Прочитај ми чланак

ИНТЕРВЈУ, ЉУБИША РИСТИЋ: Југославију нису демонтирали националисти већ ЈНА

0

Зна се да је у политичким убиствима током деведесетих година страдао свако ко је био способан да се у часу, у том дану када дође до пада Милошевића, супротстави ономе што треба да се деси и ономе што је пројекат. Страдао је сваки човек који је могао да скупи десет наоружаних људи.

13246110_10207518891549210_772828314_n

Љубиша Ристић

Зна се да је у политичким убиствима током деведесетих година страдао свако ко је био способан да се у часу, у том дану када дође до пада Милошевића, супротстави ономе што треба да се деси и ономе што је пројекат. Страдао је сваки човек који је могао да скупи десет наоружаних људи.

Седимо у башти позоришта КПГТ, поред сабласних рушевина старе шећеране, у некаквој полузавереничкој атмосфери. Недеља поподне. Зграда без струје и воде, потпуно празна, полутама, али пријатан амбијент, уметнички. На столу сокови и диктафон. Разговарамо са Љубишом Ристићем, легендарним редитељем, ватреним левичарем, вечитим бунтовником, бившим председником ЈУЛ-а.

Стиче се утисак да нисте активни већ дуго, петнаестак година, да ли има представа у КПГТ-у?

– Позориште непрестано ради све то време. Али то јесте занимљива тема, у питању је једна потпуна, организована блокада, једно настојање да нас потпуно изолују. У питању је производња мржње и то је трајало баш озбиљно, ево, петнаест година. То је период у којем смо ми упорно радили, играли представе, имали премијере, радили све без икаквог присуства медија.

А какав је ваш однос са Министарством културе све то време, са званичном културном политиком?

– Ми смо позориште које никада није имало донацију, од оснивања ’77, ’78. године до дана данашњег ми никад нисмо имали било какву дотацију. Ми смо дошли на ову рушевину старе шећеране 1995. Није било ни прозора ни врата, ничега. Тадашњи директор шећеране који је ту трчао стално за мном замолио ме да мало скренемо пажњу да неко види, да помогне.

То време се некако поклапа с вашим уласком у политику?

– Те 1995. године већ је било немогуће да радим у Суботици, договор између СПС-а и мађарске партије био је да ми њима препустимо позориште. Они су по сваку цену хтели да нас отерају. Ми смо били југословенско позориште и то ником није одговарало. Решио сам да дођем овде, да доведем овде трупу, на рушевине.

Ви сте тада већ били у Југословенској удруженој левици, били сте председник ЈУЛ-а?

– Јесам, немам позориште, истерали ме из Суботице, имали смо велики репертоар. Били смо озбиљна трупа у то време.

И онда је држава први пут уложила милион марака за обнову?

– Није још, ма какви, ми смо те 1995. у зиму играли са бубњарама, горе у овим просторијама, публика је долазила, седела у капутима. И онда је 1996. године почела прича о томе да се издвоје нека иницијална средства па да адаптирамо. И у буџету за ’97. годину Нада Перишић се заложила око тога.

ЈУЛ је био део власти?

– Наравно, али ја сам био председник ЈУЛ-а, нисам био члан, нисам био министар, био сам председник ЈУЛ-а јер су се мени обратили.

Како се то десило?

– Мене је једног дана звала Мира Марковић, коју раније нисам познавао. Никад је нисам срео пре тога. Била је на мојим представама као и сви други политичари, али ја те људе нисам знао. Она је мене звала и рекла: “Да ли бисте дошли да поразговарамо? Имам неке идеје и предлоге за вас.”

ЈНА је демонтирала Југославију. Није је демонтирао ниједан дисидент нити нека националистичка будала. Југославију је демонтирао онај ко је имао полуге те демонтаже, а то је ЈНА

 

Зашто сте јој били занимљиви?

– Рекла је: “Знате, ја бих предложила да се ви нама придружите, ми стварамо један покрет који је веома близак ономе што ви заступате годинама. Ви јавно и отворено свих ових година заступате идеје југословенства, левице. Страшна је ситуација у земљи, имамо једно хистерично националистичко дивљање, ствари су доведене до ивице. Мора да се формира покрет који ће томе да се супротстави.” Наравно, кад сам дошао први пут и видео Миру, седели смо код њих кући, дошао је Слободан, направио нам кафу, поздравили смо се, попричали.

Ни Слободана Милошевића нисте знали?

– Не, нисам. Ја кажем Мири, а он је ту и слуша: “Знате, мени је то све мало чудно, какву ви левицу хоћете и југословенство кад је ваш муж председник СПС-а који је препун националиста, уводи капитализам и капиталистичке односе у Србију, у Југославију? То је тешко довести у склад.”

Она је значи била утицајнија од њега?

– Полако, полако, то је све изгледало сасвим другачије, то су све мистификације, пропаганде и све остале ствари које до дана данашњег читате.

Доста људи то говори, сведоци тог времена?

– Ви можете веровати сведоцима, а ја ћу вам рећи оно што знам. А ја знам то поузданије од свих тих сведока који су веома оријентисани да кажу оно што треба да кажу. Мирјана је тада мени рекла: “То је тачно, левица мора да се бори за права експлоатисаних, она мора да се бори против зла које доносе капиталистички односи.”

Како вас је Мира убедила?

– Онда сам ја мало размислио, погледао сам и видео шта је то у ствари. Нисам тада знао оно што сада знам, што сада разумем. Видео сам да је то нешто нелогично, видео сам да ту има нешто више од тога што је она мени рекла.

А шта је то?

– А то је да је прави оснивач Југословенске левице Слободан Милошевић. Њему је било потребно да се створи неки баланс између оног с чим је морао у сопственој партији и у држави да се бори. Њему је требао тај искорак у лево, у југословенско, у социјални програм ствари јер ако је он једно време могао да плива на том таласу национализма који је захватио читаву земљу од Словеније до Македоније, у једном тренутку је то постао неподношљив терет.

Национализам му је требао до ’95, док су трајали ратови?

– Ма слушајте, то је потпуно друга прича. Код нас људи тешко могу да разумеју историју, то нису ни доживели ни гледали изблиза. Земљу су водили други људи.

Који људи, ко?

– Па, пре свега армија, пре свега служба безбедности. Већ почетком ’92. године нису они много обраћали пажњу на Слободана Милошевића.

Ко су ти људи?

– Морате да знате да је то увек погрешно питање. Не постоје људи, постоји систем који то меље.

Добро, али ваша појава у ЈУЛ-у је била шокантна?

– Био сам у Лондону, радили смо “Ослобођење Скопља” са Радетом Шербеџијом. Звони ми телефон и Мира каже: “Ја сам разговарала с мужем, с децом, ја не могу да будем председник покрета који ми планирамо пошто је мој муж председник водеће партије. Можемо ли да разговарамо о томе да прихватите да будете председник покрета?” Ја је прекинем, кажем: “Разумем све што ми кажете, вама треба кишобран.”

Ви сте изнајмили своје име да би неко могао да води неку политику?

– Не, ја сам схватио да немам права да се извлачим из тога, ја толике године заступам то што заступам. С друге стране, има ту нечега, једног другог осећања које сам ја кроз цео живот имао.Већ тада је та ствар изгледала као једна изгубљена борба, видео сам јој крај и исход.

Кајете ли се данас што сте ушли у то?

– Не, напротив, поново бих урадио исту ствар.

На чију иницијативу је Милошевић формирао ЈУЛ, негде сте рекли да су Американци учествовали у томе?

– Они су почели да долазе са том врстом коментара и прича, Холбрук у мемоарима пише о томе. Да у свим тим бившим социјалистичким земљама нема могућности за озбиљан посао са свим националистима, полуфашистима, дисидентима и разноразним шљамом који се мешао у политику у то време.

А што нису узели никог из тадашње опозиције Србије, на пример?

– Узели су све, све им је дала државна безбедност која их је формирала. Не постоји аутентична политичка партија у Србији коју ДБ није формирао.

13236062_10207518891589211_933286197_n

За Ђинђића сте изјавили да је њега Служба припремала дуго, још од седамдесетих?

– Тако је. Јесте, када га је Вучелић довео да ме упозна са њим, у ствари мене да покаже њему 1971, ја нисам знао шта тај дечко ради са нама.

Како сте то знали, да га Служба спрема?

– Није то тако мистериозно, није наша служба једина која је њега спремала, њега је спремала и Немачка и ко зна ко је све њега спремао.

Ко га је одавде спремао?

– Немојте. Ја сам почео да читам ваш интервју са Лечићем и оставио сам, не могу. Ја стварно не могу да слушам те његове будалаштине.

Хоћете да кажете да је и он из те приче?

– Не, он је из друге приче. И није једини, има пуно глумаца у тој другој причи, али та друга прича је међународна, није овдашња. Нећу о томе.

Зашто кажете тако неки детаљ, а онда нећете?

– Слушате ли ви Шешеља шта прича о “случају Ђинђић”? Шешељ је најдиректнији и најотворенији, има своје разлоге за то. Знате, историчари ће морати да претресу документа која су још увек затворена и да се позабаве тиме како су Шешељ и Вук Драшковић формирали све четничке партије у Србији.

Како?

– Па тако што је то био задатак. Како се Вук Драшковић још ’68. године на студентским демонстрацијма пео по говорници на Правном факултету и викао: “Ајмо на улице!”, а ми се борили да задржимо 55.000 студената на факултету, јер је напољу полиција са аутоматским оружјем. Он увек виче: “Ајмоооо, идемоооо”, увек иста прича, цео живот. То је најобичнији полицијски агент провокатор, до дана данашњег. Он ради шта му кажу, они му напишу књиге које ће он да објави. Ко је први почео да говори о гробницама, јамама, кад је требало стварати те националне напетости?!

На демонстрацијама 1968. помогли сте тадашњем утицајном функционеру Милошу Минићу, нашао се ту, полицајац га је ударио?

– Било је ту још политичара, Вељко Влаховић, онда Бранко Пешић, градоначелник Београда који је дао зелено светло да полиција крене у напад, он је био задужен да се по сваку цену силом спречи наш долазак у град.

Јел истина да је Минић тада добио батине?

– Не да је добио, него је пао онесвешћен, добио је пендрек по глави.

Полицајац га није препознао?

– Није, они су тукли све редом. Наређење да нас нападну је било “Уби” и кренули су да ударају кога стигну. И професор Љуба Тадић је добио страшне батине. Минић је добио пендрек у главу, пао је ту поред нас. Није био при свести, нас двојица, тројица смо га вукли, носили док он није дошао себи. Полиција је ишла за нама и ударала нас, ми смо бежали према згради општине Нови Београд. И у том тренутку чује се пуцњава. И Минић креће ка милиционеру који стоји у ћошку. Иде човек у оделу и кошуљи према њему и говори: “Баци то”, а човек држи пиштољ уперен у њега. Минић онда покида кошуљу и каже: “Ајде, пуцај!” И човек спусти пиштољ.

Као у филму?

– Стајао сам поред и гледао то. Сви стоје, збуњени, а Минић се окрену леђима према милиционеру и поче да виче: “Студенти у студентски град, милиција у скупштину општине!” И сад ћу вам рећи нешто што се мало зна. Нас 15.000 по наређењу кренуло у Студентски град, а један једини човек се окренуо и није отишао у Студентски град него је отишао у центар града. Зато је провео године у затвору.

Ко је то био?

– Влада Мијановић, звани Влада Револуција, председник факултетског одбора савеза студената Филозофског факултета. Од свих нас он је имао главу, он се окренуо, отишао на Филозофски факултет, одмах спремио тамо да се закључа факултет, да се окупира, послао друге да обиђу кафане и пронађу људе са свих факултета. И у року од три сата цео универзитет је био окупиран. И кад смо се ми вратили већ је проглашен страјк. То је Влада урадио.

Тито је одмах отишао на Брионе. Није могао да поднесе крв?

– Немојте, много је код нас лупетања на те теме. То како таблоиди код нас стално имају нешто о Титу, па разноразни генијалци имају своје анегдоте и коментаре. То је била озбиљна држава, опасна држава, са озбиљном војском, озбиљном полицијом.

Како се онда распала у парампарчад?

– Зато што је било тако одлучено.

Ко је одлучио?

– Па они који су водили државу. Па шта ви мислите, да се држава распада зато што маса изађе на улицу? Држава увек пропада онда када апарат државног насиља организује пропаст државе. Како је пропала Румунија, како је пропала Пољска, како је пропала Мађарска, нису то дисиденти урадили, ови што се праве важни, 5. октобар, глупости. Војска и полиција увек то завршавају и немојте више о томе, досадно ми је то.

Ајмо онда на студентске протесте ’96?

– Шта ’96?

Како видите паралелу између ваших демонстрација и ових деведесетих, у којима је један од вођа био Чеда Јовановић?

– Не, не, то су биле велике разлике. Ви имате ту Теразијску чесму.

Полиција је долазила на универзитет, тукла студенте…

– Али ситуација је у томе да код Теразијске чесме банку држе моји глумци.

Али не говоримо о Теразијској чесми…

– Пустите ви то не говоримо, говоримо!

Говоримо о кордонима доле у улици код универзитета, код ректората, после изборне крађе ’96?

– Шта вам је, ’91. године почиње комешање у којем се универзитет од центра левице претвара у центар деснице и постаје националистички универзитет који никад у својој историји није био. Да, да, драги моји.

Значи ви не признајете да су биле студентске демонстрације?

– Ма какви. Са Вуком Драшковићем и Видом Огњеновић на балкону Народног позоришта.

Не говоримо о 9. марту.

– Шта су студенти имали? Ја сам био на Теразијској чесми, гледао све то, видео људе, видео мог глумца Лечића како сатима држи сумануте говоре. Исти Лечић који ми је неколико година пре тога рекао да не може више да ради са мном. Био је млад глумац који је код мене играо главне улоге у “Војној тајни” у “Тајни црне руке”. Дошао је и рекао: “Знаш, то све што ти радиш, што радимо заједно, то је сјајно, фантастично, али је опасно, то је близу политике, ја морам да мислим на своју каријеру, на свој живот.” Кажем му: “Леко, човече, твоја ствар, ради оно што мислиш да треба да радиш.” И онда га кроз две године нађем на Теразијској чесми.

Значи, то не може никако да се пореди, ’68. и студентске демонстрације деведесетих?

– То нема апсолутно никакве везе. Морате да знате да је историја универзитета историја једног левичарског напредног покрета. Комунистичка партија Србије је после обрачуна са студентима ’68. настојала да елиминише универзитет као политички фактор Србије. Да на његово место на силу стави Академију наука која никад није била политички фактор у Србији.

Нису баш сви студенти постали ултранационалисти деведесетих?

– Универзитет је једна клоака најстрашнијих, најреакционарнијих идеја кроз целе деведесете године и 2000. нарочито. То што они причају да су левичари, то што моја Борка Павићевић прича да је она левичарка, организује изложбе и не знам шта за америчке паре, пустите ви то. То што је Ђинђић левичар, не знам шта, немојте ме вући за језик.

Ви мислите да је аутентична левица тада умрла?

– Не ради се о левици, већ о аутентичним масовним покретима и о аутентичним омладинским покретима. То у свету више не постоји. После ’68. године, после културне револуције у Кини, после обрачуна у Јапану о коме ми ништа не знамо, тамо су били најстрашнији студентски обрачуни, у Кореји, после Француске, после Немачке, после америчког искуства са вијетнамским покретом, ниједна држава на свету, ниједна мултинационална организација као што је НАТО никада више не може да рескира никакав спонтани покрет. Не постоје аутентичне политичке опције. Оне се сада стварају. Како је демонтиран Совјетски Савез? Па јел знате ко је имао највећи утицај на догађаје у Румунији?

Ко?
– Ни Американци ни Руси нису могли да склоне Чаушескуа. Наша контраобавештајна војна служба је држала Румунију под контролом. Ко је извршио први директан медијски пренос државног удара? Па то је урадила наша телевизија. Пад Чаушескуа и то како је наша војна контраобавештајна служба за једну и другу страну то завршила, то је модел како се то ради у читавом свету до дана данашњег.

Мени је Станишић у свом кабинету кад смо једини пут разговарали рекао: “Знате, политичари су пролазни, избори, све те ствари, Служба остаје. Она је континуитет, она је држава”

Али дешавале су се још неке лоше ствари тих деведесетих код нас?

– Да, да, сећам се 400 антивладиних медија од којих се половина финансира из иностранства, то се дешавало за време крваве Милошевићеве диктатуре.

Страдали су неки људи, па и неке ваше партијске колеге у то доба, да се ни дан-данас не зна како су настрадали.

– Зна се, зна се, потпуно прецизно се зна. Зна се да је у политичким убиствима током деведесетих година страдао свако ко је био способан да се у часу, у том дану када дође до пада Милошевића, супротстави ономе што треба да се деси и ономе што је пројекат. Страдао је сваки човек који је могао да скупи десет наоружаних људи.

Зашто су убили Зорана Тодоровића, Славка Ћурувију?

– Немојте ми о Ћурувији. Он се кандидовао да се такође супротстави пројекту. Ћурувија је за то добио обећање из Америке од Конгреса да ће добити новац за то. Њему су украли те паре и убили га.

Ко?
– Хоћете да вам кажем ко. Па знате ви добро ко.

Па не знамо.

– Како не знате?! У овој земљи од тих првих убистава до Ђинђића нема никаквих нејасноћа. То је брутална линија спровођења једног плана у којем мора да се деси нешто што мора да се деси. И ко то може да спречи тај се склања, а ко не изврши оно што му је обавеза тај се такође склања. Ја више ништа о томе нећу да кажем.

Бројни случајеви су процесурани пред судовима?

– Којим судовима, шта причате? Овде суд не постоји, шта је вама.

Суди се у Специјалном суду?

– Ма, какав специјални суд. Знате шта, мени су овде долазили људи, оперативци, који су ми причали како је Мира Марковић претварана у кривца. Као, Мира Марковић је имала љубавну аферу са Зораном Тодоровићем, па је Милошевић наручио да се он убије. Они ми причају и смеју се како су те приче пуштане, како су то радили. Ћурувија који је окретао њен телефон кад год хоће, долазио у ЈУЛ и претио, рекао: “Биће крви, побиће вас”, не знам шта. Она после каже: “Јел овај луд, зашто он тако прича?”

Чекајте, кажете да је цела држава полудела, да је Раде Марковић ухапшен без разлога за убиство Ћурувије?

– Немам појма, нисам ја за то одговоран. Ви питајте суд и државу.

Али то је историја.

– Ма, каква историја, ту нема трунке историје.

Како нема, деца ће то да уче у школама?

– Е, то што деца уче у школама то је друга прича. Годинама са мном долазе да разговарају о позоришту, а у ствари разговарају о политици, и кад ми радимо нешто онда неће да објаве да ми то радимо. То вам је то.

Ваш редитељски ангажман је директно укрштен са политиком све ове године.

– Цео живот се бавим политиком. Али ја се разумем у политику. Ови политичари, уметници и ови остали, они немају појма о политици. И зато они праве политичко позориште. Ја правим позориште које се бави политиком као темом.

Уметници су од вас одлазили из страха. Зашто?

– Не, не, то није разлог. Ужасан је притисак био. Ми смо били југословенско позориште, југословенска трупа. Дан-данас људи који су били са мном морају да се доказују, Душан Јовановић, мој најбољи друг, он је морао да објави велики текст у новинама да мене у једном пасусу критикује због моје релације са Миром Марковић, иако ништа не зна о томе.

Како Шербеџија, са којим сам провео цео живот, да преживи у Загребу и да постоји ако га повезују са ЈУЛ-ом, са Милошевићем? У Хрватској је мантра “српска агресија, Милошевић” и кад је изговоре онда може и Пуховски и свако други да дрви шта год хоће. Ви говорите о мојим најближим. За њих је избор био једноставан, или ће радити са мном па неће радити ништа друго, или ће се дистанцирати па ће радити, снимати филмове, играти по позориштима.

Хрватски редитељ Оливер Фрљић је покушао да вас рехабилитује?

– О да, хвала лепо, хвала лепо.

Како је то изгледало?

– То није никако изгледало, то је један мали језуита који има циљ да докаже да је то што сам ја радио анахронизам, да то више нема никакву шансу, то је нешто што припада прошлости. Он сматра да је моје позориште ЈНА. Он Словенцима каже да је КПГТ као ЈНА, а то је за Словенце одмах црвена крпа.

Зашто то ради?

– Зато што ви нисте проучавали историју компаније језуита и методе рада тог католичког реда који је задужен за деловање на јавно мњење. То је једна озбиљна групација која данас у свету има 25.000 официра. Фрљић је школован на језуитском универзитету у Загребу, он је тамо студирао филозофију, а онда је отишао да студира режију. Он је упућен да студира режију, и данас прави дечје представе и рецитале, то што он ради нема везе с позориштем. Али суштина је у томе да је он врло интелигентан, врло образован, он тачно познаје метода. Официр реда Фрљић супериорно влада том техником, том методом. Он у Хрватској провоцира тај усташлук, он провоцира тај ужас, у Словенији се искључиво бави денунцијацијом Југославије.

Шта ради у Београду?

– Отме од Демократске странке 50.000 евра да направи представу о Ђинђићу и при томе се чуди како то да се нико у Београду није бавио том темом, а ми у том часу већ три године играмо представу о убиству Зорана Ђинђића, једном недељно овде у шећерани.

Језуити су у Хрватској одувек били јаки.

– Не само у Хрватској, свуда. Прва београдска гимназија и Прва загребачка гимназија су језуитске школе, па сви значајни универзитети у свету су језуитски. Они су измислили концепт образовања, деловања на јавно мњење, то је контрареформација, то је отпор протестантизму, то је отпор реформама у цркви. Знате ко је писао предговор Лојолиних духовних вежби овде у Београду? Па Зоран Ђинђић.

Шта хоћете да кажете?

– Ништа нећу да кажем, немам шта да кажем.

Ко језуитима пружа отпор, ко је друга страна?

– Постоји неколико групација у свету које имају универзалну амбицију. Претензију на универзалност има Католичка црква, имају је амерички интернационалисти и глобалисти. У америчкој политици интернационалисти су они који су у администрацији, а глобалисти су они који су у корпорацијама. Трећи супарник је био светски комунистички покрет. Амерички интернационалисти и глобалисти су елиминисали комунистички покрет и остао је сукоб између та два претендента. Данас највећи сукоб имате између Католичке цркве и америчких интернационалиста и глобалиста, то је једна ствар коју људи не разумеју. Откуд милијарде за одштете које судови доносе због педофилије, против Католичке цркве? Па ови наши сајентолози одавде.

Зна се да је у политичким убиствима током деведесетих година страдао онај ко је био способан да се у часу, у том дану када дође до пада Милошевића, супротстави ономе што треба да се деси. Страдао је сваки човек који је могао да скупи десет наоружаних људи

Има их?

– Па како да не. Пола Ђинђићеве владе су сајентолози, знате колико наших истакнутих глумаца држи пламене говоре?! Ви ништа не знате.

Ми треба да знамо ко зна, ево на пример ви?

– После 5. октобра мене су због учешћа у политици гледали да угасе, елиминишу, да склоне из јавног живота. Онда сам ја тражио анкетни одбор у Скупштини за Млађана Динкића, министра финансија у то време, кога су бирали за гувернера.

Тражио сам анкетни одбор зато што је тај човек са криминалцима, са дугим цевима, ушао у Скупштину и гувернеру прислонио пиштољ на чело и тражио да потпише оставку и да отвори трезоре. Мени је одмах затим овде дошла буџетска инспекција, однели су камион документације, држали три месеца и после три месеца су вратили то све и рекли: “Па што нисте рекли да ви нисте имали дотације?” И онда су схватили да немају ништа против мене.

Како сте опстали?

– После 5. октобра ми овде све што зарадимо морамо да дајемо некоме као рекет, морамо да плаћамо. Тај Саша Радуловић док је био стечајни управник отимао нам је три хиљаде евра месечно само да нас одавде не истера. Борим се последње три године да нас полиција не исели одавде.

Зато што не плаћате закуп?

– Тобож нисмо платили, а плаћали смо. То је све лаж, нема никакве основе. И морам да вам кажем, најужаснија је та ствар што има разумних људи тамо где не бисте очекивали, код политичара, код политичких противника. Најгори су људи из моје бранше. Најгора је та ужасна средина тих прелетача.

Како, па они су елита овог друштва?

– Сад смо дошли до главне ствари. Шта се десило? Југословенско драмско последњих 30 година покушава да скине са репертоара “Бубу у уху” која се игра 44 године у том позоришту. Нису је дали Никола Симић, Рада Ђуричин и Власта Велисављевић. И кад је умро Никола Симић они скину представу. Рада Ђуричин и ја седнемо и кажемо: “Ово не може” и ја ухватим своје младе глумце и опет направим “Бубу у уху” са Радом. Изађемо ми са тим и публика поново крене пуном паром да долази код нас, ево од прошлог јуна одиграмо је скоро 60 пута, продамо три пута Сава центар, Нови Сад. Ми за месец и по дана у Београду и Новом Саду продамо 10.000-12.000 карата.

Хоћете да кажете да код њих нема квалитета?

– Ма не ради се само о квалитету, него то је удружени злочиначки подухват, да се контролише буџет. Да се држе паре под контролом, да се држе зграде. И следећи корак је да се докаже да држава не може да издржава позоришта па ће они морати да ускоче да их приватизују. То је судбина која очекује Југословенско драмско позориште, Атеље 212, Позориште на Теразијама, Београдско драмско.

Да ли је то могуће?

– Могуће, могуће. Отишао сам код Марића у “Парове” да демаскирам ту лажну елиту, те фолиранте, лицемере који себе проглашавају кремом, интелектуалним, уметничким. На основу чега? Они који све хоће да терају на тржиште, а они су на буџетима. Не може нико да постоји, само да се њима не би дирао буџет. Њихова власт над зградама, институцијама, буџетом, опремом, да се то не дира. Ово што ми сада радимо, КПГТ и ово што ћемо летос радити, то противуречи свему што је та лажна слика наше културе, та лажна слика ситуације у култури. То стално оптуживање народа, грађанства да неће културу, да хоће само ријалити, само “Парове”.

Како ће се завршити ова криза? И глобална и ова наша?

– Неће се завршити. Зато што није ствар у томе да се заврши. Концепт је да се одржава сукоб, да се управља кризом. Нема ту идеологије, код нас на нашем подручју никад нису била битна идеолошка, културна, економска питања. Колико год сви дрвили о томе. Овде су увек само војностратешка питања. Од приступања југославије НАТО ’52. године, Титовог договора са Американцима ’41. године. Од тог времена код нас су само војностратешка питања кључна.

Како то знате?

– Па Југославија је била ЈНА, али ЈНА је била НАТО армија. Мој отац је био генерал на врло високом положају, ја сам у томе одрастао, ја сам то све гледао, питао, добијао одговоре. Код нас се многи праве блесави, а многи не знају, не знају политичари, људи врло високо у власти уназад 30-40 година, није им речено. Није ни Тито ’41. рекао младим скојевцима и комунистима шта се догађа и зашто и како. Није им рекао шта је Коча Поповић разговарао у Америци, шта је Велебит разговарао са ЦИА у Вашингтону ’51. и ’52. године.

Имам записнике разговора Коче Поповића, имам записнике Титових разговора са генералом Колинсом, који је дошао са највишом војном делегацијом да потврди оно што је Коча договорио. Југославија је била део НАТО, важан део НАТО, а социјалистичка земља. Руси и Немци су направили проблем кад су направили споразум иза леђа Американцима крајем ’80-их јер Совјетски Савез није могао да опстане. Руси су морали да направе једну епохалну реформу, срушили су Берлински зид, они су деколонизовали све те своје сателите од Румуније до Финске.

Да ли је зато разбијена Југославија?

– Југославија је била највећи проблем, највећа сметња. До последњег тренутка су се Американци трудили да одрже позиције овде, кад су видели да су им ови дошли иза леђа и да не могу ништа, кад су видели да су Немци отцепили Хрватску и Словенију, онда су они рекли: “Е, онда ћете имати рат у Босни.” Па су онда сви амерички ресурси активирани у Босни, укључујући Караџића, укључујући Херцег Босну, укључујући муслимане, сви су они произвели уз помоћ ЈНА тај рат.

У Босни је морао да буде грађански рат који ће одржати НАТО живим јер више није имао разлога да постоји. И ко то не зна, и ко то не разуме тај може да прича те глупости које слушамо по цео дан о томе шта је био тај рат, те верски сукоби, те грађански. Глупости, нема везе са мозгом. ЈНА је демонтирала Југославију. Није је демонтирао ниједан дисидент нити нека националистичка будала. Југославију је демонтирао онај ко је имао полуге те демонтаже, а то је ЈНА.

РИЈАЛИТИ ЈЕ КАО КОМУНИЗАМ

Чувени италијански редитељ, документариста, звао се Јако Пети, тај човек је јос ’60-тих година направио један филм који се звао “Мундокане”, код нас се приказивао као “Пасји живот”. То је један радикални, револуционарни документарни филм. Човек је ишао по целом свету од Амазоније до Тајланда, Јапана и сликао најневероватније бизарне људске активности. За време грађанског рата у Конгу присуствовао је и снимао стрељање неких заробљеника. Пошто се камера закочила и дошло је до техничког квара он је рекао: “Ајте сад поново, доведите нову групу да бих снимио тај кадар.” И он је поново снимио стрељање људи. Ријалити, то је ријалити. Али данас то раде државе, корпорације, сви то раде. Тај политички ријалити је главни. Ова дрека тобожњих елита против “простачког народа” који то сада гледа, па то је здраво у односу на те елите и овај политички ријалити. Та комедија са тим полуписменим светом, тим старлетицама, тој еротизацији тих односа, то њихово свађање. Публика их гледа зато што они живе њихов сан, њихову фантазију, седе затворени, плаћају их, једу, пију, сексају се, постају популарни. Живе у комунизму уствари, свакоме према потребама. Све потребе су им дате и зато су идеал сиротињи.

Значи Милошевић нема кривице?

– Какав Милошевић, какви бакрачи. Милошевић више није имао никаквог утицаја на то, нико њега није слушао у тој војсци. Они су радили оно што њихов систем тражи. А њихов посао је био да њихов водник Јанез Јанша и цела мрежа тамо формирају словеначку војску и словеначку државу.

Да у Хрватској Тус оде и да направи хрватску војску. Они су људи који су обављали своје задатке у својој оперативној зони. А у Босни се довлачи оружје, јер тамо мора да се ратује и тамо се користе све те ствари, ресурси, људи. Ријалити. Ми говоримо о правом ријалити-програму. То је једини ријалити, ово све што гледамо на телевизији је комедија, мале позоришне представе. Прави ријалити је кад ви поставите камеру и организујете Маркале и да бомба падне на ред људи који чекају за воду. То је ријалити, то је производња историје, производња догађаја. Оно што се десило на телевизији десило се, што се није десило на телевизији није се ни десило.

Хоће ли Србија ући у Европску унију?

– Не може, не може Србија да уђе у Европску унију, то је просто америчка зона у коју су сад Руси ушли и у којој између великих сила постоји напетост која је драгоцена напетост из времена Хладног рата, која је продужавала светски мир. То су велике силе, империје које обнављају своју империјалну моћ и које имају своје империјалне интересе. Она није питање емоција, није ни питање идеологије, то је питање њихових јасних интереса. Норвешка и Србија су две кључне тачке америчког присуства у Европи. Ако нису у Норвешкој или Србији Американци су другоразредна сила. И то наши чувени експерти не знају, они појма немају о томе. Они лупетају глупости.

Има ли наде за Србију?

– Ни мање ни више него кроз целу историју. Ко се докопао Европске уније? Они које је Америка прве убацила у НАТО, елиминисала њихове народне армије, поставила у систем НАТО. Пазите, Хрватска коју је практично отцепио “Црвени оркестар”, то је служба која постоји још од предратних времена, то су такозвани Бојковци и Манолици. То је све агентура, совјетска па руска. А код нас стално – Срби су проруски, а Хрвати су прозападни.

Главни Титови људи који су радили са Америком су Срби сви до једног, Владимир Велебит, Коча Поповић, Александар Ранковић. Код Срба важи та фолирантска пропаганда. То нема везе с мозгом. То је највећа и најопаснија свесна заблуда српских националиста, увек спремни да сарађују са окупатором. Једини континуитет у нашој историји то је сарадња са окупатором. Борба против окупатора, устанци, то су епизоде.

Садашња ревизија историје само то сведоци. Покушава да се рехабилитује свако ко је држао ту главну линију у српској историји а то је сарадња с окупатором. То је оно што Фројд зове идентификација с агресором, о чему је Дедијер написао књиге. То је притисак да се ти придружујеш агресору, усвајаш његове културне вредности, усвајаш његову идеологију и браниш његове интересе а не интересе своје земље.

Јесте ли у контакту с Миром Марковић?

– Не. Она то негира, али ја сматра да она има захтев да не комуницира са мном.

Зашто?

– Не знам. Ја мислим да они који су је послали у Москву, а то су Американци и Руси заједно, од ње траже да са мном не комуницира. Ја сам једини са којим она никада није имала никакав контакт од кад је отишла.

Какав сте ви ту проблем?

– Ја мислим да је она талац тамо. Она је несрећна жена која је изгубила породицу, изгубила земљу, она је оптужена за све и свашта на овом свету, а једино до чега је њој било икада стварно стало и било јој важно то су та њена породица, муж и деца. Ови који су тобож око Милошевића, они никад неће њега да нападну, стално њу. То је стратегија Јовице Станишића, државне безбедности. То су они радили од почетка. Њима никако није одговарало да Милошевић формира ЈУЛ.

Која је улога Јовице Станишића у свему?

– Ја сам са њим разговарао, ја сам њему рекао оно што сам мислио о томе свему. То је једна ствар која је ружна, гадна. У историји света не постоји земља у којој се установило да начелник Генералштаба и шеф тајне службе раде за страну силу. Могао је да ради неки мајор, неки пуковник, али не и они.

Како ви то знате?

– Ја откуд знам? Па Американци су то рекли и у Хагу, писмо су послали. Наш значајни сарадник, човек са којим смо ми… Зашто је Станишић радио то што је радио? Од кад је он део америчког система? Зашто је цела државна безбедност у то укључена? Зар мислите да су војне службе невине у томе? Мени каже један човек пре неки дан: “Па они те не воле.” Рекох: “Знам, зато сто ја говорим јавно о томе.” То је у Титово време настало. Паралелно, и са Американцима и са Русима, две линије које паралелно раде све време. Тако је земља функционисала, то је тако било и тако је и даље. У томе је цела ствар. То су континуитети који су несавладиви.

Мени је Јовица у свом кабинету кад смо једини пут разговарали рекао: “Знате, политичари су пролазни, избори, све те ствари, служба остаје. Она је континуитет, она је држава, политичари се мењају, тако је у целом свету.” Рекао сам да знам да је тако у целом свету, али је у целом свету то непристојно говорити, људи то крију, а ви мени отворено то говорите, ваши људи долазе да ми то кажу да нисмо битни ми који се бавимо политиком или уметношћу, да је само служба битна. Зато људи везани за службу немају идеолошких предрасуда. Они данас могу једно, сутра друго. Њима је потпуно свеједно да ли су левичари, да ли десничари, националисти, да ли уређују часописе, то све служба покрива. Само служба је домовина.

Схватате колико су озбиљне те речи које говорите?

– То је врло озбиљна ствар и то није само овде. Разарање наше војске је најважнија ствар поред разарања културне матице живота. То значи разарање југословенског начина живота. Кад чујете амерички начин живота, супер, а кад чујете југословенски начин живота, е то је нешто што мора да се разори, да се претвори у парчиће. Ту сарађују наши водећи интелектуалци, највећи уметници. Знате кад Браца Петковић, министар културе, наивно да изјаву да ће у његовом мандату он отворити музеје. Е па морам да вам кажем да Веран Матић и Соња Лихт трче код Вучића и кажу: “Не, не, не, то не може, шта он мисли” и њега смене. Поменуо сам вам имена, а мени је то аутентично човек препричао.

Јесте ли ви радили за службу?

– Ма какви, ја и служба.

С обзиром на то да сте били увек на неком извору с тим људима…

– Јесам, али нисам ја за њих погодан, нисам за њих згодан. Приступали су мени па ми на крају кажу: “Што си ти тако радикалан, па не може се са тобом.” Зато што ја знам да је то једино што ми чува главу. Кад једном уђете у ту причу готово је са вама, нема назад. Једанпут то је за цео живот и готов си. Ипак сам ја понешто урадио у свом животу на другој страни, мени је то довољно.

Кажу да сте много пара узимали и да сте чак себе самог превазишли на Будва театру колико сте новца тражили?

– Јел стварно знате о томе?

Не знам, питам.

– Ми смо те године ишли у Мексико, на турнеју по Европи, Немачкој, последња ствар на свету нам је била Будва. На крају су нам рекли: “Смањићемо дотације, морате отићи у Будву да то направите.” И онда смо ми на сав посао Нада Кокотовић и ја додали још и Будву и Котор и изгинули радећи то лето. Будва је преузела да да некакве паре, плати целу ту ствар. Они су половину договореног новца уплатили, ми смо све финансирали, они су половину платили, а као половину ће после. Знате шта су урадили?

Шта?

– Другу половину никад нису уплатили. Дали су изјаву у новинама “Ми смо са Ристићем радили три месеца, све смо научили, сад ћемо сами” и никада нису платили ништа. Ја не знам ко је вама шта рекао о Будви, али то је познато.

Где су вам паре, признајте?

– Где ми је та имовина, те паре, ја возим ауто из ’97. године дан-данас. Живим у кући својих родитеља који су умрли. Никад нисам стан добио ни од кога, никад нисам добио стипендију.

А буџети?

– Ма никад, било које врсте. Само у Суботици смо имали то мало провинцијско позориште, 10 година смо водили то и зарађивали још два пута толико да бисмо преживели. И сад они мени причају о томе. То су власници вила, базена, приватних авиона, чуда, они причају о мом новцу. Па то је стока најобичнија, одвратна, безобразна.

Тако о колегама?

– Па ја знам све о њима, могу да вам набрајам имена уместо да се истраживачко новинарство бави тиме одакле њима. Ко то плаћа, зашто плаћа. Годинама пишу како је Ристић потрошио паре, Ристић украо. Па где је то што сам украо, где се то види? Видите сваки мој глумац, тај Лечић који тамо читам по новинама шта све прича. Морам да вам кажем, стварно ћу једном сести па ћу их раскринкати све.