Сликар коме је све јасно

„За Милића од Мачве сам одувек био сигуран да је луд, али генијално луд, и стога могу увек издати уверење да је чисти геније”.

Овако је записао лекар-психијатар Веселин Савић у предговору аутобиографије сликара Милића Станковића, познатијег као Милић од Мачве, а ту оцену пренео је и дневни лист “Политика”. Што се мене, пак, тиче, морам признати да сам генија сасвим другачије замишљао.

Управо је овај сликар Милић од Мачве, током несрећне десете деценије 20. века, безброј пута иступао као нека врста гласноговорника такозване Српске аутохтонистичке школе. Експониран на многим медијима, грмео је како су Срби најстарији народ на свету, бесомучно нападао германску берлинско-бечку школу и најгоре говорио о Српској академији наука и уметности. Ишао је чак дотле да је предлагао да се српским академицима – међу којима има научника светског угледа – одузму докторати и дају нови које би требало да напишу тобож непристрасно.

Дати себи за право да се на тако површан и увредљив начин вреднује научни допринос учењака Српске академије наука и уметности, и то из области о којима угледни сликар нема појма, само по себи говори о помањкању доброг укуса. Јер, не треба посебно ни наглашавати, Станковићева упућеност, у историју у најбољем случају није могла да одмакне даље од скамењеног знања једног гимназијалца или, вероватније, под теретом година, умногоме исхлапелог знања давнашњег средњошколца. Истовремено, Милић Станковић је нереалним и сасвим небулозним причама настојао да подигне пољуљани морал свеколиком српству. У одређеним круговима словио је за једног од највећих родољуба и синова “небеског народа”.

Господари света

Милић од Мачве најчешће се појављивао у необичном руху које бисмо могли означити као некакву мешавину одежде свештеника, одеће жовијалног пажа и гардеробе децентног кицоша. Ево како га описује састављач једног новијег мемоарског списа, говорећи о изложби Станковићевих слика на самом почетку деведесетих година прошлог столећа: “Аутор (Милић од Мачве) се појавио са закашњењем, ушао на споредни улаз и кроз шпалир гостију прекорачио полако, без једне речи, одевен у црну мантију, с необичном беретком и високо подигнутим штапом. Два дана раније, док су покушавали да спакују слике у комби, видео сам га, у фармерицама и мајици, како изнервиран сочно псује сестру сопственој слици, спреман да је изгази… Али, сада је започела представа и он више није био обичан смртник. Сместио се у плетену фотељу, забацио поглед негде у неодређеном правцу, у даљину, преко људи којима је стајао дах… Уметник узе штап и на исти начин, театрално, напусти вилу у правцу возача и аутомобила.“

Упадљиво је да је Милић Станковић раних деведесетих година прошлог века бахато претио целом свету. Ево једног примера таквог његовог иступања: “Ускоро ће Срби бити господари света. Већ сада Срби располажу тајним оружјем из такозваног Теслиног пакета, предатог 1943. године амбасадору Фотићу. Ако само једна бомба падне на Београд – Ватикан, Беч, Бон и Загреб биће протресени изнутра силином формуле В на трећи = нула. Када се то деси Атлантиђани ће се појавити и прогласити Србе империјалним народом, који ће од тог часа у име њих завести ред на Земљи и загосподарити светом… Зато нас из љубоморе сви и мрзе, осећају да смо старешине свију народа од Хималаја до Пиринеја. Па само завијају око нас као прегладнели вуци. Гладни су примата. Шта им можемо кад су се претворили у гузно црево. Материјалисти једни.“

Вампирске вечери

То фамозно Теслино смртоносно оружје веома је често помињао, а није био ни тако мали број наших сународника који је поверовао у такве приче. Штавише, Милић Станковић је и на такозваним вампирским вечерима призивао српског вампира да помогне Србима у борби против светских моћника. На питање једног новинара о томе какве су шансе српског вампира у борби против Немачке и Сједињених Америчких Држава, истакнути сликар дао је следећи одговор: “Српски вампир ће наџивети и победити светски вампиризам. Јер, ми на овим балканским теренима још нисмо потрошили нашу митску снагу. Главна снага српског вампира је у мирису који уништава непријатеље. Поред тога, његово тајно и смртоносно оружје је Теслина бежична енергија. Формула се налази у такозваном Теслином пакету који је песник Јован Дучић добио од Тесле 1942. године.”

Да би поменутом смртоносном оружју дао додатну снагу, Милић од Мачве је испевао и клетву којом је запретио Америци и из које преносимо само неколико делова:

Уста ти се заврат окренула,
Губа ти се на дом распратила,
Обадва ти ока исцурила,
Те вранама жива храна била,
…
Ускрсово јаје не шарала,
Своја оба у менгеле мет’ла,
што Бејкера и Буша донела.
…
Америко, Броз те усрећио,
Нек и тебе ропац крвав снађе,
што границе Брозове признајеш!
Индијана постала држава,
Не слушала Вашингтон килави!
На југу те спопало беснило,
Те црначки гневи уморили!
Клетва моја са небеских соха,
Нека буде Божја промисао,
Њеног дејства никад не отргла,
Докле Србе набеђењем држиш.

Како тугаљиво ове речи – Срби господари света, Теслин пакет, српски вампир, бежична енергија – звуче данас, после само десетак година и после свега оног што смо у међувремену морали да преживимо. Премда ће неко рећи да је посреди мистицизам генијалног сликара, више сам склон да његова наклапања спустим у прозаичну раван и да их назовем правим именом. Без много увијања и околишања, мислим да је овде превасходно реч о преиспољним будалаштинама.

Цео свет под шљивом

Ево шта је Милић од Мачве, самозвани пророк и визионар, саветовао Србима из Републике Српске на скупштини у Бијељини 25. априла 1993. године: “Босански и крајишки Срби, и кад би потписали ноћас капитулантски венсовеновски (и орвеловски) план, по Србе неповољних граница десет кантона, западни Сотона тамне стране атлантијског лица не би се на томе зауставио… Што се тиче последица санкција, дупло увођених против Србије, пророчки сагледавам да ће оне благотворно деловати у блиској будућности, с обзиром на то да се са њима српски народ уводи у нужно предворје припрема за опстанак пред најављену апокалипсу, која ће се одиграти најдаље за једну деценију. Наиме западну хемисферу захватиће неслућена ланчана тектонска катаклизма у трајању од 15 минута, тако да ће остати живих људи само колико се може склонити под крошњу једне шљиве”. Ова крошња је метафора за Србију”.

“Наравно да не могу остати сви Срби у животу, али ипак остаје језгро нације. Остаће живи Срби као последњи изданак СОРАБА, свепредака свију Европљана. Остаће и српски језик као планетарни, једини језик који се може сматрати прамајка језиком индоевропских народа, и са којим се једино може споразумевати са цивилизацијама других планета. Јер, Срби воде порекло преко оне светле, васионске стране атлантидског лица. Срби ће бити у стању после ове тектонске катаклизме једини да обнове нову европску цивилизацију, пошто се Срби налазе у вечном електролитском купању изазваном моћном спрегом двеју геолошких плоча – бакарне под Хомољима, и оловне испод Копаоника.”

Пупак планете

“Тај набој природе помоћи ће Србима изнова да се одрже као ентогенетски пупак планете, и потврдити тако досадашње археолошке налазе да смо најстарија Европа, само данце Божје каце рајског причеста. Ко удари на ту нашу заједничку европску прародитељску стопу, беснило му душу захватило, обрнуо ноге наопачке, уста му се за врат окренула… А прави, трећи светски рат, одиграће се у европским земљама од 1996. до 1999. како га лепо најављује Нострадамус у свом Тестаменту.

Тарабићи који веле: ’Над Србијом ће падати печени људи, а Србији ништа бити неће’. Сасвим је извесно да Европа присуствује последњим месецима своје среће у миру ако наставе овако ситничарски са нама. Они су нас одиста гурнули у крвави рат, а то ће им се још крвавије осветити – снаћи ће их потпуна катаклизма, па ће бежећи испред ње наићи на наше испаћено тло и народ тог тла. Дочекаћемо их са кором хлеба, као што је то увек бивало. Волео бих што пре да се састану сви наши геолози, географи, социолози, демографи и стручњаци за разарања земљишта, како бисмо могли сви заједно да разрадимо ПАКЕТ СПАСЕЊА за овај народ, који је већ ступио у фазу месијанске улоге спасиоца људског рода. Народ ТЛА и ПУПКА ПЛАНЕТЕ, Срби, располажу васионском снагом попут Теслине, и такав народ не може никад бити уништен.

Уз примедбу да се ниједно од Станковићевих суманутих пророчанстава – наравно – није остварило, једино могу додати да су јадни народи који имају овакве саветнике, душебрижнике и предводнике.

Небеска Србија и балвани

Прекори Борислава Пекића

За Милића од Мачве не би се могло рећи да је у погледу процене о старини српског народа био помодар и скоројевић. Напротив, он је много раније, пре бучног доласка “новоромантичара”, иступао с тезама да су Срби најстарији народ на планети Земљи. На овакве “научне” теорије осврнуо се у својим коментарима из дневника и Борислав Пекић (1930-1992).

Он је најпре нагласио како му је у руке доспео сепарат под називом “Сораби” Милића од Мачве који је објављен у децембру 1982. године, а затим је донео читаве пасусе из тог текста. За ову прилику издвајамо само неке од њих: “Сараб или Сораб, скраћено касније у Срб, етимолошки се објашњава са сабрат, најближи рођак, роб Божији на земљи, сапатник. И данас Срб Србину сасвим непознатом каже брате Србине’ или ’еј мој рођаче’… Постоји податак да Бизмаркова баба није знала немачки, већ је једино говорила српским језиком, а он сам на самрти изговорио је једну реч – Србија… Такав прави приступ објашњењу топонима само потврђује ону стару, озбиљну теорију да су Словени на Балкану живели откад постоји света. То су они тајанствени Трачани без накнадно убаченог ’Т’ у ствари Рачани, тј. Расјани, расијани људи, Рачани са главним градом Расом и државом Рашком. Затим Илири и Пелазги. Ја тврдим да су Пелазги у ствари Беласци, то јест бели људи, тј. Словени, Срби… што се тиче Етрураца, средње Италије, и они су себе називали Рашанима, државу Расна, а главни град Расена или данашња Равена… Своје докторате историчари могу касније само обновити, чим помере појаву Срба и Словена за неколико хиљада година уназад и то на далеко шири простор, на исток до Индије и Веда, а на запад до Пиринеја и Баска. То је простор једног самониклог, језичког, етничког језгра који је дао прамајку језика индоевропљанима, који је дао величанствене списе ’РГ Веде’. да се подсетимо ’Рг’ на санскритском језику значи нешто што је сабрано на камару, стргнуто, ргнуто, на једном месту, ргнем ти га мајци, то је сељачки израз за веде, значи мудрости провиђење, виденије, све видети умом. И данас шумадијски сељак каже кад хоће нешто да осмотри: “Одох часком да веднем’, да видим, да осмотрим…”

Тако је говорио Милић од Мачве! У наставку следи део коментара Борислава Пекића: “Има у том сепарату још пуно слика, пуно цртежа, рађања континената, Атлантиде, веза хоризонталних и вертикалних историјских, језичких расних… Међутим, најбоље би било завршити овај извод одатле, оним чиме је суштински, историјски, преглед завршио и сам Милић од Мачве, са оним ’Ргнем ти га мајци’: као главним етимолошким доказом за српски језик као прамајку свих језика.”

Србин на концерту духовне музике

Милић од Мачве својатао је и Лепенски вир као део древне српске цивилизације, па је чак самог себе прогласио „генералом Лепенским”

На страницама „Политике”, негде у зиму 1999/2000. године, изашао је интервју Милића од Мачве – заправо солилоквијум набијен приземним мистицизмом и необавезујућим сањаријама који ипак нису могли да покрију велико незнање – из којег доносимо неколико главних акцената.
”На нашем терену, у освиту европске цивилизације, то су биле културе Лепенског вира, најстарије уметности света – и Винчанска, са првим линеарним писмом света, насталим чак пре 7200 година, таман нешто испред црте византијског рачунања времена. Па сад видите, каква смо ми култура били!”

Није случајно сликар Милић од Мачве својатао Лепенски вир као део древне српске цивилизације. То исто сматрала је и госпођа Луковић-Пјановић која је била чак спремна и да се љутне на професора Драгослава Срејовића, научника који је открио Лепенски вир. Академик Срејовић је у више наврата са иронијом говорио против оних који су Лепенски вир сматрали локалитетом и спомеником српске цивилизације. Она каже: „Но Срејовић, уместо да се томе радује и да пружи пријатељску руку сваком ко се бори за истину, он иронијом покушава да обезвреди рад других особа, којима судбина није била тако склона као њему. Његова изјава, да никада није тврдио, да су у Лепенском виру живели Срби, личи на опортунизам, неприхватљив, када се ради о једном великом научнику”.

Генерал Лепенски

И сам Милић од Мачве је у једном писаном тексту оштро напао академика Срејовића због истих разлога: „Ни већег научника, какав је археолог Срејовић, ни веће срамоте око његовог разјашњавања значаја Винчанске и Лепенске културе… Срејовић као типични ђак Германске школе са крајњом индигнацијом говори о Винчанском писму… ”Штавише, Милић од Мачве то јест Милић Станковић је дошао на сулуду идеју и себе прогласио „генералом Лепенским”. Да ли ово уопште треба коментарисати?

Но вратимо се започетом интервјуу у којем нас „лажни” пророк уверава да ће кроз десетак година за нас наступити повољно време: „Сада већ није тајна да првотно племе Дан наслућује у скоро време разрешење миленијумског догађаја – појаву чисте енергије светлости у тренутку када се 23. децембра 2012. године буду поставили у једну линију центар наше галаксије, Млечни пут (’Кумова слама’), звезде Сиријус (Северњача) и Сунце и наша планета Земља. То одређење стоји по најстаријем календару древних Маја. Немам разлога да им не верујем.”
Дакле, драги сународници, треба да издржимо још само девет година и најзад ће, по Милићу Станковићу, и нама сванути.

Размишљања „малог Ђокице”

У наставку читамо: „Често сам тужан кад помислим како је просечан Србин средњег века био ликовно и духовно образованији од данашњег. Уредно је слушао литургијске концерте духовне музике по величанственим својим храмовима и за то време разгледао најбоља уметничка дела свог времена.” Ово је типичан специмен „заслађивања” историје, пример како „мали Ђокица” замишља давну прошлост. Није било баш тако! Ево шта о својој пастви, о тим „просечним” житељима средњег века, на пример, казује Теофилакт, охридски архиепископ крајем 11. и у првим годинама 12. века: „Нечисти варвари који смрде по задаху својих кожуха и који су још сиромашнији средствима за живот него што су богати злупудношћу”. Дакле, нимало романтична слика, изашла из пера једног савременика, али упркос извесним литерарним претеривањима – сурово реална.

Милић од Мачве то не мора да зна – у ствари, он то и не може знати – али зато и не треба да говори тако убеђено о нечему што уопште не зна. Он је то причао да би му се веровало, да би просвет(л)ио народ, а део Срба му је, као познатом сликару и промовисаној личности нашег јавног живота, заиста и веровао! Очигледно је да Милић Станковић није имао ту врсту одговорности према јавно изговореној или написаној речи.

(Башта Балкана)

Ознаке: историја Срба, Милић од Мачве, сораби