Прочитај ми чланакМоја једина нада лежи у томе да су се и мржња и рат појавили изненада, па се тако могу изненада појавити и љубав и пријатељство. Тако би Воја могао да рекламира „краш“, а Китаровићева „пионир“.
Моја једина нада лежи у томе да су се и мржња и рат појавили изненада, па се тако могу изненада појавити и љубав и пријатељство. Тако би Воја могао да рекламира „краш“, а Китаровићева „пионир“.
Некадашњи фронтмен групе Забрањено пушење Ненад Јанковић, познатији по уметничком имену Др Неле Карајлић, бацио се на писање сценарија за филм и позориште. Публика ће у Београду 18. децембра видети његов нови пројекат „ФБИ – досије Тесла“, поводом 160 година рођења Николе Тесле, у којем Руси и Американци, КГБ и ФБИ, желе да се дочепају његових списа који је оставио у соби 3327 у хотелу „Њујоркер“. У интервјуу недеље за Курир он говори о стању у друштву, скенира политичку сцену и открива да ли је био шпијун Државне безбедности.
Зашто сте се одлучили да текст у вашем новом комаду глумци изговарају у стиху?
– Иницијална идеја је била да то буде хип-хоп опера. То ми је изгледало довољно уврнуто. Међутим, строги музички ритам потпуно би паралисао глумце, одузео би им слободу изражавања. Избацио сам музику, али сам оставио стих. И испало је одлично. Рима и стих ријечима дају узвишеност. Није бадава Његош своје мудрости писао у стиху и јасној метрици.
Какве везе има Доналд Трамп с јунацима ваше представе?
– По медијима, испада да је главни јунак моје приче човјек који је добио налог с врха ФБИ да уђе у собу покојног научника и да из ње донесе све што је Тесли припадало – у ствари Трампов стриц. Ја то нисам знао кад сам почео да пишем комад. Ето, чега год да се моја машта дохвати, испадне нека „афера“ у збиљи.
Шта би ваш рођак Тесла рекао да данас дође у Србију?
– Дружио би се са Дудом Ивковићем. Обојица воле голубове. Технологија га не би фасцинирала. Све је он то мање-више предвидио. Сигуран сам да би Тесла био једини научник у историји човјечанства који би, ако би васкрснуо у овоме времену, знао да укључи мобилни телефон. Нико осим њега не био био у стању да то уради. Од Аристотела до Ајнштајна.
Одбијени сте на конкурсу Филмског центра Србије. Да ли сте разочарани њиховом одлуком? Да сте ипак добили новац, шта бисте снимили?
– Одбијен сам више пута, али сам на то навикао. Очигледно да се мој укус не поклапа са укусом оних који одлучују коме иду наше паре. Новац се обично даје за мрачне и депресивне филмове чији је вијек трајања мјесец дана. Ја сам написао комедију, а то се овдје не цијени. Интересантно како народ који има Стерију, Нушића, Домановића, Новака Новака, Лолу Ђукића, Ковачевића има све мање комедија. Ваљда му је доста шеге у реалном животу.
Филм који желите да снимите бави се музичарем кога је Државна безбедност послала да спасе Југославију. Да ли је било међу рокерима и уметницима људи који су радили за државу? Причало се о Чоли, Бреги… Да ли су вама нудили да будете шпијун?
– (смех) Па у то вријеме су и голубови са башчаршијског себиља радили за мурију. То је била озбиљна земља. И она сама је радила за мурију. Можда сам и ја радио за службу, али ми није било јављено.
Шта је уносније – рокенрол, писање или позориште?
– Кад кажеш уносно, ако мислиш на новац, ништа од овога се не исплати. Најуносније би ми било да се кандидујем за председника државе. Данас је политика једини озбиљан бизнис.
Серија „Надреална телевизија“ недавно је репризирана. Да вам понуде да је поново снимите, ко би вам с данашње политичке сцене био најинтригантнији?
– Сви политичари мени су једнако драги, и они у позицији и они који су у опозицији. Мени је ипак најзанимљивији наш обичан човјек. Он је тај који је и у „Надреалистима“ и у „Надреалној“ био најинтригантнији, јер свака власт је, на крају крајева, његов избор… уз сагласност великих сила, наравно.
Како вам изгледа афера „чоколадица“ с председницом Колиндом?
– Највише сам се забринуо за ту дјецу која су појела српске чоколадице. Она су била изложена слаткој српској агресији. Напад глукозом, мимо Женевске конвенције, злочин је пар екселанс. Цијели „Пионир“ би послао у Хаг! Њихово здравствено стање сада треба помно пратити. Можда ће неко од те дјеце поново постати Србин. Кажу да су се у Дубровнику нека дјеца почела интересовати за ћирилицу.
Враћају ли се деведесете у Србију?
– Један од скечева Надреалиста могао би да буде о повратку Ђинђића са онога на овај свијет. Замишљам његову реакцију кад види ко нам је предсједник државе, ко је предсједник Владе, ко је предсједник Скупштине, ко је министар иностраних послова, ко је најјачи опозициони лидер. Међутим, то није крај изненађењима! Највеће долази оног момента кад чује да су актуелној власти најважније евроинтеграције! Помислио би да се ради о скривеној камери… да се неко с њим завитлава. Е сад, питање је шта би било на крају скеча. Да ли би покушао да ДС довуче изнад цензуса или би се, попут многих својих колега, и сам уписао у СНС.
Ко ће добити ваш глас на следећим председничким изборима?
– Подржавам свакога ко својим потезима показује да је наше заједничко добро за њега важније од његовог личног добра. Онај политичар који то схвати и у то увјери народ – биће нови Тито.
Да ли вам се чини да се нешто променило у региону након рата?
– Промијенило се све нагоре. Од једне велике, лијепе и богате земље настало је шест малих, ружних и сиромашних. Од једног великог и озбиљног тржишта настало је шест малих и неозбиљних. Од 22 милиона добростојећих становника остало је мање од 100.000 изузетно богатих и 21,9 милиона оних који склапају крај с крајем. Али заузврат смо добили демократију и људска права. Штета што се та демократија не једе. Не би било гладних.
Сањате ли ваше Сарајево и шетње његовим улицама?
– Сањам оно моје Сарајево у којем сам био срећан, млад и луд и које сам дијелио с мојим друговима, за које нисам имао појма ко је које вјере. Тог Сарајева више нема. Оно је само у мојим сновима. Данас је срећан само мали број тајкуна и неколико политичара који су на власти. Мојих другова углавном нема, младост бјежи гдје год може, а једино што људе интересује јесте то ко је које вјере. Од Дејтона наовамо десила су се многа чуда, измишљен је интернет, мобилни телефон, аутомобил на струју, Партизан је играо у Лиги шампиона, само једно чудо се још није догодило – ниједан Србин се није вратио у Сарајево.
Забрањено пушење је било један од највећих југословенских бендова, а разлог за то је вероватно и то што сте описали друштво, државу и предвидели рат и распад СФРЈ. Кад сте писали песме као што су „Дан републике“, „Кањон Дрине“, „Звијезда над Балканом“ или „Чејени одлазе“, да ли сте били свесни колико је мрачно предвиђање у њима?
– Нисам био свјестан опасности која се надвила над Југославијом. Нисам могао да вјерујем да се тако лако из оне безбрижности у којој смо проводили дане може склизнути у пакао. Наше пјесме су биле паметније од нас… о Надреалистима да и не говорим.
Да ли је постојала могућност да се ти ратови спрече? И да ли је помирење у региону само фраза или је заиста могуће?
– Сада, са ове дистанце, јасно ми је да нико тај рат није могао да спријечи. Југославију је растурио капитал. Жеља за профитом. Сваки бизнисмен који купи стару фабрику с немотивисаним радницима, стави рачуницу на папир и схвати да је најјефтиније развалити фабрику и од ње направити шест нових, мањих и ефикаснијих. Сада тих шест фабрика ради својим малим капацитетима, профит одлази далеко од њених радника, који имају све мање посла и све ниже плате. Умјесто да учине нешто да се ствар промијени, ти радници се међу собом свађају ко је крив што им се срушила стара фабрика.
Помирење изгледа као немогућа мисија. Већи су изгледи да Доњи Срем побиједи Реал него да се Срби и Хрвати помире. Моја једина нада лежи у чињеници да су се и мржња и рат појавили изненада, ничим изазвани, па се тако могу изненада појавити и љубав и пријатељство. Замишљам Колинду како са Шешељем дијели чоколадице. Он њој препоручује „краш“, а она њему „пионир“.
Забрањено пушење је било јединствено по причама о малим и обичним људима, о радницима, комшијама, девојчицама из школских клупа… Шта се десило са свим тим људима – Авдијом, Шекијем, Пишоњом и Жугом, Амелом, Мургом, Великом Британијом и Ђулијаном Пикеом?
– Сви су они углавном у иностранству. Отишли су као избјеглице, а касније су постали јефтина радна снага. За празнике се врате код својих, у родни град, да среде неке папире, подијеле покоји поклон, напишу неку препоруку рођацима за визу или боравак. На њих гледају као на људе који су успјели у животу јер живе далеко од ове чамотиње. Узалудно ходају сарајевским улицама не би ли срели неког кога познају, а онда се, у миру и дисциплини, врате у своје нове домове. Дјеца им говоре све језике осим њиховог и не разумију их зашто кукају за једним градом вјечно прекривеним маглом. Када им је најтеже, оду на Јутјуб, нађу неку пјесму Забрањеног пушења, пусте је гласно и расплачу се.
Да ли данас ико покушава да исприча причу о малим људима или, једноставно, мали људи више никог не интересују, па ни сами себе?
– Мале људе трпају у ријалити-програме као што овце трпају у тор. Тамо мали човјек стекне илузију да није мали. Та га илузија држи све док га из ријалитија не избаце мањи од њега.
Која је, по вашем мишљењу, најбоља песма Забрањеног пушења, а која је најслабија и никад није требало да се нађе на неком од албума?
– Нећеш вјеровати, ја мислим да Пушење није имало слабе пјесме. Све што је било слабо никада се није појавило на албуму. Када бих некоме с Марса на брзину покушао да објасним шта је то Забрањено пушење, пустио бих му пјесму „Ил‘ си бос, ил‘ си хаџија“. Одмах би му све било јасно. Али, уз све поштовање Забрањеном пушењу, највише сам поносан на албум „Унза Унза Тиме“ Но смокинг оркестра. То кад чујем, осјетим испод себе земљотрес.
Да ли је Нови примитивизам нестао и да ли је Пушење оставило нешто за собом осим добрих песама и гомиле обожавалаца?
– Нови примитивизам сијева свуда око нас. Не зна се ко га боље промовише, да ли ови који су запосјели телевизијске екране и интернет мреже или ми који их пратимо. Пушење је оставило дубок траг иза себе. Понекад се осјетим одговорним за то. Иако сам одлучио да више не свирам, осјетим ту одговорност у срцу. Прилазе ми и стари и млади, родитељи с дјецом, чак и деке и баке са унуцима и сви ми кажу исту ствар: Ми смо уз вашу музику одрасли. Можда би ипак требало да промијеним одлуку? Можда сам дужан да они који те пјесме никада нису слушали уживо једног дана ипак доживе тај земљотрес? А можда сам и ја то пожелио?
Регионална лига у фудбалу
НЕМАМ ИЛУЗИЈЕ О НОВОЈ ЗАЈЕДНИЦИ СРБА И ХРВАТ
Најбољи сте фудбалер међу рокерима. Како вам се чини идеја о стварању регионалне лиге? Да ли се плашите да ће то поново довести до крвавих сцена попут оне с Максимира?
– Рат је почео на фудбалском терену, можда се на њему и заврши. Нисам од оних који сањају о новој заједници Срба и Хрвата и осталих народа на овоме терену, нити гајим икакву илузију да је то могуће. Међутим, ако консултујете историју и здрав разум, на овоме подручју нема никоме напретка без заједништва. Исцјепкани, само смо лак плијен свјетским ајкулама. Да ли је могућ повратак на оно што је било прије утакмице Динамо – Звезда на Максимиру, не знам. Можда је заједничка лига почетак тог процеса.
Пише нови роман
КЊИГА О БЕОГРАДУ
У књижевности се не бавите Теслом. Шта ће бити тема вашег романа?
– Тема прве књиге било је Сарајево, а тема друге књиге, природно, биће Београд. То је прича о једној породици чији се најстарији члан доселио на Дорћол крајем деветнаестог вијека. Прича прати три генерације и завршава се доласком партизана у Београд 1944. године. Као и представа о Тесли, тако и ова књига има у себи реално и надреално. Како се ствари крећу према крају, схватамо да је оно реално у ствари надреално, а да је надреално – реално.
