У припреми је снимање документарног филма „Тежина ланаца 3“, а да би се снимање реализовало потребна је помоћ свих нас у виду донација.

Поштовани господине Малагурски, шта Вас је нагнало да се у периоду Ваше ране младости, определите за снимање документарних филмова с темама о којима је мало њих јавно говорило?

Још од осме године траје моја љубав према филмској уметности – тада сам први пут направио снимке уз помоћ породичне камере. Временом сам тежио ка томе да филмско умеће користим не само да бих изразио своја размишљања и осећања и документовао дешавања око мене већ и да покушам да исправим неправде или макар ширим свест о њима. Са 16 година сам се преселио у Канаду и често сам се сретао са незгодним погледима и питањима Канађана који су били индоктринирани антисрпском пропагандом из 1990-их. Да бих умео квалитетно да одговорим на питања, па донекле и оптужбе средине у којој сам се нашао, почео сам да истражујем тематику 1990-их, прво кроз призму кризе на Космету, а онда и шире – анализирајући праве узроке распада Југославије. Желео сам своја сазнања да поделим са околином и филмови су ми били најбоље оруђе да то и учиним.

Ко Вам је на почетку каријере режисера био узор, својеврсна звезда водиља или сте свој пут изабрали сами и стремили ка истом?

Што се тиче филмског стила, свакако је мој узор био Мајкл Мур. Иако сам од недавно прилично разочаран његовом агресивном пропагандом у корист ратнохушкачког бившег кандидата за председника САД Хилари Клинтон, његови ранији филмови су ме изузетно инспирисали да у његовом забавном и на моменте духовитом „фазону“ заинтересујем публику за истину о дешавањима на нашим просторима. Како је време одмицало, све више сам трагао за својим јединственим стилом, а круг узора се ширио, ту су свакако остали режисери Оливер Стоун, Чарлс Фергусон и Џон Пилџер.

Филм „Косово-можете ли замислити?“ говори о Србима, дефициту права у родној колевци Косову и Метохији у 21. веку. Телевизијску премијеру филм је имао на руској сателитској тв мрежи  РТ. Колико Вам је значила чињеница да сте овим филмом кренули у пробијање медијског мрака у Отаџбини и иностранству?

Оно што се десило на Космету је највећа трагедија на крају 20. века, не само за Србе, већ за цео свет. Мартин Лутер Кинг је говорио да је неправда било где, заправо, неправда свуда, а на Космету су погажени готово сви принципи којима је западна цивилизација макар декларативно вековима тежила – а то гажење је медијски упаковано као „праведна борба за слободу, демократију и људска права.“ Зато сам отишао на Космет да снимим ту квази-државну творевину и покажем колико је реалност на терену, која се толико често користи као изговор западних политичара за подршку „младој држави Косово“, другачија од слике која се фабрикује у медијима. У Србији све почиње од Косова и Метохије, па је некако природно било да и моја каријера снимања друштвено ангажованих документараца почне са филмом о Космету.

„Тежина ланаца“ је филм који апострофира улогу Сједињених Америчких Држава, Европске уније и НАТО-а у распаду Југославије. Истиче геополитичку колонизацију насталих држава после распада тада велике државе и рата 90-тих година. Филм је приказан у биоскопима Канаде, Аустралије, САД-а, Србије, на фестивалима и на телевизијама РТ, РТВ БН, РТРС и Eurochannel. Како објашњавате да тада економски снажна држава попут Југославије у целини, није примљена у Европску заједницу, него је то постала тема након њеног распада?

Током 1990-их се Европска заједница није много питала о дешавањима у Европи. Не треба заборавити да је са падом Берлинског зида, Америка постала алфа и омега светске политике. Свако ко данас говори о „пресудној улози“ неке друге државе, попут, рецимо, Немачке, у распаду Југославије од дрвећа не види шуму. САД су диктирале, остали су слушали. Европска економска заједница је можда и имала добру вољу да прими Југославију у свој клуб, али би такав акт ојачао и Југославију и ЕЕЗ. То би био сигнал да је југословенски економски модел прихватљив на западу, а ЕЕЗ би постала озбиљнији играч на светској сцени. Још 1984. године су САД одлучиле да сруше југословенску економију, а одмах након пада Гвоздене завесе је Пентагон објавио стратегију по којој неће дозволити стварања нове светске или регионалне силе (која није америчка, наравно). Зато је било немогуће да Југославија постане део ЕЕЗ, а да би спечили даљи развој наше земље, САД су осигурале да дође до рата од којег се још дуго нећемо опоравити. Постати део ЕУ сада је као да дођете на журку у 5 ујутру.

СРПСКИ МАЈКЛ МУР

Борис Малагурски познат по надимку српски Мајкл Мур је српско-канадски режисер, сценариста, продуцент, монтажер, донедавно уредник и водитељ емисије „Револуција“ на Хепи телевизији. Тренутно ради на БН телевизији као аутор и водитељ емисије „Глобално са Борисом Малагурским.“ Револуционар, борац против глобализма и неолиберализма, као и за људска права и истину у вези са распадом Југославије, те улогом САД-а у свему томе; и круцијалном болном темом за Србију- Косовом и Метохијом. Рођени Суботичанин 2005. године одселио се у Канаду у којој је снимио филм о одласку из Србије назван „The Canada Project“. Филм је први пут емитован на РТС-у у емисији Мире Адање Полак. Борис је у Канади 2008. године организовао низ протеста против проглашења независности Косова и Метохије и том приликом добио подршку канадског новинара Скот Тејлора и ирске дипломаткиње Мери Волш у снимању филма у вези са људским правима на Косову. Његови документарни филмови “Косово: Mожете ли замислити?“, „Тежина ланаца“, „Београд“ и „Тежина ланаца 2“, добили су низ награда и пројекција широм света и наше земље.

Чињеница која је мене као родољуба највише ганула, јесте пројекција овог филма на барикадама у Јарињу. Како сте се Ви осећали у том моменту и каква је била реакција Срба који се боре за своју Покрајину?

Колико се сећам, до те пројекције је дошло сасвим спонтано. Питао сам људе на својој Фејсбук страници да ли би пошли са мном на барикаде да подржимо наше сународнике. За врло кратко време је моја идеја привукла огромну пажњу и успели смо да добијемо аутобус, прикупимо донације, са донацијама купимо хуманитарну помоћ коју смо (једва) спаковали у аутобус и нас четрдесетак се упутило ка Јарињу. Сама пројекција „Тежине ланаца“ ми није био главни утисак, већ осећај заједништва. Седели смо заједно са нашим сународницима, грејали се поред логорске ватре, размењивали размишљања и стварали пријатељства. Тај осећај никада нећу заборавити.

У наредном филму „Тежина ланаца 2“, истакли сте негативан утицај неолибералних реформи у свим сферама друштва на просторима бивше Југославије. Филм је премијерно приказан у оквиру Монтекасино филмског фестивала у Јоханезбургу. Исти обилује интервјуима са Оливер Стоуном, Карлом дел Понте, Мирославом Лазанским, Вуком Јеремићем и многим другима. Да ли је овај документарац наишао на једнако добар пријем код наше и стране публике као што су и претходна два филма?

Чини ми се да је други део занимљивији и домаћој и страној публици, не само због заиста звучних имена интервјуисаних личности, већ и због приче која је суштинска за одговор на питање зашто и даље лоше живимо. Кад не знају и не умеју нешто да поправе, политичари криве ратове из 1990-их за све наше данашње невоље, али та жвака више не пролази. Како је, рецимо, могуће да је фабрика „Север“ из Суботице, где су некада радили моји родитељи, имала огромну производњу док је СРЈ била под санкцијама, па чак је и 1999. године, док су бомбе падале на нашу земљу, имала већу производњу него претходне године, а данас је готово потпуно уништена?

Деведесете године прошлог века јесу биле катастрофалне за нашу економију, али су петооктобарске неолибералне реформе, рекао бих, биле још горе. Домаћој јавности то треба отворено рећи да бисмо градили свест о правом економском путу којим бисмо морали да кренемо. Страној јавности, пак, било је занимљиво у филму и то што сам доста говорио о примерима из света, од Венецуеле и Грчке до Еквадора и Исланда. Већина људи који наручују DVD овог филма су управо странци.

Стиче се утисак да је народ од 5. октобра до доласка актуелне власти, био апатичан на лоше, чак катастрофалне одлуке власти о судбини државе и народа. Како то коментаришете?

Кривицу за то деле и опозициони прваци из 1990-их. Тадашња мантра је била „Само да Слоба оде и све ће бити решено!“ Када је Слоба отишао, а та опозиција је постала власт, усвојена је нова мантра: „Само да уђемо у ЕУ и све ће бити решено!“ Кад се деценијама са врха државе организовано и активно форсира начин размишљања да једино неко са стране може да нам реши проблеме, тешко је мотивисати грађане да узму судбину у своје руке. Када се исти ти грађани још и хипнотишу којекаквим ријалити програмима, не бих се изненадио да људи бурније реагују на избацивање неке старлете из студија него на, рецимо, званично српско признање независности Косова. Политичари и медији су нас убедили да смо немоћни, а једино што нас спречава да нешто променимо у својој земљи је то веровање да не можемо ништа. Кад сте убеђени да нешто не можете да учините, онда то ни не покушавате и такво размишљање се стратешки усађује у нашу свест десетинама година. Време пролази, а људи треба макар да знају да се на крају живота углавном не кајемо због исправних ствари за које смо се борили, већ због тога што се нисмо борили за оно у шта верујемо, чекајући да нам живот прође у мору пасивности.

Посебно занимљив и за мене до сада најбоље снимљен филм о главном граду наше земље Србије, јесте Ваш документарни филм „Београд“ или „Belgrade“. На врло реалистичан начин са много љубави, представили сте менталитет Београђана, кроз гостопримство, храну, ноћни провод и историјску и културну баштину коју садржи наша српска престоница. Како је текло снимање овог филма и упознавање са Новаком Ђоковићем који је у истом дао интервју?

Иако нисам рођени Београђанин, нашу престоницу сам давно заволео и одувек сам желео да је представим у позитивном свету у свету. Београд је углавном полазна тачка за туристе који желе да обиђу наш регион и циљ ми је био да инспиришем што више људи широм света да нас посете. Наравно, током снимања сам наилазио и на позитивне и на негативне аспекте нашег менталитета. Рецимо, у бурегџиници „Сарајево“ у Светогорској улици филмски тим је свако јутро пред снимање добијао свеж бурек, без накнаде, јер је власница бурегџинице желела да подржи младе уметнике. С друге стране, наш тим је наилазио и на многе препреке, попут музеја и других јавних установа за нисмо могли да добијемо дозволу за снимање, али смо се и ту некако сналазили на крају. Ипак, у филму нисам желео да се фокусирам на мане, све то већ довољно слушамо, филм је био позитиван и оптимистичан поглед на наш главни град. Такав приступ се допао и Новаку Ђоковићу, који је са задовољством пристао на интервју за филм. Упознавање с њим је заиста било предивно искуство, Новак је оличење свих врлина које поседује наш народ и част ми је што сам упознао човека који нас константно подсећа шта све можемо да постигнемо кад се фокусирамо на те врлине и вредно их унапређујемо.

Мало људи зна да се сте одличан имитатор. Ко Вас највише инспирише тј. кога најрађе имитирате?

Кажу ми људи да врло уверљиво имитирам Слободана Милошевића, Војислава Коштуницу и Александра Вучића, а на имитације генерално гледам као забаву и шалу.

Колико Вам је као водитељу битно, да на својствен начин изразите став јер сте коначно потпуно пробили медијски мрак, а знам да сте претходних година наилазили на разноразне опструкције?

Док сам уређивао и водио емисију „Револуција“ на Хепи телевизији, имао сам релативну слободу изражавања, поготово, рекао бих, у односу на друге телевизије са националном фреквенцијом у Србији. Могао сам на Хепију да критикујем многе велике компаније које су третиране као свете краве на другим телевизијама. Међутим, када сам говорио о банкама или политичарима, ту је било цензуре. Неке снимљене епизоде нису емитоване, из неких епизода су исечени одломци, итд. На РТВ БН, где тренутно уређујем и водим емисију „Глобално“, срећом, немам таквих проблема. Имам потпуну слободу уређивања, одличну сарадњу са колегама и ту могу само да похвалим телевизију БН.

Желим да нагласим, на крају интервјуа, да је у припреми снимање документарног филма „Тежина ланаца 3“, те да Вам је тим поводом потребна помоћ добрих људи и свих оних којима је стало до истине у овој земљи и иностранству.

Донирајте за филм кликом НА ОВАЈ ЛИНК.

Много Вам се захваљујем на овом разговору и желим срећу у даљем раду!

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Борис Малагурски, документарни филм, култура вести, Славица Мојсин, Тежина ланаца 3