Поводом значајног јубилеја, педесет пет година Омладинског позоришта Дадов, редитељ Кокан Младеновић поставља на сцену ауторску представу провокативног наслова „Случајеви – Лост ин Сербиа“. Премијера је 27. децембра, а овогодишњи биланс познатог редитеља вредан је пажње: његове две представе („Зона Замфирова“ Позоришта на Теразијама и „Опера ултима“ театра Ујвидеки синхаз) освојиле су чак 28 фестивалских награда. У понедељак ће му бити уручена и годишња награда Позоришта на Теразијама.

У текућој сезони Младеновић је режирао у Копру, Темишвару и Ријеци, али га београдска позоришта (осим Дадова) нису позивала на сарадњу. Да ли „случај Атељеа 212“ и његов ангажман на челу куће, има везе са овом чињеницом, Младеновић не жели да коментарише. Ако у Београду нема посла, има у региону: пред њим су већ договорене режије у Крушевцу, Ријеци, Сплиту, Мађарској и Румунији. Али, пре него што се отисне на нови пут, с посебним разлогом и задовољством, накратко ће се вратити сопственим уметничким почецима:

– Дадов је једини омладински театар у Србији који више од пола века негује дух побуне и рокенрол погледа на свет. Готово да нема имена међу глумачким величинама, а да на овај или онај начин, није прошло кроз Дадов. Од некада четрдесетак сцена, Дадов је уз драмску сцену „Крсманца“ једини омладински театар који је преживео бахато уништавање аматерских позоришта, културно-уметничких друштава и свих других сјајних институција за окупљање младих које су проглашене реликтом социјализма.

* Зато сте ви окупили двадесетак младих људи у новом пројекту?

– Представа „Лост ин Сербиа“ говори о данашњој генерацији тинејџера и њиховим проблемима у земљи у којој одрастају. Барем половина од 25 учесника рођена је после 5. октобра 2000. Дакле, у демократији. За разлику од наше генерације која оправдање за своју несрећу налази у распаду Југославије, ратовима, националној катастрофи за време Милошевићеве власти – пред овом децом немамо никакав алиби за то што се осећају изгубљено и несрећно. Какву смо то земљу направили и каква је то демократија у којој готово 70 одсто младих своју будућност везује за одлазак из земље, где је више од половине учествовало у неком облику вршњачког насиља (а сваки четврти био жртва), а више од 50 одсто омладинаца као своје основно осећање у животу наводи незадовољство? И где чак седам одсто средњошколаца размишља о самоубиству… Те статистике има и у представи.

* Како сте уметнички уобличили ову представу?

– Моји сарадници и ја више смо медијатори тог незадовољства, они који дају сценски облик њиховој побуни, него аутори представе. Она, пак, говори о свему што тинејџере окружује: школи која је одавно изгубила своју васпитну (сад губи и образовну) улогу, породицама које су формални заклони где деца спавају и једу (али све мање места за остварење личне среће), Министарству омладине и спорта које се увек и искључиво бави спортом – а не младима.

* Током рада на представи до каквих сте закључака дошли, ко су узори данашњим тинејџерима?

– За мене је запрепашћујуће откриће да немају ниједан морални узор, ништа у шта верују у земљи у којој живе. Свесни су да се памет и учење не исплати, да је поштење демодирано, а да неморални људи успевају много више од моралних, чинећи неуништиво језгро нашег јавног живота. Млади немају узоре, они имају интересовања. И по томе се нимало не разликују од тинејџера у свету. Све их обједињује апсолутно одсуство било какве колективне свести или потребе да ураде нешто за опште добро. Земља која нема идеолошку основу и која не нуди никакве идеале, пројектује себичне, односно себи окренуте људе. Једног дана ће нам затребати хиљаде младих, школованих и поштених људи да преузму државну управу, школство, судство. А како ћемо са оваквим системом вредности однеговати такве људе?

* Урушавање система вредности није само овдашња појава?

– Човечанство се на почетку 21. века налази на нижем ступњу развоја него што је било на крају 19. столећа. Еволуција није увек прогресивна, постоје многи периоди људског развоја и мисли у ком је свет био паметнији, храбрији, просперитетнији него данас. Управо зато што су дефинисали неке обрасце колективног напретка и што је дубоко хуманистичка свест била у темељу њихових намера. Данашњи свет је свет реклама, новца и естраде. Ако је Србија једна велика „Фарма“, онда је то и свет. Само се њихова „Фарма“ одиграва на енглеском језику. Распад система вредности није специјалитет српске кухиње. Али, наша деца су се у њему нашла после ратова, бомбардовања, штрајкова и свега оног што једну земљу чини неуређенијом од остатка света.

 

* У последње време више радите изван Београда него у њему. Каква су ваша искуства?

– Имао сам срећу да радим у театрима који размишљају и послују по правилима ЕУ и свега оног што се у тим позориштима подразумева, а у Србији делује немогуће: услови рада, начин ангажовања и обавезе уметника, одговорност према професији, законска регулатива… Наш позоришни систем је до те мере анахрон и неодржив да све ове игре око избора управника, управних одбора и осталог што се дешава у несрећним театрима, посматрам кроз призму апсурда. Ми смо се определили за куповину социјалног мира, а не за позоришну уметност. У Београду се не финансирају идеје него исплаћују плате. Социјална сигурност у уметности не производи уметничку храброст и нове сценске форме већ учмалост.

* Шта вам је следеће на сопственом репертоару?

– Први пројекат биће у Крушевцу, у копродукцији тамошњег позоришта, Народног позоришта из Сомбора и града Смедерева. Радићу првог Нушића у каријери. Биће то „Др“ – идеалан комад за данашње време куповине диплома, обезвређивање знања, „мегатрендизације“ и „сингидунумизације“ образовања. А затим сам поново у Ријеци где режирам „Дон Кихота“…

МЛАЂЕ КОЛЕГЕ

* Која имена издвајате у млађој редитељској генерацији?

– Верујем у сваки рукопис који показује суштинску посвећеност редитеља и његов ауторски приступ театру. Зато ме радују нови позоришни послови Ане Томовић, Милоша Лолића и још неколицине млађих колега који су, нажалост, тек изузеци који потврђују правило безидејности и тријумфа медиокритета у нашој позоришној средини.

 

 

(Вечерње новости)

Ознаке: интервју, Кокан Младеновић, Омладинско позориште Дадов