Малим слушаоцима први се обратио са „Поштована децо“, а смехом и уз мелодију „У рану зору…“ годинама је будио Београд.

У суботу, 16. августа, биће три деценије од смрти највећег мргуда међу децом Душана Радовића (1922-1984).

– Душан Радовић је, када би хтео некога да похвали највише што може, казао да је писмен, а то значи продуховљен. Ако је неписмен, аљкав, прост, то је била најтежа дисквалификација – каже академик Матија Бећковић.

Радовић је о себи говорио да је „шнајдерка која шије по кућама“.

– Када је објавио своје реченице у џепном издању „Бигза“, написао ми је: „Ово мало мрва које ће остати после мене“.

Међутим, те мрве су нешто најдрагоценије што има наша писана реч. Он је био учитељ модернога мишљења и беседе. Има више поезије у разгледницама које је Радовић слао пријатељима с пута него у многим књигама – истиче саговорник.

Душко је, каже Бећковић, много волео нове изуме.

– Штета што није дочекао ову компјутерску еру. Брзо је напустио оловку, лако прешао на фломастер, а највише је писао директно у писаћу машину. Мислим да би био један од хероја Фејсбука и Твитера, као што и сад царује пошто сви хоће лепо да формулишу, а најлепше нађу код њега – каже Бећковић.

Памтићемо га и по култним емисијама „На слово на слово“, „Хиљаду зашто“ и „Полетарац“. Генерације и данас стасавају уз његовог „Страшног лава“ и „Капетана Пиплфокса”, а они мало старији памте његове духовите коментаре и сатиричне доскочице којима је годинама будио Београђане на таласима Радија Студио Б.

На 23. спрат Палате Београд стизао би пешице већ у пет ујутру да би пред микрофоном био тачно у 7.15. Пријатељи и колеге описивали су га као страственог пушача и звали су га Тмуша јер је долазио с мраком и био намргођен.

– Одлагао би шешир и штап, и пре него што почне да куца истресао би сав ковани новац у празну теглу од еурокрема – каже Станко Брковић, у то време извршни продуцент Студија Б.

Из шале је молио комшије чија се кућа видела из студија да помере веш који се данима сушио – и он је убрзо склоњен!

– Пријатељ који се враћао из Париза дошао је на Железничку станицу и потражио такси, а таксиста му је рекао како мора да чује Душка Радовића, па ако може да сачека, он ће га повести. То што је говорио, препричавало се и уз то се додавало да је рекао нешто што није, поготово неке опасне реченице – каже Матија Бећковић.

Коментари попут: „На Косову су нам демонстрације велике као да су манифестације“ и „Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других“ означиће крај култне емисије „Београде, добро јутро“.

– Иван Стамболић је тада дошао и тешка срца предложио му да се мало одмори. Чика Душко је касније, одговарајући на питање зашто је емисија угашена, у свом стилу рекао: „Радио сам док су слушали. Када су почели да ме прислушкују, престао сам“ – додаје Брковић.

Позиван је и да се врати, али је одбио: „Јесам мали човек за радио, али се не палим и не гасим на дугме“.

Партизановац

Душко Радовић био је ватрени навијач Партизана.

– Живели смо у Кошутњаку и чувени фудбалер Црвене звезде Рајко Митић нам је био комшија и Душков добар пријатељ, с којим је навијао за црвено-беле. Ипак, у једном тренутку је почео да прати омладинску екипу комшија с Јусуфијем, Шошкићем и Миладиновићем која је харала Европом и у том тренутку је заволео Партизан – открио је у једном разговору Душков рођени брат Брана.

Матија Бећковић се сећа како је својој мајци казао за кога Душко навија, а она се чудила како може један тако поштен и паметан човек да навија за Партизан.

– Он је казао: „Да, тачно. Навијам за Партизан, али сам објективан“. На рачун партизановаца сам писао разне текстове, између осталог, да за тај тим могу навијати само људи челичног здравља. Он је писао текстове, песме и те дивоте у „Партизановом веснику“ и предавао се томе до краја. Била је то наша најпријатељскија забава – каже Матија Бећковић.

Љубивоје Ршумовић: Најмудрија српска глава

По сведочењима и мудријих од мене, Душан Радовић је најмудрија српска глава двадесетог века. Србија толико квалитетног рада у једном Радовићу и толико племените душе у једном Душану тешко да је имала у прошлости, и тешко да ће имати у скорој будућности.

Био је „срећни гост живота“, али је срећнима учинио генерације деце, тако што их је учио да мисле, да се радују животу, да воле отаџбину као што воле оца и мајку. Реформа образовног система без његових идеја је млаћење празне сламе. Стваралаштво за децу без „Душановог законика“ о томе како треба писати за децу и радити с децом било би пресипање из шупљег у празно.

Српска академија наука и уметности без имена Душана Радовића је инвалидна установа. Само српска епска поезија с Његошем на челу може да буде мера етичким нормама и моралној чврстини које је поседовао Душан Радовић. Он није био само народни, он је био народ.

Срећни су они који су га знали живог. Срећни ће бити они који прочитају оно што је писао и говорио. Он је заслужио све што није добио, и није се љутио, јер је од Бога добио највише.

Београд је велики дужник Душану Радовићу: ћутањем је пропратио идеју да се једна њива на Звездари („Спомен-њива Душана Радовића“) сваке године оре и ђубри, залива и окопава, да се сеје кукуруз или пшеница, да се жање, врше, меље, и да се од тог брашна месе и пеку хлебови, и деле гладнима, сиромашнима и убогима. Да то ради омладина земље ове („збијајмо се у редове“), да тако, и том ономатопејом соцреалистичког доба у којем је Душко радио, сваке године РАДОМ на грудима мајке Земље, велики Београд одаје почаст свом великом грађанину, раднику и ствараоцу.

Матија Бећковић: Душан Радовић – признати геније

Душан Радовић

Признати геније

Непризнате књижевности

Душан Радовић

Обожавао је свог оца

Машиновођу

Угљешу Радовића

И жалио што не уме

Да напише поему о њему

Веровао је да бих ја умео

И наговарао да то учиним

Наводећи до у реч

Шта у њој да пише

И како да изгледа

Напиши је ти онако

Како мислиш да бих је ја написао

И биће боља

Од свега што бих ја могао

И да сањам

Али није написао

Ни он моју

Ни ја његову

Остала је песма

Коју нисмо умели да напишемо

(Соња Шуловић – Блиц)

Ознаке: Љубивоје Ршумовић, Душко Радовић, Матија Бечковић, српска поезија, српски песник