Pročitaj mi članakPitanje odnosa između Pravoslavne i Katoličke crkve oduvek je bilo složeno, isprepleteno bogoslovsko-dogmatskim, istorijskim i političkim elementima. Poslednjih godina, kako na globalnom, tako i na regionalnom nivou, intenzivirale su se inicijative za saradnju, ali su istovremeno pojačane i kritike koje upozoravaju na „lažni ekumenizam“ i opasnost od kompromisa na štetu pravoslavlja.
Научно-наставно веће Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи нашло се недавно пред одлуком да ли да прихвати предлог Католичког богословног факултета из Загреба о заједничком обележавању 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји. Док је првобитни став био да свака институција одржи свој засебан симпозијум, стигао је неочекивани захтев да православни факултет постане коорганизатор католичког скупа, а католички – православног. Ово је изазвало снажан отпор дела професора, нарочито др Здравка Пена, који је у свом јавном обраћању упозорио на штетне последице оваквог потеза.
Теолошки и историјски јаз
Аргументи против сарадње нису нови. Кључни проблем који се истиче јесте дубоки догматски јаз између православља и католичанства, који није само питање различитих богословских мишљења, већ фундаменталног неслагања у вери. Од филиокве спорења, преко догме о безгрешном зачећу, па до примата римског папе – разлике су толико дубоке да критичари екуменизма тврде да сарадња са Католичком црквом може довести до релативизације православне вере.
Додаје се и историјска компонента – вековни прозелитизам Ватикана, унијаћење и насилна покатоличавања, посебно на Балкану. Од Брест-Литовске уније, преко крсташких похода, до НДХ и улоге Католичке цркве у геноциду над Србима – критичари сарадње подсећају да би било наивно веровати да је политика Ватикана према православнима суштински промењена.
Екуменизам или капитулација?
Савремени екуменизам често се представља као пут ка „хришћанском јединству“, али је питање по којој цени. Да ли је сарадња могућа без прихватања догматских компромиса? Ако Православна црква заиста верује да је она једина истинита, како онда може имати „сестрински однос“ са римокатолицима, који су пре више од хиљаду година изменили Символ вере и саму природу црквене хијерархије?
Они који заступају ближе односе са Римокатоличком црквом истичу да дијалог не мора подразумевати одрицање од сопствених принципа. Теолошке расправе, академска сарадња и заједнички скупови могу бити начин да се превазиђу предрасуде и продуби разумевање. Међутим, противници упозоравају да су досадашњи екуменски напори били углавном једносмерни – са стране православних је тражена отвореност и толеранција, док Католичка црква није направила ниједан суштински корак у правцу приближавања православним учењима.
Где је граница?
У време када се у Ватикану одржавају расправе о благослову истополних парова, а у срцу Католичке цркве се дешавају скандали који уздрмавају њен кредибилитет, поједини православни теолози сматрају да би ближа сарадња значила и индиректну потврду вредности које су супротне православном учењу.
Са друге стране, изолација није одговор. Ако православна страна потпуно одбије било какав дијалог, препустиће дефинисање односа са Католичком црквом политичарима и дипломатама, који не гледају на питање вере већ на геополитичке интересе.
Одлука о сарадњи ПБФ у Фочи са КБФ у Загребу није само питање једног симпозијума – она је тест за будуће односе између православља и католичанства на нашим просторима. Да ли је то почетак истинског дијалога или корак ка новој фази „унијаћења“, показаће време. Али једно је сигурно – ово питање неће нестати, и Црква ће морати да дефинише јасне границе између дијалога и компромиса.
Нада Гладовић
