Интервју је радио новинар македонског листа „Вечер“, Љупче Златев. Ради аутентичности, питања смо оставили непреведена.

1. Во Македонија политичките субјекти од албанскиот блок, составија платформа, едно од барањата на таа платформа е да се донесе резолуција со која ќе се признае геноцид кој наводно се случил во периодот на СХС, Кралството Југославија и подоцна во време на Комунизмот до 1956 година. Кој е ставот на српската историографија околу ова прашање?

– Прича о наводном вишедеценијском „геноциду“ Срба над Албанцима у Македонији може се окарактерисати као најобичнија фантазмагорија албанских политичких лидера из региона. Ни српска, али ни шира европска историографија нису детектовале такве процесе, нити постоje било каква озбиљна историјска сведочанства којима би се поткрепиле неосноване оптужбе пројектоване од стране аутора Тиранске платформе. Они који се тако олако користе термином „геноцид“ најпре би морали да проуче његову дефиницију јер статистички подаци о етничкој структури становништва у Старој Србији и Македонији током XX века, и реално стање на терену демантују њихове тврдње и показју управо супротно.

2. При објаснувањето, македонските политички партии кои ја поддржаа оваа платформа – објаснија дека во овој период, наводните српски окупатори извршиле геноцид и над Македонија. Дали вие како историчар при вашите истражувања сте забележале нешто слично?

– Ако индустријски и привредни развој, електрификацију, уређење комуналних ресурса и делатности, унапређење социјалних, здравствених и културно-просветних прилика који су се догодили на територији Вардарске бановине припадници било које савремене политичке групације у Скопљу сматрају неком врстом окупаторске политике онда је то ствар непознавања прошлости или намерног потискивања чињенице да се у периоду од 1919. до 1941. године на просторима Македоније десио осетан економски процват. Подсетићу вас да је у раздобљу између два светска рата Скопље постало финансијско-трговински центар југоисточног дела државе, да су у њему основане Продуктна берза и Трговска индустријска комора, да је покренута метална, хемијска, текстилна, кожна и дрвопрерађивачка индустрија. Једна од већих фабрика за прераду и продају дрвета са око 230 запослених била је чувена скопљанска „Треска“ основана 1922. године… У Прилепу је подигнут комплекс дуванске индустрије, на реци Трески модерна хидроцентрала „Свети Андреј“ итд… Да ли је окупатор онај ко улаже, гради, обнавља и инвестира…?

3. Вие сте историчар, но дали мислите дека овие барања се дел од еден поширок политички конструкт во кој Србите се обвинуваат за геноцид на Косово, во Босна, па еве сега и во Македонија?

– Није ово први пут да се пласирају неосноване и тенденциозне оптужбе против Срба. То је донекле постала вишегодишња пракса свих оних који у српском фактору на Балкану не виде партнера за реализацију својих стратешких циљева и иридентистичких пројеката који се спроводе на штету суверених народа. У њиховим очима највећа кривица званичног Београда је та што се дрзнуо да поштује повељу УН-а, штити принцип неповредивости граница и сопствени уставни поредак.

4. Во дадениот период, албанците во Македонија не кренале ниту една буна против официјалните власти. Ако се случил геноцид, сигурно тие ќе направеле нешто. Што мислите, каков бил односот на тогашните власти кон албанското население во Македонија?

– Албанско становнштво које је поштовало суверенитет Краљевине СХС/Југославије није било изложено било каквим облику дискриминисања. Закони су били једнаки и за све. Међутим, било је појединаца или организованих групација које су спроводиле отворене антидржавне активности. Ту пре свега мислим на качачке чете и деловање Косовског комитета који се је борио за отцепљење Косова и Метохије и западне Македоније из састава Краљевине СХС и њихово припајање албанској држави. У периоду од 1919. до 1924. године на просторима западне Македоније од стране качака и албанских иридентиста извршен је велики број ликвидација и разбојништава. Како је Краљевина СХС била међународно призната држава њени органи реда били су у обавези да штите своје грађане од тероризма и обезбеђују стабилност и неповредивост државне територије. У акцијама супростављања деловању Косовског комитета југословенска држава се поред жандармеријских јединица није одрицала употребе војске, али искључиво у циљу сузбијања терористичких активности албанских одметника који су моралну, финансијску и материјалну подршку добијали између осталог и од припадника италијанског фашистичког покрета. Зато је када говоримо о положају Албанаца у југословенској монархији прича о „геноциду“ потпуно бесмислена. Јасно је да она нема ни правну ни историјску утемељеност и да служи искључиво као средство велике политичке манипулације.

Др Дејан Антић, Филозофски факултет у Нишу

5. Што мислите? Која е потребата на албанските политички чинители токму во овие моменти да етаблираат вакво барање?

– Геополитичке тежње албанске политичке елите с почетка XXI века су потпуно јасне. Њихови циљеви зацртани још 1878. године од стране Лиге за одбрану права Албанаца јесу формално модификовани, али су суштински остали непромењени. Како другачије тумачити заједничку седницу влада Албаније и самопроглашене државе Косово одржану у Приштини 2014. године са које се тражило укидање граница и увођење јединствених школских наставних планова и програма, ако не као још једну фазу у реализацији великоалбанског пројекта. Или најсвежије изјаве Едија Раме и председника општине Бујановац Јонуза Муслијуа. У том смислу и актуелне захтеве ДУИ, покрета Беса и коалиције Алијанса за Албанце у Републици Македонији о „интегрисаном граничном управљању“ треба разумети на сличан начин. Јер не ради се овде само о оптужбама против Срба. Срби су државотворан народ врло близак хришћанском становништву Македоније у етничком, духовном и културолошком смислу, и као такви представљају искреног савезника Скопљу. Е, видите у томе и јесте проблем. Некоме не одговара ближа сарадња Београда и Скопља која би значила какву-такву стабилност на Балкану и зато се македонске партије уцењују и притискају да на штету сопствених националних интереса раде против Срба, а у корист оних који заговарају редефинисање Охридског споразума и демонтажу постојећег македонског уставног поретка. Имајући у виду да се већ годинама врши перфидно коришћење перманентне политичке кризе у Македонији за остваривање албанских политичких захтева, бојим се да би пристанак македонских посланика на изгласавање било какве резолуције против српског народа у Собрању допринео јачању даљих дезинтегративних процеса у тој држави.

Др Дејан Антић,

Филозофски факултет Универзитета у Нишу

Ознаке: Албанци, геноцид, Дејан Антић, Македонија