Прочитај ми чланак
Живимо време свеопштег плагирања, преоблачења, преписивања, лажног представљања… Отуда идеја да радимо представу „Шекспирова наушница” са поднасловом: травестија. Травестија је, заправо, књижевна врста у којој једно књижевно дело опонаша друго, каже редитељ Љубиша Ристић чија ће представа „Шекспирова наушница” бити изведена у суботу увече у 21 сат као прва премијера позоришта КПГТ у Старој шећерани на Чукарици, а као део пројекта „Лет изнад соколовог гнезда – храбри стари свет” који чини пет представа. Режираће их Филип Гајић, Боро Драшковић, Нада Кокотовић и други. Пројекат у којем ће се појавити, поред осталих, и глумци Небојша Дугалић, Слободан Бештић, Рада Ђуричин добио је новац на прошлогодишњем конкурсу Министарства културе Републике Србије, а базиран је на књизи „Храбри стари свет” Драгана Бисенића, која ће ускоро изаћи из штампе.
– У представи „Шекспирова наушница” шалимо се на рачун травестије из помоћ Јонеска и његове „Ћелаве певачице”, Шекспирових најпознатијих комада, а у центру приче је филозоф сер Френсис Бекон, којег читава једна школа мишљења „оптужује” да је, заправо, аутор Шекспирових комада. Иза приче о Бекону, творцу филозофије емпиризма, творцу теорије идола, читаве једне материјалистичке школе у филозофији стоји компликован живот. Бекон је био на највишим државним функцијама у Енглеској у време краљице Елизабете, која је означила читав тај шекспиријански период као елизабетански. Био је државни канцелар, регент Енглеске, главни државни тужилац, јавни правобранилац Енглеске, члан парламента из којег је у једном тренутку избачен уз огроман скандал. Оптужен је за примање мита у једном, у другом тренутку су га бранили сви писци тога времена говорећи да то није ништа необично, да је у то време свако примао мито у Енглеској, али изгледа да је позадина целе те ствари, како до нас допиру извештаји, Беконов хомосексуализам, прича Ристић и додаје:
– Онда се изненада појављује ново тумачење које наводи да су прави разлози Беконовог прогона његови субверзивни позоришни комади које је давао Шекспиру, глумцу доста проблематичне биографије из Стратфорда да их потписује. Данас постоји цела библиотека књига написаних о томе како је Бекон заправо прави аутор свих Шекспирових комада, али изгледа и Сервантесовог „Дон Кихота”. Зато је наша представа, заправо, забавна прича о занимљивом спору који носи у себи метафору, о томе шта је писац, држава, краљица која спасава главу Бекону зато што јој се допада „Сан летње ноћи”.
Циклус „Лет изнад соколовог гнезда – храбри стари свет”, како објашњава Ристић, бавиће се фасцинантним личностима из наше историје од Мабел Грујић, Хамилтон Фиш Армстронг, преко Николаја Велимировића и Димитрија Митриновића.
– Ово што покушавамо да урадимо у позоришту није обично, пригодно бављење стварима из времена Првог светског рата, Сарајевског атентата. КПГТ је то обавио још пре 25 година када смо радили „Тајну црне руке”. Ми сада заправо испитујемо како је наша земља у којој смо рођени настала, зашто је била таква каква је била – објашњава наш саговорник.
Љубиша Ристић, иза кога је богата и бурна уметничка и политичка каријера годинама је изван јавног живота Србије, ипак, напомиње:
„То не значи да политика мене оставља на миру. Цела културна политика је оријентисана да ме елиминише из јавности, а моје позориште са културне мапе. Ми то једноставно не дозвољавамо, опстајемо и даље, и радимо.”
– Изложени смо скоро 20 година организованом и тешком бојкоту владајућег дела културне јавности. Ти људи који воде нашу културу већ 20 година имају упорну, темељну тенденцију да просто елиминишу, ако не могу да униште оно што смо ја и моје колеге толике године и деценије радили у српској култури. То иде и до апсурдних, комичних облика. То су по резултатима јадни уметници који су себе произвели у култне редитеље, писце, уважене професоре. Они држе катедре, трују децу годинама, оријентишу јавност, па и медије. КПГТ се није у последњих 10–15 година појавио на Јавном сервису Србије. Иначе, такав ембарго није постојао ни у Стаљиновим временима. Тада смо имали велике сукобе са партијом, са влашћу, али смо радили. Данас то више није могуће – тврди Ристић.
Не мислите ли да сте и ви својим политичким ставовима испровоцирали овакву ситуацију, питали смо Љубишу Ристића?
– Нисам испровоцирао својим ставовима! Испровоцирао сам својим радом у протеклих 40 година медиокритете и трећеразредне уметнике који не могу да опстану ако постојим ја, ако постоји КПГТ. Ако постоји друга врста позоришта, уметности. Многи људи који би, иначе, дигли свој глас побунили би се против тог стања, али су ућуткани или ћуте. Имали сте 2000. године младе редитеље којима сам давао прве могућности за рад, а који су по гласилима демократске револуције, листу „Данас”, „Нашој борби”, „Блицу”, свечано објављивали да ће завести културну политику у којој Љубиша Ристић више никада неће моћи да ради. То имате све црно на бело написано. Редитељка Алиса Стојановић је навела у интервјуу из 2000. године, да ће она, Даријан Михаиловић и Кокан Младеновић обезбедити баш такву културну политику у овој земљи. То је у то време било смешно читати, али, видите, то се и реализовало. То је реалност у којој живимо. То што су се од тог страшног ауторитета уплашили људи као Душан Јовановић, Раде Шербеџија, Борка Павићевић, Јован Ћирилов, што су се приклонили томе и држе се те линије и даље, то је онда не само бацање свега што је било на сметлишту, него је то и стварање једне стварности, реалности, културе коју ми данас имамо. Сви тобоже кукају како нам је култура у страшној кризи. Није нам култура у страшном стању. Они су у страшном стању. Они воде културу и имају своју сопствену стваралачку, креативну, уметничку, политичку, моралну кризу. Нема потребе да нам они своју кризу потурају већ 20 година. Они живе своју кризу, своју неспособност, свој медиокритетски положај у свету и онда то проглашавају нашом кризом. Немамо ми никакву кризу, ми имамо дивне младе људе, уметнике свих врста који немају никакву шансу да се изразе – напомиње Ристић.
(Политика)
