Прочитај ми чланак

„Горски вијенац“ покорио Европу

0

njegos

Још пре 90 година, ликом и делом црногорског владике и песника Петра Петровића Његоша у младости, нарочито се бавио публициста Павле Поповић, наводећи у „Српском књижевном гласнику“ како је занимање за творца „Горског вијенца“ достигло врхунац у доба балканских ратова.

Ратна 1913. година поклопила се са стогодишњицом Његошевог рођења, али се ипак обележавала примерено величини његове личности и генијалног ума.

Владика постао у Русији

Петар Други Петровић Његош родио се 1813. у Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра Првог и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје, и под тим именом, као владика Раде, био је познат у народу, иако се по завладичењу потписивао само калуђерским именом, Петар. Млади Раде је неко време ишао у школу у Боки которској, а после му за учитеља доведен писац Сима Милутиновић Сарајлија. После стричеве смрти, завладичен је 1833. у Петрограду.

Милан Решетар, који је написао доста занимљивих текстова о Његошу, објавио је и његове „Мање пјесме“. То је прво издање Његошевих песама које су, како је то истицао Павле Поповић, „биле врло растурене и тешко приступачне, уједно покупљене и брижљиво издане“.

Тада се јавио и шведски превод „Горског вијенца“ Алфреда Јенсена, „можда најлепши превод и свакако најлепше издање великог спева“, закључио је Поповић.

Поводом стогодишњице Његошевог рођења, одржане су велике прославе у Петрограду, Загребу, Прагу, Цетињу и другим градовима. Било је тим поводом и многих чланака и студија у новинама и часописима. Међу њима и текст Алфреда Јенсена, који је требало да буде објављен у јулском броју „Српског књижевног гласника“ 1914. Тај број је одштампан, али због ратних околности није стигао у руке својих верних читалаца.

Српске колоније насељеника нису имале скоро никаквих српских књига, али је јавила прека потреба да се ма која објави, и доспе у руке читалаца. „У првом реду требало је објавити Његоша“, наводи Поповић.

„Стога се интерес за њега јавио одмах после слома Србије. С друге стране, и то је други узрок, емиграција је видела да је Његош згодно средство за националну пропаганду у страном свету. Наша ствар била је на дневном реду пред страном публиком.

Требало је пред њом правити сваковрсну пропаганду. Требало је пред њом нарочито показати да и ми имамо своју књижевност и песнике. А сучим ћете изић’ пред ту публику, ако не с Његошем? Зато је требало преводити ‘Горски вијенац’ на језике великих народа, писати о њему и држати предавања.“

Све српске заједнице у иностранству дотицале су се Његоша у свакој прилици. У Женеви је тако основана Библиотека југословенске књижевности. Прво издање јој је био управо „Горски вијенац.“

Последња воља

Као владика, Петар Петровић Његош је путовао још једном у Петроград, два пута у Беч, а најдуже је боравио у Италији, најпре да би разгледао тамошње градове и споменике, а после да би пронашао лек за грудобољу од које је 1850. оболео. Видећи да му се приближава самртни час, окупио је народне главаре, опростио се са њима, рекавши им да им је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој посљедњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према суседима, а нарочито са Боком Которском. Умро је 1851. Према сопственој жељи, сахрањен је на Ловћену.

У Бизерти, у Тунису, где се налазио и српски војни логор, етнолог Веселин Чајкановић је основао библиотеку „Напред“ и издао двадесетак лепих књига. У току су биле припреме и за штампање „Горског вијенца“, али се, нажалост, та идеја није могла остварити.

У Виривилу, у југоисточној Француској, српски ђаци су се, немајући штампарије, вратили у средњи век – руком су преписивали и умножавали „Горски вијенац“. Укоричени примерци тог рукописа данас представљају најоригиналније издање тога спева.

У Паризу је госпођица Даница Вековић превела „Горски вијенац“ на француски језик, а потом га штампала. Исти спев су на енглески језик превели у Лондону Џ. Вајлс и М. Мајзнер. У Лондону је одржано и предавање о Његошу, које је делимично публиковано у једном енглеском часопису. Интересовање за Његоша није се смањивало ни после Првог светског рата. Штампана је, поред осталог, расправа Бранислава Петронијевића „Филозофија у Горском вијенцу“, а Милан Решетар је објавио још једно, 22. издање „Горског вијенца“.

(Вести)