• Почетна
  • КУЛТУРА
  • Ђинђић је пао од залуталих метака које је испалила “Црна рука” век раније
Прочитај ми чланак

Ђинђић је пао од залуталих метака које је испалила “Црна рука” век раније

0

srbljanovic

Србија се још није ослободила опскурних снага из мрака које управљају нашим животима, каже списатељица Биљана Србљановић.

Београдска премијера њене нове представе “Мали ми је овај гроб” коју режира Дино Мустафић је 12. марта у Битеф театру.

– То је комад о једном конкретном догађају – атентату на Фрању Фердинанда у Сарајеву, који је извршио Гаврило Принцип са друговима, али и као што је то био само лабави повод за Светски рат, тако је и само оквирно заиста тема моје драме.

А драма више говори о…?

– О младим људима који имају револуционарне идеје за које су спремни да иду до краја, а који први страдају као деца те своје револуције. Али и о једној страшној константи државног и парадржавног насиља, који се на Балкану у таласима спроводи више од једног века. То је и драма о нама…

У ком смислу?

– Као о људима који живе у постидеолошком времену, самлевени сумњом да сами икада могу управљати својим животима и поражени одсуством храбрости да нешто по том питању учине. Комад је, на крају, и још једно подсећање на атентат на премијера Ђинђића, који је пао од једног од залуталих метака које је испалила “Црна рука” готово читав век раније.

Топао пријем у Бечу

Комад “Мали ми је овај гроб” је недавно имао праизведбу у Бечу.
– Добра, стварно добра представа, изузетно топло примљена, која, што више време одмиче, има све више публике и све бољи пријем, некако као да расте. Јако се радујем пре свега овој, нашој верзији: режији Дина Мустафића, с којим сам дуго желела да радим, као и игри тих фантастичних глумаца, од оних са којима први пут нешто стварам до, наравно – Светозара Цветковића, у лику Аписа, једног од највећих глумаца наше позоришне и филмске сцене и мог интимног дугогодишњег пријатеља с којим сам направила доста лепих ствари у театру – каже Биљана.

Индикативан и интригантан наслов комада је заправо везан за вођу црнорукаша Аписа.

– То је аутентична реченица коју је Апис изговорио видевши раку коју су му ископали, неколико минута пред стрељање. Нашла сам је у једном од бројних докумената које сам консултовала за припрему драме, нисам ни сама знала да сам у ствари прочитала неких 10.000 страница само у процесу “копања по архивама”. Апис је био јако опасан човек и велика кукавица и као такав је и умро. Увек је био спреман да друге истури у опасност и да их наведе на злочин, а да себе држи у позадини и сенци. Ту традицију видимо и дан-данас, све те опскурне снаге из мрака које управљају политичким и уопште животом у Србији, а који су, у ствари, последње кукавице спремне на све, да би заштитили себе и своје интересе.

У средишту комада су „Млада Босна“, Гаврило Принцип… Негде сте рекли да бисте и ви, да сте тада живели, били “младобосанац”?

 

– То звучи и претенциозно и вероватно врло наивно, али ја заиста осећам велику интелектуалну, политичку и идеолошку блискост са члановима “Младе Босне”, која је за мене једна од најславнијих традиција Југославије. Да сам поново млада и да живим у то време, сигурно бих била с њима, можда у позицији у којој су били бројни писци, међу њима и сам Андрић, који су делили све идеје, али нису подржавали и начин борбе за њих. Ја сам дубоко супротстављена сваком насиљу и то је једино што ме од њих одваја.

(Блиц)