Прочитај ми чланакПрипадници других народа имају право на свој језик и писмо, образовање и информисање на матерњем језику, али и заштиту културног идентитета
Пo нивоу поштовања права националних мањина Србија је већ у Европској унији. Уставом и низом закона створен је правни оквир који штити њихова права.
Мањински народи у Србији имају право на свој језик и писмо, образовање и информисање на матерњем језику, као и право на заштиту културног идентитета. Активно учествују у политичком животу преко националних странака, којима је обезбеђен улазак у парламент путем такозваног природног прага, али и преко листа великих странака. Имају функције у републичкој и покрајинској влади, локалним самоуправама…
Директорка владине Канцеларије за људска и мањинска права Сузана Пауновић истиче да су националне мањине које живе у Србији најбољи мост за боље односе са суседима.
У Србији са Србима живи и 26 националних мањина, а 21 национална мањина изабрала је своје савете чији рад држава финансира. Влада Србије посвећена је остваривању права националних мањина.
Национално најколоритнији део Србије је Војводина. Готово трећину од 1,9 милиона становника ове покрајине чине националне мањине. Најбројнији међу њима су Мађари, којих има око 290.000. По бројности следе Словаци и Хрвати (по 55.000), Румуни (30.000), Роми (29.000), Буњевци (19.000), Русини (15.000)…
Статут Војводине, највиши покрајински правни акт, осим српског, омогућава равноправну службену употребу још пет језика: мађарског, словачког, румунског, русинског и хрватског језика, којима говоре припадници пет најзаступљенијих мањина у Војводини.
Управо чињеницу да су поменути језици у равноправној употреби и у војвођанском парламенту, водећи покрајински политичари, међу њима и председник Скупштине Војводине Иштван Пастор, често наводе као јединствен пример у Европи.
За рад и функционисање 21 мањинског националног савета Република Србија издваја 245 милиона динара годишње. Додатна средства издвајају се за уџбенике на мањинским језицима. Финансира се и информисање на језицима мањина, а ради се и на употреби језика и писма у локалним самоуправама као и кроз систем Е-управе.
Председник покрајинске владе Игор Мировић са представницима свих националних савета и институција има комуникацију на дневном нивоу.
– На заједничкој седници покрајинске и републичке владе договорили смо се да ћемо у 2017. години вратити ниво финансирања на ниво из 2014. године за одређене потребе националних заједница, које је иначе последње две године било смањено – наводи Мировић, истакавши да је оквир заштите права мањинских заједница у Војводини, односно Србији, на највишем могућем нивоу, „какав не постоји ни у неким земљама Европске уније.“
Оквир који Мировић помиње не постоји у Хрватској за тамошње Србе, али то ову нашу суседну државу није спречило да протекле недеље у Бриселу, једина од свих чланица ЕУ, подигне рампу пред Србијом на њеном путу ка Европи. Образложење за блокаду поглавља 26, које се односи на образовање и културу, гласило је да „држава Србија није обезбедила хрватској деци да уче из књига на свом језику“.
На овом месту немогуће је не присетити се догађаја од пре готово две деценије: Вуковар, 1997, две године после међународног мировног споразума потписаног у Ердуту. Представници мировне мисије УНТАЕС обилазе стање „на терену“ у вези са правима Срба. Уочавају да на таблама двојезичних школа нема Споразумом предвиђеног ћириличног натписа.
На лицу места одлучују се за „соломонско решење“: представник Срба, на папиру, исписује фломастером ћирилични назив, који бива залепљен на таблу… Није било времена да ћирилицу спере киша. Папир је откинуо, згужвао и бацио непознати починилац чим су „унтаесовци“ окренули леђа…
И данас, 20 година доцније, У Вуковару се често са јавних говорница чује да се „овде може писати јапанским и кинеским писмом, али не и ћирилицом“, а ћириличне табле у том граду и у остатку Славоније у једном комаду овде су прави раритет.
И док, подржавајући ових дана хрватску блокаду Србије, председник Хрватског националног већа у Суботици Славен Бачић тврди да је „проблем са уџбеницима“ настао јер Министарство просвете у Србији већ десет година не жели да чује апел да се то питање реши, председник Демократског савеза Хрвата у Војводини Томислав Жигманов још је конкретнији: Србија би требало да изда 186 уџбеника за све нивое образовања на хрватском језику.
– То је најбољи начин да за Србију буде отворено поглавље 26, посвећено образовању – препоручује Жигманов.
Међутим, председник Заједничког већа општина у Вуковару Драган Црногорац, члан српско-хрватске комисије, тврди за „Новости“ да хрватска заједница у том билатералном споразуму никада раније то није тражила од Србије.
С друге стране Дунава, српска заједница у Хрватској, још од 1997. године, муку мучи да набави прикладне уџбенике на матерњем језику и писму. Сами, о свом трошку, хрватске уџбенике за основце превели су на српски и ћирилицу, а кренули су и у израду ауторских уџбеника за ниже разреде основних школа.
– Започели смо и израду уџбеника за средње школе, али тај посао нисмо завршили јер немамо сами средстава, а хрватска држава нам та средства не одобрава под изговором економске кризе – каже Црногорац.
Буњевци
Срби су, наиме, израдили нове програме, са актуелизованим темама из историје, али те програме хрватска држава није одобрила.
– Наша позиција у Хрватској је тежа него Хрвата у Србији – наглашава председник ЗВО. – Хрватима у Србији српска држава је дозвољавала оно што нама Хрватска никада није: да допреме уџбенике из Хрватске који нису по наставном програму Србије и да их користе у настави.
Хрватска, наиме, никада није дозволила Србима да уџбеник историје увезу из матице. Зелено светло дала је једино за уџбеник српског језика и књижевности јер га нема на хрватском тржишту.
– Такође, у Србији се без мишљења хрватске заједнице не може поставити директор у некој школи у којој се настава изводи на хрватском језику – вели Црногорац. – У Хрватској у школама где су српски ђаци у већини они постављају Хрвате за директоре, а наше мишљење о томе и не траже јер тако нешто ни не постоји у њиховом законодавству.
Словаци
СПОРНО ИЗЈАШЊАВАЊЕ
Спекулише се да је један од мотива Хрватске за блокаду Србије у ЕУ био и благонаклон однос актуелне републичке и покрајинске владе према Буњевцима у Војводини. У једном периоду комунистичка власт забрањивала је Буњевцима да се тако изјашњавају, потенцирајући да се опредељују као Хрвати.
– Ми немамо намеру да било коме намећемо како ће се изјашњавати – недвосмислен је председник Покрајинске владе Игор Мировић – Боримо се за једнак статус свих мањина и националних заједница и делујемо тако да омогућимо и Буњевцима да се изјашњавају како желе, јер то не може бити никоме на штету.
ПРЕВОДЕ ДОКУМЕНТА НА ЛАТИНИЦУ
Већина националних мањина у Србији искористила је своје законско право на судског тумача. Тумачи за хрватски, македонски и словеначки језик, како објашњавају у Удружењу судских и стручних преводилаца Србије, постоје већ дуго. Осим њих, ту су и тумачи за албански, бугарски, ромски, румунски, словачки, русински и мађарски, а од прошле године – и за босански.
Тумач за влашки је предвиђен, али не и регистрован, а на списку Министарства правде, чије је ажурирање у току, тумачи за црногорски се не помињу.
Прошлогодишњим именовањем неколико тумача за босански пред вишим судовима у Новом Пазару и Ужицу одблокирано је неколико десетина предмета, што у кривичним, што у парничним поступцима, јер су странке масовно користиле своје право и тражиле да се поступци воде на њиховом матерњем језику.
У Удружењу судских и стручних преводилаца кажу и да је велика потражња била за преводиоцем на хрватски, јер су га дуго имали само Нови Сад и Суботица, али не и Београд.
Прва жена тумач у Београду имала је пуне руке посла јер је требало да преведе сва уверења која су судови и општине издавали на ћирилици – кажу у Удружењу. – Неке општине излазе у сусрет грађанима и издају уверења на латиници, па људи могу да уштеде. (В. Ц. С.)
