Глумац, певач и један од најбољих мушких вокала на овим просторима, врло децентан, учтив, елоквентан, харизматичан, пун позитивне енергије која се осети на сваком концерту, однедавно и тата мале Сташе, мој данашњи саговорник је Ђорђе Давид Николић.

Здраво Ђорђе, не желим да овај разговор буде исувише формалан, те сам одлучила да комуницирамо онако како то чинимо у приватном животу. Хвала на времену који си издвојио за овај интервју.

– Здраво Славице, интервјуи су саставни део сваког човека који се бави неком врстом јавне делатности, поготово када су сцена и рокенрол у питању. Мислим да је велики проблем и пропуст  управо у томе, што су људи који се баве рок музиком постали људи који се не баве много медијима, сматрају да то није потребно. Међутим, ја не размишљам на тај начин, сматрам да су итекако битни јер су млади атаковани преко медија лошом музиком и лошим извођачима.

Мали број људи зна да је твоје средње име  Давид, име које си добио на крштењу, иако те, чини ми се, тако најчешће ословљавају. Из незнања то име су повезивали са јеврејским пореклом. Колико ти значи крштење у Српској Православној Цркви?

– С обзиром на то, да је то моја мајка захтевала 1993. године, која јесте била јеврејског порекла, то је нешто што је дефинитивно морало да се уради јер је за мене свака њена жеља била заповест. Подржавала је све што је у вези са рокенролом, иако је желела да будем у некој озбиљнијој причи, тако да је и крштење као њена велика жеља испоштовано.

„Само храбро, чврсто, јако, среће има онај ко верује у свој сан“, речи су песме са твог најновијег албума. Колико је данас у Србији сан остварив, и да ли нас храброст, упорност и принципијелност могу довести до његовог остварења?

– Наравно да могу, и  уопште није битно да ли је у питању Србија или било која друга држава. Проблем је у Србима који су кренули да иду линијом мањег отпора, по систему нојевске филозофије „Забоди главу у песак и води своју причу даље“. Почели смо да се плашимо да исказујемо свој став, да јавно некога хвалимо или кудимо. Уколико похвалимо некога ко се стално куди, онда се плашимо реакција оних који то стално раде, односно који га стално куде, а уколико покудимо оног који се стално хвали, плашимо се екипе која га стално хвали.

Тако долазимо до жабокречине и до момента немања идентитета, почињемо да личимо једни на друге, кад су у питању мисли, речник и општи став. То је оно против чега се рокенрол дефинитивно бори, а ја као неко ко је у рокенролу већ 52. године, а по вокацији дипломирани глумац, не могу да не критикујем те људе који су одустали од самих себе. Људи који одустану од свог става, самим тим су 10.000 корака од оног што се зове њихов сан, а о храбрости нећу ни да причам, ту храбрости нема ни у назнаци, то су углавном кукавице. Ја се са таквим људима не дружим, од њих бежим и увек сам поред оних који јуре свој сан или су га остварили.

Највише код тебе поштујем бескомпромисност, доследност без кокетирања са колегама који се баве комерцијалном музиком. Знам да те због те чињенице перципирају као надобудног и неприступачног. Бије те глас да о себи стално говориш у суперлативу. Има ли повратне реакције или такве етикете игноришеш?

– Углавном игноришем,  али их примим к знању. У суштини ја сам такав. Нисам човек који ће зарад популарности снимити дует са неком народњачком звездом јер сматрам да би то направило проблем у мом животу, и да сутра не бих могао да се погледам у огледало.То су ствари са којима не бих могао да управљам својом свакодневницом. Замерио бих себи до те мере да бих се можда одао алкохолу, постао бих деструктиван и аутодеструктиван. Рокенрол музику волим изнад свега, свог става се итекако држим јер то можда и није толико став, колико је љубав, осећај да имаш крила и да си на правом месту у правом тренутку.

Колико су ти блиски музички стил и животна филозофија Цанета, фронтмена групе „Партибрејкерс,“ ако узмем у обзир чињеницу да сте обојица учесници Зајечарске гитаријаде и да захваљујући вама опстаје квалитетна музика на рокенрол небу Србије?

– Не бих рекао да смо ту само Цане и ја, већ гомила људи која је задржала свој став. Не желим да их набрајам, али дефинитивно подвлачим да ту нисмо само нас двојица.

Када је Цане у питању, он је ретка фигура, живи и ходајући споменик рокенрола на Балкану. До те мере је задржао став, и ја му се бескрајно дивим, волим са њим приватно да седнем и попричам. Могу само да кажем да све анегдоте које круже о њему  јесу  тренуци у којима је он био врло озбиљан, извучене су из контекста и терају људима сузе на очи од смеха, али заправо у оквиру целе те приче како је он ствари поставио, конципирао и дефинисао, мислим да могу многе ствари да се науче. Сви они који се баве високом политиком на овим просторима, требало би да неке његове мисли и филозофију усвоје уколико желе да постану фронтално успешни и брутално продорни.

Међутим,  рокенрола као да се овде боје и због тога га у медијима и нема много. Нажалост на десет спотова лоше музике,  долази један рокенрол, то је податак који сам ја извео као закључак занимајући се телевизијом четири дана од јутра до мрака, то је оно што је поразно. Страшно је што поједине  телевизије не капирају, да пуштајући лошу музику губе гледаност, а да оне које све више фаворизују рокенрол подижу гледаност. Мислите о томе, рокенрол је огледало од којег не може да побегне ниједно друштво, омладина и држава.

Која је за тебе најдража песма коју си отпевао као фронтмен групе „Генерација 5“ ?

– То је дефинитивно она за коју сам рефрен написао „Најјачи само остају“, али сада ћу ти нешто рећи што је ексклузива. Наиме, чланови бенда и  њих двојица из „Генерације 5“ тужили су ме са идејом да ми забране извођење песама ове групе. Добили су ме на суду после пет и по година суђења. То треба да буде прича у оквиру које хоћу да кажем, да људи у рокенролу раде често и сами против себе, конкретно људи за које сам налазио спонзоре за њихове албуме,  на којима сам ја певао, налазио авионске карте за одлазак на свирке у иностранство, након чега су ме избацили из бенда и захвалили се на сарадњи. После десет година су схватили да је то била грешка,  желели су да ме осакате, а да себи направе добро. Мене сигурно нису осакатили, себи нису учинили добро јер је то ствар коју су људи из музичког света сазнали и буквално се саблажњавали, зато што су тако поступили. Осакатили себе дефинитивно јесу јер је то моменат „Радим против самог себе.“ Шокиран сам таквим њиховим гестом, како су могли тако нешто да ураде. Нек’ вам је срећан пут, то што сте урадили је катастрофално, алал вера мајстори! Наравно, то ме неће спречити да певам те песме, па ако треба бићу први рокенролер који ће у новијој историји ове земље,  отићи у затвор због тога што је певао рокенрол и желео да буде слободан.

Мислим да си један од ретких певача, ако не и једини, који је певао химну „Боже правде“ на  спортској манифестацији. Отпевао си је на свој карактеристичан начин без мењања суштине. Верујем да је осећај феноменалан. Сматраш ли себе родољубом?

– Дефинитивно да! Оно што је мени увек сметало кад је извођење химне у питању код нас, као љубитеља Ен-Би-Еј лиге, где се у финалима појављују рок и поп звезде које певају на свој начин дајући своју боју, али задржавају оно што се зове хармонија и као што си ти рекла суштину. Имао сам прилику да  нашу химну отпевам у Убу на позив председника општине,  у a capella варијанти затворених очију, због велике љубави према својој земљи те сам био награђен аплаузом од минут и по. Кад у Србији будемо схватили да постоји она врста доброг делања за своју земљу, мислим да ће нас онда свет озбиљно схватити. Био сам у Америци, на сваком кораку се вијори њихова застава и јако су поносни на то. За разлику од њих ми се своје заставе стидимо, ретко је показујемо, ако би се неко прошетао у мајици у бојама заставе или у тренерци, нажалост смејали би му се. Наша химна „Боже правде“ кад је хармонија у питању је јако богата и поносан сам на то како сам је извео, не мењајући суштину и добивши аплауз из све снаге.

Вокални си солиста нумере „Стигао је дан“ из серије „Војна академија“. Шта мислиш, да ли је време за враћање пуног војног рока?

– Чини ми се да у овим новим временима једна мала земља која се налази на раскрсници као што је Србија, која је на тако битним путевима почев од оног што се зове дрога,  преко онога што се зове веза између истока и запада и на све друге могуће начине, дефинитивно мора да постоји професионална војска и ова земља попут Израела, треба да има озбиљну одбрану. То подржавам и спреман сам да од сваког свог хонорара одвојим новац јер желим да у Србији, коју волим највише на свету, останем до краја живота.

Борац си за женска права јер се гнушаш  сваке врсте насиља над лепшим полом и децом,  која су брутално претучена, силована и убијена. Шта би предложио да као друштво урадимо, како би се стопа насиља смањила?

– Једноствано, увео бих смртну казну. Као неко ко је студирао психологију, када год сам накнадно разговарао са својим професорима, изговарали су једну реченицу која ми се урезала у хипоталамус, а то је „ Лудак се плаши, само већег лудака од себе“.

Према томе, када би постојала законска регулатива која те због почињеног дела тренутно лишава живота, мислим да би сваки лудак, манијак,  „херој“ у своја четири зида итекако размислио пре него што би кренуо у било какву причу тог типа. Кажу био је у алкохолисаном стању, надрогиран или је то учинио у афекту, када би сваки од тих „хероја“ знао чињеницу  да ће због тог поступка бити лишен живота, зауставио би се истог тренутка. Дефинитивно, ако се икад буде ставило на гласање, „Да ли увести смртну казну за убиства, силовања и малтретирања деце“ сигурно ћу дићи обе руке и то подржати.

Која је Твоја порука младим генерацијама у Србији?

– Немојте одустајати од својих снова, и колико год да вас ствари у вашем граду и земљи нервирају, верујте ми  да немате другу земљу, која ће бити толико ваша као ова у којој сте се родили. Овде су рођени ваши родитељи, који су такође расли на овом простору, то је нешто што мора да се чува. Оног тренутка, када одустанете од свог града, својих снова, своје земље, своје заставе, изгубили сте свој идентитет, а где другде да одете, да ли у госте, или да останете тамо да живите, бићете третирани као папрат, ништа више од тога.

 

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Ђорђе Давид Николић, рокен рол, Славица Мојсин, Србија, СРБИН.инфо, српски уметници