Прочитај ми чланак
Јозеф Шулц није био херој, већ обичан војник са једином жељом – да преживи рат. Мит о његовом херојском делу створили су југословенске и немачке дипломате, политичари и новинари. Београду је одговарао јер је давао снажну потврду о исправности народноослободичке борбе, док је Берлин имао добру причу о томе како нису сви припадници Вермахта били исти.
Ово открива Михаел Мартенс (40), аутор „У потрази за јунаком“, и баца ново светло на легенду о немачком војнику за којег се веровало да је платио главом због тога што није желео да стреља партизане код Смедеревске Паланке у Другом светском рату.
* Како сте дошли на идеју да напишете књигу о Јозефу Шулцу?
– Био сам у Крагујевцу, где сам истраживао масакр српских цивила 1941. године. Када смо обишли Шумарице, домаћин ми је рекао: „Још само да видиш споменик Јозефу Шулцу“. Био сам шокиран, јер је Крагујевац био последње место на свету у којем сам очекивао споменик једном Немцу! Рекао сам себи, Немачка мора да сазна о овом случају.
* Шулц је без сумње убијен у Шумадији 1941. године?
– Да, али га нису стрељали зато што је одбио да изврши наређење, већ је настрадао у борби. Историјска документа јасно показују да је Немачка шездесетих година покренула истрагу о његовој погибији, будући да је по закону Вермахта било забрањено погубити војника без одлуке Војног суда. Истражитељи су испитивањем великог броја сведока утврдили да Шулцова смрт нема везе са наводним одбијањем да убије партизане. Мит је после рата настао као продукт југословенско-немачке копродукције.
БЕОГРАД У СРЦУ
Михаел Мартенс је од 2002. до 2009. године био дописник „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ из Београда. Немачки аутор је претходних неколико дана поново провео у српској престоници, а данас путује у Крагујевац, где се обележава годишњица стрељања српских ђака и цивила у Шумарицама.
– У Београду сам провео седам дивних година, због чега сам једва чекао да поново сретнем драге пријатеље. Ипак, тешко ми је када видим да је живот у Србији и даље тежак, да има пуно проблема. Оно што ме посебно код вас брине је демографија, која је додуше велики проблем и у Немачкој – наглашава наш саговорник.
* Колико уопште можемо да верујемо у оно што нам се сервира као званична историја?
– Не би требало да у свему видимо теорију завере, али скептицизам је некада пожељан, јер мотивише. Нарочито ако сте новинар и желите да истражите званичну верзију историје. Људи када наиђу на компликованију позадину неког историјског догађаја често доводе у сумњу његову истинитост, али то не значи да се није и догодио.
* Чини се да је појединца данас лакше изманипулисати о историјским чињеницама, иако смо образованији и боље „умрежени“ од наших предака?
– На први поглед тако испада. Многи медији намећу своју верзију истине, а ту је и интернет, где могу да се прочитају најневероватније ствари. Ипак, интернет је ништа друго до модерна верзија кафане. Управо су у кафани некада настајали историјски митови, који су се преносили од уста до уста. Другим речима, манипулација је постојала и пре, постоји и данас у неком модернијем облику, а на нама је да се са њом изборимо.
* На који начин?
– Морамо да трагамо за истином. То је једини пут. Истина нам се можда неће увек свидети, неће бити ни интересантна ни узбудљива, али је боље и то него да ви као Србин или ја као Немац верујемо у митове, за које ће кроз неких 20 година да се испостави да су лаж.
* Да ли је митско Шулцово жртвовање за странца нешто незамисливо у савременом друштву, које пропагира индивидуализам, па чак и себичност?
– Делује нестварно, јер су се од тада потпуно промениле вредности. И оне добре и оне лоше. С једне стране, не постоји више војни тоталитаризам и животи нам нису угрожени на сваком ћошку, што значи да ипак живимо у хуманијем друштву. С друге стране, индивидуализам је постао наша главна одлика, што никако није добро.
Јозеф Шулц и Стрељање Срба 1941. године
* Припремате књигу и о српском нобеловцу?
– Иво Андрић је био истакнути дипломата у време Хитлерове предратне Немачке, тако да се у Берлину и даље чувају документи о његовом политичком деловању. Интересантно је што су у питању извештаји о прислушкивању и „хаковању“ његових депеша Београду. Тако је Андрић покушао да пошаље план напада Немачке на Југославију, али му то није пошло за руком.
СНОВИ И ФРИЖИДЕР
* У тешким временима људима као да је неопходно да прочитају неку романтизовану причу о хероју. Како реагујете на критике да сте многима срушили снове о Јозефу Шулцу?
– И да сам написао највеће хвалоспеве о њему, та књига им усред ове економске кризе сигурно не би напунила фрижидер – категоричан је Мартенс.
* Андрића данас многи ван граница Србије називају ултранационалистом, јер је био припадник „Младе Босне“, предлагао радикално решење за Косово…
– Његово политичко деловање је у то време било сасвим уобичајено за једног истакнутог књижевника. Гледајући по данашњим стандардима, ако је и био националиста, онда је пре свега био југословенски националиста, који се везао за српство, јер је у њему препознао носећу снагу за ослобођење јужнословенских народа од страних утицаја.
ГАВРИЛО ПРИНЦИП
* Уочи стогодишњице од почетка Првог светског рата, поједини европски историчари настоје да Гаврила Принципа представе као терористу, а Србију кривца за избијање сукоба?
– Детињасто је уопште и расправљати о томе. Да Принцип није убио Фердинанда догодило би се нешто друго што би послужило као повод за велики рат. Озбиљни историчари су тога свесни. Једноставно, Балкан је био и остао идеално место за оне који желе да покрену сукобе – каже Мартенс, и истиче да се немачко друштво данас готово и не бави Првим светским ратом.
(Вечерње новости)
