Намеће се велика потреба да држава законски регулише НВО које су финансиране од страних влада, и окарактерише их управо на начин какве и јесу, агенцијама страних влада.

У Србији се данас играју многе игре, како на политичкој, интелектуалној, културној, тако и на позоришној сцени. Неке подупире невладин сектор, овом прилико читај, сектор страних влада који поставља нове моделе васпитања, образовања, морала. И служећи се тим моделима, читај идеологијама покушава да нас научи прихватљивим типовима понашања: толерантности, транспарентности, мултикултуралности… итд.

Узмимо за пример НВ организацију „Центар Е8“, која је у сарадњи са Битеф театром у Београду сачинила представу „Мушкарчине“ која око годину ипо дана игра у овом позоришту на редовном репертоару, али организује и гостовања у другим позориштима. Ако погледамо ко финансијски подржава „игре“ подружнице „Центар Е8“, видимо следеће: Министарство иностраних послова Краљевине Норвешке, ДКЦ Мајдан, Алма Qуатро.

Мислим да није потребно ништа додавати када видимо директан утицај једног министарства стране владе, и то Министарства спољних послова, али нам та информација може дати потпуни повод да ову невладину организацију окарактеришемо агенцијом стране владе. Узимамо управо организацију „Центар Е8“ као модел по коме ћемо приказати један од начина деловања сличних организација које су финансијски подржане од страних влада. Представа „Мушкарчине“ нам добро открива идеолошке намере ове групе, као и циљеве да промени свест младих. Због тога и не чуди да у наведеној представи играју аматери глумци негде до 25 година.

Поменимо и чињеницу да се представе играју под слоганом „Иницијатива младића за спречавање родно заснованог насиља на северозападном Балкану“ и како сами истичу раде на едукацији о превенцији насиља међу младима, међутим право је питање да ли се заиста баве превенцијом насиља или можда својим „играма“ могу да нанесу огромне увреде, пре свега српском народу?

Почетак представе иронично руши стереотипе о мушкости. Међутим убрзо видимо да не иде само у правцу превазилажења заблуда такозване „мачо мушкости“ већ и да нам представи сасвим другачијег мушкарца који надилази поменуте стереотипне обрасце. Убрзо глумци откривају „новог“ мушкарца који не жели строги и препознатљиви друштвени изглед. То је мушкарац који се влада толеранцијом, он је попустљив према новим трендовима, мишљењима, идеологијама без испитавања њихових позадина. Своју мушкост рецимо никада не доказује прикључујући се навијачким групама. Међутим „новоприказани“ мушкарац постаје оличење нове идеолошке форме, једног новог обрасца који уствари као нови стереотип треба да замени онај стари који је до тада исмејан.

Да није реч само о испитивању стереотипа видимо када група младића која „игра“ објашњава на један „весео“ начин како служење војске није доказ мушкости. Признајемо да није доказ, али ћемо ипак у представи приметити неблагонаклони став према војсци која се оптужује да регрута учи убијању и само убијању. А зар је то баш истина? Одговорно тврдим да није, јер када сам ја служио војску научио сам како да се понашам у условима рата, када неко напада моју земљу, угрожава породицу, дом. Дакле, првенствено како да заштитим себе и ближње. И напокон зашто не, хајде да запитамо Краљевину Норвешку која је финансијски подржала ову представу, то јест њихово Министарство спољних послова, Зашто снаже своју војску? Зашто је не укину? Војска само учи убијању, зар не?

Катастрофалне поплаве које су опустошиле део Србије показало се недвосмислено да нам је војниковање итекако потребно у условима одбране од елементарних непогода. Но ако хоћете да уништите једну земљу, али и читав народ, осим традиције, вере, и друштвених модела понашања, ваља уништити и добро организовану војску. И онда почињемо да видимо позадину и правац ове позоришне „игре“ јер видимо да се критика стереотипа мушкости полако преноси на исмејавање „стереотипа“ државе и устројства целокупног друштва. А потом видимо да нам путујућа дружина прилаже потпуно нове сруштвене вредности. Другачије речено новопечени идеолошки образац мушкости јесте само параван за даље обрасце друштвеног понашања које треба да обележи „ново“ доба у коме треба да се нађе сваки „просвећени Србин“.

То је јасно када се у тексту помене етничко чишћење у Вуковару и глумачки укаже на Србију, и то сасвим олако као да је реч о недвосмисленој чињеници. Јесте да у тексту глумци нису посебно поменули име Србија, али је глумачки била сасвим јасна прозивка. А потом нас ретроспективно враћају подсећајући нас историјских детаља кроз које је пролазио српски народ, вероватно да би оне млађе који се не сећају одређених историјских тренутака поучили у „истини“. Тако например помињу прогон Албанаца са Косова 1998. Године. И заиста глумци не оптужују директно, али када поменете једно, а оно друго сакријете, то вам је исто као да сте ово прво и подржали. Јер ови исти млади глумци могли су поменути терористе и прогоне нашег живља са Косова деценијама уназад. Могли су казати за страдања под покровитељством међународне заједнице, укључујући и рушење светиња. Могли су, али нису!

Са друге стране у глумци подижу руке у вис са стегнутим песницама у сав глас узвикујући Отпор! Потсећајући нас на смутна времена која и данас трају, а плод су петооктобарског преврата. Не треба ли ова високо уздигнута песница да узвелича организацију „Отпор“ која и даље делује као подружница Америчког злостављања различитих народа? Поменимо да је присуство ове организације у Украјини обележено и смрћу цивила. Овде је право питање: Сме ли уметност да постане оправдање за изношење свакојаких тврдњи? Сме ли покровитељство културе да наруши лично достојанство народа? А представа нам даље указује на једне злочине, при томе не помињући оне друге који су више пута и на више начина аргументовано доказани.

Стереотип изгледа овако: У тексту се указује на НАТО бомбардовање СР Југославије. Па молим вас господо сви знамо да је СР Југославија била бомбардована од поменуте злочиначке удружбе, и то је чињеница која се не може спорити, те и ви сами је не можете оспорити, али можете покушати да спорите злочине који су се тада, али и после тога догодили а оспорили сте их самим тим што их нисте поменули у глумачком тексту. Јер колико је бомбардовање СР Југославије 1999. године познато ипак не знају сви подједнако, или не желе да прихвате, да су Срби на Косову комадани на живо од стране Косовских Албанаца и њиховим ментора ради трговине органима, а под покровитељством НАТО – а. А кривотворство заболи, јер ако ставите и трачак неистине у своја уста то ће значити потпуно искривљење, то јест неистину.

А даљи игроказ се управо поставио на место које треба да нам покаже новог мушкарца ослобођеног свих заблуда родољубља, блискости према свом народу, без породичне топлине који блаконаклоно прима у своје срце разне идеологије а међу њима и хомосексуализам. Нови мушкарац мора одбацити све досадашње облике мушкости да би се увео у „нови свет“. Морао би да се влада толеранцијом, као и свим осталим појмовима „нове“ мушкости.

А погледамо ли мало боље видећемо да нам толеранција није потребна ако имамо у себи дуготрпељивости. Дуготрпељивост је као врлина чувала наш народ и даље га може чувати, али покровитељство сличних „игара“ кроз представе и перформансе ово знамење и карактерну вредност хоће да оскрнави и збрише постављајући идеологију нове мушкости. А дуготрпељивост учи да на зло злим неузвраћамо, али исто тако да се и боримо за наше животе и да смерно кажемо када нам је зло почињено. За разлику толеранција нас за учи да ћутимо у сваком случају и то без борбе. Дакле, да ћутимо пред наступима разних идеологија не испитујући да ли су на добро или зло. У тексту представе није поменута реч толеранција, али се из играња намеће став толерантне културе која треба да припреми мушкарца за „ново“ доба.

И сада да пронађемо оштрицу идеолошке позадине ове „игре“ која открива стереотипе деловања НВ сектора који је сличног или истог кова као и организација „Ценатар Е8“. Наиме, као што смо већ и поменули у представи „Мушкарчине“ износе се наводни злочини које је починио српски народ, као необорива чињеница, док се истовремено не помињу поједини злочини почињени према српском народу. Износе се злочини према Србима које је признала и светска јавност, док се остали, а добро документовани докази прећуткују.

Ситуација је следећа: Наслеђено се на почетку повезује са стереотипима мушкости, затим се иронично исмејава и повезује са традиционалним наслеђем целокупног народа, као делом културне баштине. Даље, прави се нова веза где се наслеђе приказује извором могућих заблуда које су зарад мушкости народ одвеле у злочинства, на крају се даје порука да се због тога култура једнога народа и целокупно наслеђе мора заменити „новим и бољим“. Као једну од порука можемо извући следеће: Све што смо наследили као старо може бити потенцијално „опасно“ и мора се заменити „новим“.

Ако погледамо ову поставку у логичком смислу видимо да се игроказ представе поиграо мало и са логиком и да то није баш коректно, али неко би могао рећи: Знате ово је само представа, или сте је ви погрешно разумели! Постаје сасвим разумљиво зашто НВ сектор хоће да влада и „игра“ баш у позориштима? Јер ту може да просипа разне душепогубне идеологије, а да при томе не одговара за оно што чини! Наравно у представи ништа није експлицитно постављено, али недвосмислено видљиво из начина „играња“. Ово хоћу да поставим као типичну методу којом се служе готово све невладине организације сличног кова у Србији.

Управо због деловања оваквих организација посебно је важно да стално истичемо оно врлинско у духу нашег народа што нас је сачувало. Ова представа то врлинско искривљује критиком мушкости и приказује га порочним, у томе лежи идеолошка замка којом се служи ова „игра“ сводећи потом читав народ на злочиначки. А врлинске вредности личности можемо наследити само у чврстој породичној заједници, међутим она је за „ново“ друштво проглашена бесмисленом и превазиђеном. Да ли овакве представе управо треба да потру осећајност и вредност чврсте духовне везе са прецима?

Са друге стране поставља се питање: Ко може бити ауторитет мушкарцу „новога доба“? Ако не постоји чврст врлински ауторитет, не уводимо ли онда мушкарца на простор анархичности? А да уз то поменемо да је наш народ имао обиље врлинских ауторитета о којима ни речи у тексту представе. И заиста овакве представе захваљујући својој идеологији могу одвести човека до слабљења осећаја одговорности према себи, и сопственом народу, а самим тим и до анархије, то јест без чврсте идеје о врлинском животу предака. И да питамо опет: Где је граница уметности и могућности увреде целокупног народа? Имамо ли такву границу у „модерном“ друштву? Изгледа не!

Зато и не чуди што су хомосексуалне удружбе користећи уметност скрнавиле светиње приказујући на својим сликама баханалије. Зар нису и они хтели само да нам поставе нову идеологију и стандарде „модерног друштва“, али су при томе ипак некога увредили, оскрнавили нечију част, људскост, а да на конту уметничке слободе никоме нису приложили рачуне? Из тога се намеће велика потреба да држава законски регулише деловање организација које су финансиране од страних влада, и окарактерише их управо на начин какве и јесу, агенцијама страних влада. А тако нешто је учинила управо Русија.

(ДВЕРИ – Душан Ранчић, фото: Мушкарчине)

Ознаке: Душан Ранчић, Мушкарчине, НВО, позоришна представа