Прочитај ми чланак
Десети међународни позоришни форум Златни витез који се одржава у Москви ближи се крају. Међу учесницима је био и спрски глумац Небојша Дугалић. Раније је на московским сценама он представио представе по комадима руских и српских класика: Достојевског, Чехова, Борислава Пекића. Овог пута Небојша Дугалић је изашао пред публику у улози српског свеца прве половине 20. века Николаја Велимировића.
Реч је о филозофско-богословском трактату Реч о свечовеку, који представља зборник богословских и филозофских учења Николаја Српског. Већ до првих минута представе може да се осети тишина монашког живота.
Свети Владика Николај је био епископ у месту у коме сам ја одрастао, где постоји чувени српски манастир Жича. Ја сам се трудио да изаберем оно што би Владику Николаја представило у неком широком спектру његових филозофских и духовних дубина и његовог захвата у тајну људског постојања.
Трудио сам се да ту буду текстови који проговарају пре свега топлину Христа и његову дубоку веру у Христа као спаситеља света. Некако ми се чинило да је баш у овим тексовима Владика Николај био разноврсни и по темама, и по књижевном стилу. И то је био разлог због којег ја сам одлучио да то урадим. Осим тога, манастир Жича прославља осам векова свог постојања. И ова представа је рађена такође и тим поводом.
Поуке Николаја Велимировића су врло једноставне. На пример, светац говори о предности закона саможртвовања над законом самоочувања. Или на пример пореди ширину Васионе са највећим и најлепшим градом на Земљи. А сва жива бића на планети су браћа близанци. Богословска учења за разлику од калсичних дела много су тежа за доживљавање и захтевају посебну припремљеност. Ипак Небојша Дугалић је признао да је у пуној мери осетио разумевање публике.
Осетио сам ту врсту тишине у публици. Она се осети само онда када људи препознају дубину неког откривења. Нисам могао да претпостављам како ће ови текстови одјекнути у руској публици због те ипак неке језичке баријере. Међутим, мислим да по ономе што слутим да је превод био прилично добар и да је то заправо о истом башем православном Христу.
За Небојшу Дугалића, који је већ боравиона Златном Витезу, позоришни форум није само контакт са публиком на сцени. То је и сусрет са старим пријатељима.
Овде сам се са многим људима поново срео. Пре свега, са директором фестивала Николајем Бурљајевим, кога знам још из Београда, са неким глумцима, који су у организацији фестивала. Мени је увек драго да се са њима поново сретнем зато што је то потврда да тај труд није узалудан. Веома ми је драго да добио сам један дугачак списак утисака после вечерашње представе. То је јако леп обичај. Први пут видим да се то негде ради, да се на дуггачком папиру записују утисци гледалаца после представе. И хвала им на томе. Добио сам и један послужавник руске народне радиности са прелепим цвећем. И то ћу такође чувати као један од драгих дарова са овог гостовања.
Између осталог, међу публиком која је дошла на представу били су и они који знају Небојшу Дугалића лично. Једна од њих је Татјана Кострјукова. Хемичар по струци, она је велики љубитељ позоришта.
Први пут сам видела Небојшу на сцени 2010. године, када су у овкиру Златног Витеза приказане представе Исповест Дмитрија Карамазова по Достојевском и Соба број 6 по Чехову. Тада сам осетила неку разлику у односу на традиционално руско позориште. Мада, када смо се упознали, Небојша ми је рекао да је он напротив присталица система Станиславског, и он поштује руске писце. После тога сам почела пажњивије да пратим његово стваралаштво.
И када сам имала могућност да посетим Београд, трудила сам се да дођем тако да посетим неку представу у којој он игра. И то је била класика спрског позоришта, драма Бранислава Нушића Тако је требало да буде. И сада када боравим у Србији и Црној Гори увек се трудим да посетим позориште. Увек ми је драго да видим Небојшу на Златном Витезу.
Буквално ових дана чланови жирија позоришног форума ће прогласити победнике. Надамо се да ће они достојно оценити игру Небојше Дугалића.
(Глас Русије)
