Прочитај ми чланакХрвати су историјиски и традиционално посебно осетљиви на језик, и то с разлогом, јер у 19. веку нису имали државу, попут Срба, а језик је био један од најважнијих елемената националног идентитета.
Језична питања и јавне дискусије о њима воде се у свим неразвијеним и развијеним културама и земљама. Хрватска у томе није изузетак – логично је да се у тим дискусијама одржавају све хрватске специфичности. А језична су питања увек истовремено и политичка и идентитетска.
Хрвати су историјиски и традиционално посебно осетљиви на језик, и то с разлогом, јер у 19. веку нису имали државу, попут Срба, а језик је био један од најважнијих елемената националног идентитета. Од тридесетих година 19. века, али и пре и после, заиста је била најважнија борба за хрватски језик. Хрватски сабор је 1840. захтевао од цара да се на загребачкој Академији установи катедра за хрватски језик те да се он уведе у гимназије.
Двадесетседмогодишњи Иван Кукуљевић Сакцински држи 1843. први говор на хрватском језику (јер се дотад расправљало само на латинском) и тврди: ”Ми смо мало Латини, мало Немци, мало Италијани, мало Мађари, мало Словени, а укупно, искрено говорећи, нисмо баш ништа! Мртви језик римски и живи мађарски и италијански, то су наши тутори; живи нам се грозе, мртви нас држе за грло.” Хрватски је постао службени језик четири године после.
У 20. веку хрватски је језик обогаћен делима Матоша, Ујевића, Крлеже и бројних других књижевника. Говорни језик је такође бујао, доживљавао прилагђавања и измене, проширивао ризницу фразеологије и речи. И даље су се развијале стручне терминологије, солидно пратећи њихов развој у највећим светским језицима.
Међутим, у државама којима је у 20. веку припадала Хрватска нанизали су се уз два светска рата бројни облици тоталитарних и ауторитарних идеологија: туђински хегемонизам, монархистички апсолутизам, усташтво, социјализам/комунизам. У природи је тих поредака да подвргавају и посвајају јавни живот (каткад у неким сегментима и приватни) појединца и читавих народа. Врше насиље и над језиком, претварајући га у своје политичко оруђе (и оружје).
Тако је и хрватски језик био извргнут разним, међусобно супротним идеолошким притисцима и насиљу. Уместо да буде средство комуникације и обогаћивања живота био је у средишту сваковрсних, често и штетних, расправа. Нагрђиван је наметнутим идеологијама разних предзнака, што је на другој страни потицало ускогрудност која је осиромашивала језик. Кроз језик су се водиле идеолошке борбе, прави мали ратови, с таложењем инхибиција, анимозитета и предрасуда, које су замагљивале јасан поглед на проблеме самог језика.
Добар део лингвиста на хрватско-српском језичном подручју (не и у Хрватској!) у доба Југославије тврдио је како су турцизми у принципу део стандарднога заједничког хрватскосрпског језика, а германизми да нису, што је било погрешно – није се узимала у обзир слојевита хрватска историја и историја хрватског језика. Сада смо отишли у другу крајност – одбацили смо све турцизме!
И док за изгон турцизама још и има аргумената, многе су друге речи доживеле изгон из стандардног језика комуникације а да се то догодило вољом анонимног језикословца или неког самозваног чистача хрватског језика.
Глагол десити се прогнан је из хрватскога јавног дискурса, нетко непознат прогласио га је “србизмом”(?).
Неко је прогласио “списак” српском речју, па сад нисам сигуран смем ли рећи “ј… му све по списку”, или ваља говорити “ј… му све по попису”!
Изгнана је и реч “породица” и саставно се замењује речју “обитељ”, иако то није исто. Породица је “темељна друштвена јединица заснована на заједничком животу ужег круга сродника, об. родитеља и њихове деце”, чиме је породица “широка родбинска заједница, другим речима својта, фамилија” или “обитељ по следу нараштаја (прадјед, дјед, отац, син)”. Разлози за избацивање “породице” долазе из нечијег мишљења да је то српска реч – јер српски језик има само реч “породица”, али не и “обитељ” – а како треба постићи што већу језичну разликовност хрватскога према српскоме језику, најбоље је “породицу” уклонити.
И “неопходност” је постала неподобна реч, па се ваљда треба рећи “незаобилазан” или се некако другачије домишљати. Али, за ово избацивање нема аргумената – чини се да је некоме “опход” звучао јако српски или руски. Али, није засметао властима НДХ које су користиле термин “неопходно потребни стручњаци” и нико од тога није тада правио проблем.
ЕВО ЗАШТО НЕ ПРОГОНЕ НИ КИНЕСКО, НИ ЈЕВРЕЈСКО, НИ ЈЕРМЕНСКО ПИСМО већ само – ћирилицу https://t.co/qzh9gsVbz1
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 28, 2018
Следећи такве накарадне логике више не може ни “час”, него мора “тренутак”, не може “радник” него мора “дјелатник”, не може “добровољац” него “драговољац”, не може “гласати” него “гласовати”, не може “датум” него “надневак”, не може “пажња” него “позорност”, не може “посудити” него “позајмити”, не може “потребан” него “потребит”, не може “фотокопија” него “преслика”, не може “прилог” него “привитак”, не може “штампа” него “тисак”, не може “употријебити” него “упорабити”, не може “задаћа” него “урадак”, не може “веома” него “врло”, не може “музика” него “глазба”. Треба ли тумачити да нема никаквих разлога за избацивање тих речи, да пажња није исто што и позорност, да потребит није исто што и потребан, да је штампа као реч ушла у хрватски барем 300 година пре “тиска”?
