода проповедања. То је свест о слободи: „све ми је дозвољено, али ми није све на корист“ (1. Кор. 10, 23). Одговорност је лична. Култура мора да се развија ширењем свести о личној слободи и одговорности, а не због страха од казне, кроз дисциплиновање спољашњег човека. То је православно схаватање слободе.

Закони морају да буду спровођени слободном вољом и пред законом сви морају да буду једнаки. Закони постоје због људи, а не људи због закона. Држава је сервис грађана. Мора да се поштује право на приватност, држава не сме да се меша у приватне животе грађана и не сме да се понаша према грађанима као незрелим људима или малолетницима и да укида право на избор.

Пленуми студената су директна демократија која се сад може пренети и међу грађане, од локала све до организовања референдума у држави поводом сваког важног питања. Пленуми у селима су задруге. Да би то било одрживо, мора да постоји нулта толеранција за корупцију и не сме да влада ,,психологија масе” која гуши надпросечне, свесни смо негативних страна колективизма (,,побуне маса”). Не желимо да влада ни ,,просвећена” мањина (закон јачег, однарођена елита), свесни смо и негативних страна индивидуализма. Меритократија мора бити изданак директне демократије. Суштина позитивне селекције и слободне конкуренције је да све зависи од тога колико вредиш, а не чији си и одакле си (стандард успеха да буде колико си стручан и моралан).

Мора да постоји нека хијерархија, заснована на позитивној селекцији и слободној конкуренцији, нема свако исте таленте, знања, способности и искуство, неко је вредан, неко лењ (у складу са тим не могу сви имати иста примања, али ни исту одговорност), али, не мора да постоји велика социјална неједнакост и неправда, тј. не смеју да постоје грађани првог и другог реда, кастински систем, сви морају да имају једнаке могућности за напредак у својој струци или професији, мора да постоји брига и о онима који нису талентовани, о болеснима који не могу да раде…

Протести студената извели су критичну масу грађана на улице. Знамо шта нећемо и сагласни смо око тога. Време је за дијалог и сагласност око тога у каквом систему желимо да живимо и ко и како да нас представља. Имамо критичну масу у народу, из које сад мора да се образује нова владајућа или управљачка елита, која мора да осмисли и предложо грађанима ново државно уређење и нов економски модел. За нове људе у политици, мора да се направи пут. На улици се руши режим, у институцијама се гради држава. После 15. марта, морамо да знамо шта хоћемо. Ово је мој прилог таквом дијалогу.

Дијалог о новом систему мора бити отворен, свако мора да има право да изнесе своје мишљење. И избор представника народа у свим гранама власти мора да буде демократски: сваки кандидат за сваку функцију мора да прође ,,суд јавности”, да се види ко је ко, да не би испали било чији ,,корисни идиоти”, да се не изабере неко ко је био део система (у медијима је цензура, млади не знају ко је био на функцијама пре 20 година, нису отворене архиве тајних служби, тако да могу да се провуку ,,уљези”), или неко ко је мање способан и заслужан. Време је да се разбије ,,дубока држава” и створи правна држава. Да владају стручни и морални ауторитети, а не медиокритети.

Неко се пита одакле долази енергија која је покренула студенте и грађане, који иду пешке, трче штафетне маратоне, возе бицикле, од града до града, од протеста до протеста, и како их народ дочекује у сваком граду… У претходном тексту, поменуо сам мистерију. У овом тексту, поменуо сам српски средњи систем и задруге. Одатле долази енергија. Ова генерација младих ослободила је ту енергију или потенцијале које су дуго били гушени или успавани и као да је дошло време да српски народ покаже и избаци из себе најбоље што има и у складу са тим вредностима створи систем и економију и међународни углед какав заслужује. А то се догађа у тренутку кад западна Европа пропада и жели да повуче у пропаст целу Европу. Да ли ће, оно што буде спас за Србију, бити спас и за Европу? Или ће европски мрак угасити светло које је засијало у Србији? Наше је да осветлимо Србију, да Србија буде оаза мира и слободе, а СПЦ да остане Христова. 

[1] Слободан Јовановић: Светозар Марковић (Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1920. године)

[2] Зоран Чворовић: Демос у опанцима, Стање ствари, 10.07.20219.

[3] Зоран Чворовић: Суверен или дужнички роб, Стање ствари, 29. 06. 2019.

Izvor: Srbin info

Oznake: 15. mart, nikola varagić