Прочитај ми чланак
(Новости)
У разговору за Новости говори о једној преосталој моћи српског народа, о немоћи банана држава, о враћању КПГТ држави
Немам ја шта да причам о тим идејама. О класном рату у Америци сад већ говори и Џорџ Сорош, а и Борка Павићевић се поново проглашава за левичарку. Политика никада није утицала на моју уметност, она је само била тема мог позоришта – каже Љубиша Ристић, „заклети“ Југословен и левичар који је из СК изашао још 1970, прослављени позоришни редитељ, чије име је ушло у бројне светске енциклопедије и лексиконе…
У „његовом“ позоришту, далеко од градске вреве, али и пажње културне јавности, почиње разговор с Ристићем и на самом почетку питање: шта се, уопште, дешава с КПГТ?
– Овде нема промена, а у медијима и даље никаквих информација о КПГТ. Власт се променила, али су медији остали исти. Први пут од постојања КПГТ, значи 35 година, конкурисали смо за средства од државе. У незгодном тренутку, држава нема пара. Уколико их добијемо планирамо пет нових представа на неизвођеним текстовима аутора југословенског културног простора.
Шта је сад репертоар?
– Ми имамо „гвоздени“ репертоар. Увек „Ричард Трећи“, „Псовање публике“, „Сарајевске приче“. Упркос предрасудама, КПГТ ни од једне власти није имао дотације. Само је 1987, влада Мирка Марјановића је одредила у републичком буџету 900 хиљада марака за адаптацију напуштене старе Шећеране у позориште. Од тих почетних средстава, на различите начине,изградили смо позориште због кога нас данас мрзе и завиде нам. Оно није наше власништво нити сам ја то икада хтео да буде, знајући с ким имам посла. Мој предлог Влади је да преузме читав комплекс старе Шећеране с позориштем и то претвори у велики културни центар који неће бити продавница сувенира…
Како се издржавате?
– Никако. Ми смо најсиромашнији на читавој позоришној сцени. Немамо прихода, а камоли дугова. Понекад се овде сними неки спот, одржи ивент, концерт неког ди-џеја. Тако развлачимо од првог до првог, као свака нормална породица у овој земљи.
Да ли и КПГТ плаћа цену ваших политичких убеђења?
– То је крајње мутна ствар. Увек сам био у сукобу с неком партијом, с властима. Склањао се с пута колегама из позоришта, њиховим амбицијама. Али, данас после четири деценије, видим да су политичари мање истрајни против мене, а да је позоришни свет великим делом страсно заинтересован да ме нема.
Како то објашњавате?
– Не објашњавам. Код мене долазе људи који пишу историју позоришта и културе наше земље, али никако критичари – да виде представе и о њима нешто напишу.
Не могу да вам опросте ЈУЛ?
– ЈУЛ је изговор. Ми у КПГТ смо доследни, а већина наших колега, пријатеља, непријатеља, сабораца и равнодушних каријериста се стално прилагођавала политичким околностима. Од Кучана и Рачана, преко Изетбеговића и Туђмана, до свих осталих који су допринели разбијању земље и формирању овог банана – повртњака у коме живимо. Моје учешће у политици од 1995. протумачено је као активност уметника који је продао душу ђаволу. И то ми замерају они који су сви одреда, у време рата за разлику од мене, подржавали разне ратне опције, борили се у Београду за власт као страсни активисти опозиције, касније постајали министри, партијски функционери и најчешће ратни профитери на основу антиратних активности.
Од представе „Конзулска времена“ 2008. нико вас није звао у позориште?
– „Конзулска времена“ су била инцидент, када су разни позоришни људи помислили да ће се променити власт у Београду и да ће доћи радикали, па ће их разјурити. Зато су се лукаво досетили да хитно позову Љубишу Ристића да режира. Пошто су избори прошли, ништа се није променило, позив из Атељеа 212 и Народног позоришта се није реализовао, а поменута представа у Звездара театру је нестала с репертоара.
Шта мислите о политичкој ситуацији у земљи?
– Веома тешка и неизвесна. Крај многих илузија. Постаје видљиво шта су били прави разлози сукоба у Југославији, потом и сукоба у Србији. Разлози никада нису били ни верски, ни национални, ни идеолошки. Све су то пропагандно лансиране предрасуде о карактеру, хтењима и особинама наших народа. Пропаганда је била толико упорна да су многи подлегли, и овде и у другим југословенским земљама. Неки су видели и интерес, политички и материјални. Они који су од Триглава до Ђевђелије најгласније протестовали против етикете „страних плаћеника“, више се не буне. Ревизија историје нити је довољна, нити је коначна.
Какве су последице?
– Оно што се управо догађа показује да стварне силе које дефинишу наш живот, судбину, инсистирају једино да се прошлост заборави и да се уваже њихови интереси испред наших. Кад кажем наших, мислим на интересе свих, Срба, Хрвата, Албанаца, Босанаца сваке вере. Та свест полако сазрева код политичара, затим и обичног народа. Само се пропагандних мантри упорно држе медији, тзв. експерти, аналитичари чији је посао да служе империји подгревајући заблуде… Једини интерес на нашим просторима релевантних фактора – САД, ЕУ и Русија – одувек, јесу и биће само војна геостратешка питања. Политичари и народ су схватили да се гасоводи, звали се „Набуко“ или „Јужни ток“, граде да би се поставиле војске које ће их обезбеђивати. Добро је да наши политичари схватају колики је интерес НАТО да буде војна сила на југоистоку Европе, као и што је Русији главно питање хоће ли први пут у историји имати војне ефективе на Балкану насупрот америчким. Немачка је повела два светска рата да би преузела контролу на путу за Исток: Моравском долином, па до Босфора.
А резултат је?
– Резултат је да Немачка данас нема војску и да јој ни САД ни Русија по цену рата неће дозволити да је има. Али, она има економску моћ, ствара империјалну Европу – уз помоћ и против обе велике силе. И ма колико наши плаћени „експерти“ уверавали на сав глас да смо ми седма рупа на свирали, ова се пресудна распоређивања империјалних моћи одигравају управо на нашем тлу! Наравно да је права адреса којој ће се Аца Вучић обратити да заштити Србе на Косову, Расмунсен и НАТО. Јер, они их објективно једини и угрожавају подршком албанском сепаратизму и тероризму. Подједнако је јасно да Дачић мора и треба да тражи од Путина и Русије новац и „Јужни ток“, јер то значи формирање баланса без кога нема живота, ни нама ни нашој држави. У међувремену, у ратовима и деструкцији свега изгубили смо кључни аргумент Титове Југославије – ЈНА.
Шта смо све тиме изгубили?
– Њену моћ и свеобухватну способност прекривања читавог друштвеног и економског живота земље. У ствари, прави разлог вођења ратова био је елиминација те војне силе. Задатак НАТО је био реорганизације геополитичког простора и формирање малих држава и безначајних армија, и то до самоукидања ЈНА на крају тог процеса. То је начин да се разумеју немачко-руска подршка отцепљењу Хрватске и Словеније, америчко помагање свих зараћених страна у Босни, рано присуство америчке војске у Македонији и, коначно, одлагање рата у Србији до одлуке да се активира сукоб на Косову као повод за бомбардовање и присуство страних трупа на тлу Србије.
Како ће се убудуће одвијати прича о Косову?
– Косово је, јасно, окупирано. Србија га, јасно, никада неће признати. Али и Кумановски споразум, и Резолуција 1244, и споразум који ће бити потписан у Бриселу ових дана, нису направљени да би Албанци добили још једну државу већ се сада, јасно, види – да НАТО добије легитимитет и на територији Србије која није члан НАТО. То истовремено значи да и Русија може да постави захтев да се легитимише као војна сила на југоистоку и то први пут у историји. А Немачка, маскирана у ЕУ, добије бар легитимитет цивилне управе, ако не стварног учешћа у војном распореду. Овај комплекс светских питања која се отварају да трају на нашем тлу, може се као у огледалу посматрати на Блиском истоку и северу Африке, јер Београд и Бејрут већ дуго фукционишу као спојени судови. Зато ова мимикрија са тобожњим датумима, преговорима о уласку у ЕУ и натезања око „Европа или Косово“ или „и Европа и Косово“, немају везе са стварношћу. Србија не може бити члан ЕУ јер то, као ни решење косовског проблема – не одговара ником осим Србији и њеном народу…
Каквој перспективи онда да се надамо?
– Криза се производи да би се њоме управљало. У тој игри пријатељи преко ноћи постају непријатељи, непријатељи постају угрожени које треба заштитити, терористи постају државници, државници криминалци. Што се нас тиче, можда, ипак, праве рачун без крчмара. И сви они споља, и њихови изнутра. Ако немамо снажну војску као аргумент, ако смо осиромашени свесном и бруталном акцијом споља и изнутра, ако је уцена и претња једини језик којим се с нашом земљом и народом разговара, постоје и аргументи које ми поседујемо и које нам нико не може одузети. Ни ратом, ни бедом, ни окупацијом. А то је виталност која има историјске корене, индивидуалне способности људи измешаног и свим и свачим обогаћеног карактера. Значи, културне вредности у најширем смислу. Најгори непријатељи нису нам странци већ домаће галамџије који од националистичког бусања у прса преко ноћи склизну у већ историјски позната квислиншка подаништва.
Који су ти људи?
– Разни „мудри“ скептици који нам стално објашњавају да смо нико и ништа, да ништа и не можемо, да ништа од нас не зависи, да нам је прошлост страшна а будућност мучна. То су пропагандисти лоше бесконачности који стално гледају како да уновче своју „досетљивост“. Проблем је што их они који их плаћају, на крају, увек именују и разоткрију пре него их одбаце…
Капитал Србија
У чему је преостали капитал ове осиромашене земље?
– У свим областима живота једини излаз је у произвођењу новог: нових вредности и у материјалном и у духовном смислу. Свака врста производње. Све из почетка. Треба подржати сваки раст: популације, привреде, пољопривредне и индустријске производње. Производити знање, образовање. Нова дела која стварају нове односе, нова радна места. Повезати центар и периферију. У сваком смислу, подићи ниво достојанства живота.
