Прочитај ми чланакИзлазак на изборе у овој клими и окружењу је давање легитимитета неправдама које постају недостижне и у традиционално старијим диктаторским режимима.
Потребно је само да будеш довољно блесав и покушаш – каже Милан Лане Гутовић одговарајући на питање Данаса да ли глумац треба да има неки нарочит дар не би ли држао пажњу публике у представи у којој је сам на сцени.
Његов комад „Обично вече“, који је сам осмислио и у коме је главни и једини протагониста, деценијама уназад успешно се игра по целом свету а недавно је, кажу, на премијерном извођењу представе „Арзамас“ у Звездара театру одушевио публику играјући „Смрт“ на свој јединствен – заводљиво комичан, начин.
* Како стоји у вашој биографији, ви сте, на неки начин, случајно постали глумац, шта вас је привукло да останете у овој професији?
– Осећај пријатности и удобности док радим овај посао. Утисак да ми је ту место. Друга занимања једноставно нису била створена за мене и осећао сам да заузимам нечије место и да би он од мене то много боље радио. Док играм немам утисак да би неко то боље радио.
А што се случаја тиче – случај је наша судбина, али је нисмо препознали.
* На једно од новинарских питања чега се највише плашите одговорили сте – „људи“. Да ли позив глумца, иако игра пред и за публику, даје могућност човеку да се заклони и осами?
– Ми имамо слику о себи која често подсећа на неког литерарног јунака који нам је некада био за удивљење. Тај туђи лик нам постаје узор и у кризи личног идентитета прихватамо се тог туђег идентитета као протезе да бисмо се некако докопали година у којима самоубиство губи смисао. Постоји ли погоднији терен за скривање сопствене личности од занимања глумца који је вечерас комедијаш, сутра јунак, глупан, мудрац…? Иза сваког од ових ликова, а и од оних ликова који нису поменути, стоји осама и снови… „Од јаве си ков’о снове, сад од снова јаву вези.“
* Један сте од првих, ако не и први глумац који је сам почео да прави своје представе и уз то с тешким задатком да насмеје публику. Да ли је постојао неки посебан разлог зашто сте се одлучили на такав пут и какав посебан дар треба да има глумац да би сам на сцени држао пажњу публике?
– Хтео сам да проверим да ли је могуће да само један глумац, без музике, балета, декора, игре светла и промене китњастих костима и осталих позоришних помагала, окупира пажњу публике. Смех публике је био последица изговореног текста, али је одсуство свих ових позоришних помагала било потврда да се тако нешто може радити. За овакве покушаје дар није потребан. Потребно је само да будеш довољно блесав.
* Ко вас уме да насмеје?
– Само онај који то неће. Ако се неко труди да ме насмеје, постаје мученик и тај његов труд ми личи на залагање да се ролка обуче преко наочара.
* Играте у представама „Шупљи камен“ и „Арзамас“. Заједничко им је да се оба комада баве темом старости и да у обе представе носеће улоге имају жене. Какво искуство носите из ових сарадњи и да ли су вам ови комади на било који начин били инспиративни за неке животне увиде?
– Прво што сам схватио је било колико ми је лепих колегиница у младости промакло којима се нисам чак ни удварао… Друго у шта сам се уверио је податак да жене уопште не старе. Старе само мушкарци. Нашао сам и доказ за то – постоје само домови стараца, а нигде нема домова старица.
* Учествујете у герила, то јест прогнаној Нушићијади. Како коментаришете то што сада имамо два модела ове смотре, поменути и „напредни“, шта то говори о нашем друштву?
– Само да поделе реално постоје и да нико на то не реагује. Нема државе која на овако шта не би реаговала. Додуше и ова реагује, али тако имбецилним средствима да збуњује и сопствене обожаваоце.
* Како видите актуелну ситуацију на политичкој сцени на релацији власт – опозиција?
– Видим да је власт непристојна и неваспитана. Видим опозицију која убрзано открива афере, што никако не би могла да нема помоћ грађана. Помоћ грађана открива да је власт, уз неваспитање и непристојност, и слаба. Изгубила је параметре и понаша се као ронилац који, када изгуби оријентацију, уместо да плива ка површини из све снаге рони ка дну, па власт уместо да се упристоји и васпита убрзано слаби.
* Да ли сте за борбу или бојкот избора и зашто, шта би били ефекти прве, а шта друге опције према вашем мишљењу?
– Излазак на изборе у овој клими и окружењу је давање легитимитета неправдама које постају недостижне и у традиционално старијим диктаторским режимима. Бојкот ништа неће постићи сам по себи. Он ће само бити знак онима који нас посматрају да је монолитност власти пољуљана и да треба мислити на замену дотрајалог. То је довољан разлог за бојкот.
* Како видите комбинацију Драгана Ђиласа и Бошка Обрадовића у Савезу за Србију?
– То говори до ког степена је очајање присутно у Србији. Комбинација довољна за саучешће. Ако се једног дана ова заједница избори за свој идеал, ако опстане и победи пре свега саму себе, многи ће јој завидети. Али саучешће се добија на поклон а завист мора да се заслужи.
* Да ли неко од ове двојице политичара заслужује ваше поверење?
– Познанство са том господом је толико формално да би било која процена била површна, али, пошто подржавам напор да се власт уљуди, подржавам обојицу јер се труде да се моји снови остваре. Немам увида у њихове снове и правим се да иза њихових идеала нема неких других приземнијих циљева.
* Како је према вашој оцени председник одглумио Кинеза?
– Говор председника не схватам као спрдњу, мада подсећа, али ме теши што та кинеска јефтина спрдња није мени ни упућена него неким имагинарним гласачима којима тако нешто није ван памети него још једна потврда генијалности вође.
* Свака политика утиче на стање у култури. Како видите ефекте актуелне власти у овом пољу?
– У хемији се лакмус папир, који мења боју у односу на садржину у коју се умочи, користи за анализу садржине неке течности. У култури лакмуса нема, а ономатопеја лакмуса су управници позоришта, архитектура средине у којој урбанизам добија потпуни смисао, музика која доминира, и све остало што Србији даје профил. Када се културни лакмус умочи у било који културни садржај, добије се пинк.
* Недавно су два позоришна редитеља повукла своје ангажмане са Народним позориштем Ниш јер је покровитељ тамношњег фестивала „Театар на раскршћу“ председник Републике Александар Вучић. Како коментаришете њихове потезе, шта бисте ви урадили да сте се нашли у сличној ситуацији?
– Нису они жељни публицитета. Нису ни размажени па да траже жилице у белом месу… Једноставно су гадљиви. Оно чиме се храни друга група мојих колега која бездушно хвали Вучића, за њих је неподношљиво. Никада не знам шта бих ја урадио да сам на нечијем месту, али сам затрован литературом у којој правда побеђује па ми се чини да бих урадио слично.
* Крај ове године обележиле су афере Крушик и Јовањица. Да ли ће и њих, као и комплетне идиоте у случају рушења Херцеговачке, прогутати мрак или ће овај пут бити другачије?
– Србија и њена власт подсећају на девојку удавачу коју мајке воде на вашар. Пре него што представе удаваче кандидатима, мајке удаваче уводе у неки шумарак да их ослободе од чичака и траве која се качи на сукњу, а зове се попино прасе… Скину им блатњаве чизме и обују им чисте плитке ципеле… на штиклу ако може. Често један шумарак буде заклон за више мајки и удавача.
На вашару мајке са девојачком преобуком стрпљиво чекају развој догађаја да би на повратку своје удаваче опет обукле у блатњаве чизме и дозволиле да се чичак и попино прасе комотно качи на удавачу.
Власт покушава да Србију пре вашара некако очебуља од чичака и попиних прасади Јовањица, Крушика, Оливера Ивановића… итд јер, ако се на вашару Србија појави са толико чичака у блатњавим чизмама – ко ће да је узме?
Тако се понаша цео регион који је под окупацијом.
