Као финални коментар на културна дешавања у 2015. години прочитајте текст Владимира Димитријевић поводом коначног издања Духа сампорицања и огледа Мила Ломпара „Тријумф колонијалне свести“, објављеног у Печату.

„Служебник“ и „Требник“ секуларног свештенства

Секуларно свештенство квазирелигиозне групације зване Друга Србија (иако синови и унуци Тита&Партије, представљају се као баштиници либерално – грађанских традиција) у својим ритуалима користи један „служебник“ – књигу Радомира Константиновића Философија паланке и, однедавно, један „требник“ – књигу Латинке Перовић Доминантна и нежељена елита. Док Константиновићево дело садржи низ „мамбо-џамбо“ мантри које се појављују током јавних наступа другосрбијанске нихилолатрије ( попут „Смерност је овде израз верности чињеницама, која верност је неверност љубави, неспојива са баналношћу обоговљеног реда и поретка апсолутно чињеничног света, али која је и неверност самој чињеници јер, налазећи њен апсолутни идентитет, не налази њу већ је губи у апсолутном ништавилу тог апсолутног идентитета.“), дотле је књига Латинке Перовић практично упутство за делање, један потребник другосрбијанских верника у глобалистичко ништавило, у коме се налази и месецослов – календар светаца секуларног свештенства, од Коче Поповића, преко Ивана Стамболића, до Зорана Ђинђића (свих оних који су веровали, попут Ненада Прокића, да ће Србија бити европска, са Србима или без њих).

Константиновић или цар је го

Друга Србија, геронтократска дружина бојовника Вавилона Великог, у свом идиотизму (у изворном, античком значењу речи „идиот“, онај ко се не занима за послове заједнице), у магијским формулама својих језичко – политичких ритуала, није ни приметила да јој је „служебник“ рашчаран одавно; o њему су аналитички писали многи (од Новице Петковића, преко Миодрага Перишића, до Слободана Антонића), да би поглављем „Затворена отвореност“ у књизи Дух самопорицања Мило Ломпар показао ко је заиста Брозов архижрец и касније гуру другосрбијанске нихилолатрије, онај што је, поводом Брозове смрти, дотичног назвао учитељем отворености. (Ако сте заборавили, у свом огледу „Титова мисао“, објављеном у часопису Трећи програм Радио Београда (број 45/1980), писац Философије паланке браварову политичку „генијалност“ поредио је са генијалношћу научника какви су Де Брољи, Ајнштајн и Макс Планк или уметника какав је Пабло Пикасо. Са Титом је, сматра Константиновић, човек „на самом врелу отворене једноставности“. Титова марксистичка мисао и пракса, која га је водила у сукоб са сваким догматизмом, од Стаљиновог па надаље, јесте „смисао за отвореност /…/ и за самопоуздање у њој, то је наша једина историјска шанса: то је Тито /…/ То је отвореност у експанзији, незаустављивој, и на свакој равни /…/“).

Зато је један од најважнијих догађаја ове, 2015. године, било коначно издање Духа самопорицања у „Cateni mundi“. То је од сада књига без које се лаж наше епохе, лаж титоизма као америчког комунизма, неће моћи разумети. Стрпљење с којим је Ломпар чита другосрбијански текст, писан мрвачким језиком јавке и одзива, заиста је за дубоко поштовање; у том читању, које се никад не претвара у буку и бес, путоказ је како се треба бавити осетљивим темама наше прошлости и садашњости.

„Виртембершке тезе“ Мила Ломпара

А сада је дошао час и за критички сусрет са Латинкиним „требником“ другосрбијанског жречества, са Доминантном и нежељеном елитом. И у тај сусрет је кренуо Мило Ломпар, који је за непогрешиве паписте секуларног свештенства у нас, а нарочито за папису Латинку (какво симболичко, „римско“ име), исто што је некад Мартин Лутер био за Ватикан. Ако је књига Дух самопорицања, чије се шесто, коначно издање (Catena mundi, Београд, 2015) може наћи у књижарама, за другосрбијанце оно што су за паписте биле тезе, њих 95 на броју, закуцане на врата катедрале у Виртембергу, онда је нови оглед Мила Ломпара „Тријумф колонијалне свести“ својеврсна 96. теза, која показује како је другосрбијанство, у склерози и деменцији, метафизичкој и политичкој, окончало своју колонизаторску мисију.

Што рекао Крлежа: отишли су у „ропотарницу повијести“.

Шта нам показује Мило Ломпар?

Од комунизма до „либерализма“

Да метафизичко-политичка склеротичност и дементност потичу од комунистичког немирења са чињеницом дебакла њихове идеологије (који се десио давно, тако давно). Основни став Латинке Перовић приказује овако: „Она, међутим, не жели да прихвати сазнање о дебаклу као неумитном исходу историјског кретања унутар титоистичке Југославије. Да би своје схватање прошлости образложила, она уводи појам системске алтернативе, јер тврди како је постојала алтернатива – у српским „либералним“ комунистима – која је могла довести до повољног исхода историјског кретања: био би избегнут дебакл и омогућено упловљавање у срећну луку европских интеграција“.

По Ломпару, оваква акробација (комунисти постају „либерални грађани“) могућа је само ако се цео данашњи свет посматра из перспективе америчке хегемоније, која је Србе поразила крајем 20. и почетком 21. века. Пошто су се Мајка Латинка&компанија у том периоду налазили на америчкој страни, сматрајући да Србију треба модернизовати сводећи је на Београдски пашалук, они данас могу да себе неупитно посматрају као чиниоце „модернизаторског континуитета“ (и седамдесетих година прошлог века и данас они су били „борци против србског национализма“, тако важног за модернизацију као вестернизацију).

У служби Америчке империје

На шта се ослања Латинка Перовић у својој новој књизи, иза које је стала РТВ Војводина, финансирајући њено објављивање из пореских прихода грађана Србије које о томе нико ништа није питао? Ево Ломпара: „Она се ослања на давнашњу традицију западних – енглеских и немачких, Ситон-Вотсонових и Науманових – погледа на јужнословенско питање, средњоевропски простор и Хабзбуршку монархију. Она има садашњу подршку у актуелном распореду сила и у сломљеној јавној вољи за интелектуалним облицима отпора застрашујућим медијским и практичним демонстрацијама окупационо-колонијалне моћи у нас. Она је вођена намером да интелектуално озакони апологетски став у односу на владајући дискурс западних (америчких) моћи о распаду титоистичке Југославије. Поунутрашњивање ових својстава представља основни циљ књиге Латинке Перовић“.

Није случајно што се „напредни“ Вучић на почетку своје премијерске каријере позивао на узор-друга Латинкиног, Радомира Константиновића, и његову Философију паланке. И он је један од конвертита у другосрбијанску веру.

Логично, до Ломпара

Сасвим је логично да у „либерале“ Србије која је, пре титоизма, имала праву либералнограђанску традицију Латинка Перовић ставља своје другаре по „револуционарном заносу“, које је Броз, кад су му послужили у разарању Српства, „ногирао“: ту су лумени какви су били Милован Ђилас, Коча Поповић, Марко Никезић. Исто тако је логично да је књига Латинке Перовић препуна страховитих материјалних грешака, од мешања идентитета књижевника Љубе Ненадовића и критичара и естетичара Љубомира Недића (за такву грешку, пада се на испиту) до кривотворења наслова књига, погрешног навођења цитата из туђих интервјуа, до срамних лажи о србоубилачком Титовом Уставу СФРЈ из 1974. године за који каже да је био „консензуалан“. И, после свега, сасвим је логично да се појави Мило Ломпар, и да покаже незнање и кривотворење као саму срж другосрбијанског мантрања о „недовршеној модернизацији“ Србије и неопходности „евроатлантских интеграција“.

Бескорисност накнадне памети

У дневницима Дани, сећања (књига друга, Завод за уџбенике, Београд, 2003, 122-123), покојни академик Дејан Медаковић описује, под 6. јануаром 1978, случајни сусрет са Латинком Перовић у Ташмајданском парку. У разговору пуном забринутости због стања Србства у Југославији, она је била на страни свог народа: „Често помиње Србију, српски народ, отворено казује да смо изгубили идентитет док су други народи у Југославији успели да га сачувају. /…/ У последње време проучавала је српски 19. век. Задивљена је аутентичном левом мишљу, отпорима деспотизму који су били на нивоу европских збивања. У једном тренутку назвала је Добрицу Ћосића полулегалним писцем“.

Ипак, Медаковић је сумњичав: „Необични су ови пали анђели наше небеске хијерархије! Тек када падну, почињу да уче и да схватају оно што нису знали за време своје власти. /…/ Ишчезава њихов данак привидима и свесним подвалама. А ако би се неким чудом ипак десило да се врате на власт, они би опет, невероватном брзином, изгубили моћ расуђивања, а све оно што су с муком научили потонуло би у амбисе политичког надмудривања. То се понавља тако да је ова њихова накнадна памет постала права гротеска која више никоме не користи“.

Оно што је Медаковић рекао, заиста се потврдило на примеру Латинке Перовић – њена накнадна памет нестала је када је дотична добила могућност да се, крајем 20. и почетком 21. века, стави у службу америчке Империје, а против свог народа, који јој је непрестано „неевропски“ и заостао у свом балканистичком популизму. Поставши „мајка Друге Србије“, она је престала да се труди да објективно сагледава стварност и вратила се активисткињи ЦК Савеза комуниста у себи.

Добро је имати Ломпара

Зато је добро што је Мило Ломпар узео на себе задатак да дух америчког неокомунизма, преточен у „либерално-грађански требник“, демаскира: „Премда непрестано говори о историјском сазнању које треба да – у разумевању прошлости – однесе превагу над историјском свешћу, митовима и предрасудама, Латинка Перовић – како сведоче неке од њених очитих грешака – непрестано образује митолошку – будући да је идеолошки предодређена – представу о доминантној и нежељеној елити. Управо таква представа треба да постане подлога за историјска образложења распада титоистичке Југославије: у сукобу тумачења који обележава духовну ситуацију нашег времена и који треба да одреди неупитни статус будућих политичких одлука које ће имати националну и историјску резонанцу“.

Quod erat demonstrandum.

Владимир Димитријевић

Ознаке: Јоси Броз Тито, љубомир ненадовић, Владимир Димитријевић, дејан медаковић, друга србија, дух самопорицања, Коча Поповић, Латинка Перовић, марко никезић, мило ломпар, Милован Ђилас, радомир константиновић