Прочитај ми чланак
На двадесету годишњицу од смрти Срђана Алексића, на једном фестивалу у Америци, филм који је рађен по овом догађају освојио је некакву награду. Каква дивна маркетиншка коинциденција!
На овакав мој коментар добио сам много пријекора. Као, што релативизујем овај свети чин? Мисли се на Срђанов, не на Срданов. Тако се зове редитељ Голубовић.
То је познат манир, скретања са једне, како би се расправљали о другој теми, која је уздигута на ниво моралног ауторитета. Понављам, ја причам о Срдану, не о Срђану.
Нема се о Алексићу шта рећи, он је своје рекао кад је требало. Спорни смо ми послије њега. Двадесет година послије, Српска му је додијелила орден. Надам се да неће проћи ни двије, када ће већ неком дати орден са именом Срђана Алексића. И то је то.
Једини проблем са Срђаном Алексићем је то што га неки користе као доказ да постоји један добар Србин. Да постоји изузетак од правила. Јер сви Срби су иначе лоши, и удружено – злочиначко – геноцидни. Још је боље што је Срђан мртав Србин.
Такви су најбољи.
Да се којим чудом Главовић повратио да помогне свом спасиоцу, па у тим измијењеним околностима он страдао спасавајући српског војника од разуларене банде, шта би за њих био Срђан?
Херој?
Човјек са великим Ч?
Или би му судили за ратни злочин, као што је Суд БиХ судио Српку Пустивуку. То је онај човјек што је спасио двије дјевојчице, у акцији за коју су тврдили да је злочиначка.
Мислите да није тако? А зашто онда кад тражите нешто о Срђану, нађете да га славе они за које би био комплимент рећи да су (ауто)шовинисти. Љути Босанци, Е-новине, Пешчаник… Не знате ко су они? Благо вама.
Све ово сам ја почео писати због друге ствари. Због оних који су једну овакву трагедију искористили да би се гребали за међународне филмске фондове и награде на фестивалима. Гле чуда, баш на годишњицу смрти. Ко би био срца камена, да то не награди, тај дан?
Не доводим у питање редитељски квалитет господина Голубовића (не вјерујем да ће правити злобне плагијате као што су чинили аутори Устаничке улице), али сав поступак и игру коју игра свакако.
У интервјуу поводом свјетске премијере он је рекао да је за “причу о Алексићу чуо тек негдје 2007., а затим прочитао „неколико текстова“ о томе.” Пошто можемо претпоставити на којим медијима је нашао те текстове, није ни чудо што је он за свој филм рекао да је “најсрпскији”. Нек знају они дивљаци што мисле да му приговоре да је антисрпски, да морају да бирају између српства и људства, јер то једно са другим не иде.
Кад смо код људства
Оно чега смо ми у Српској сити је то да о нама филмове снимају они који о нама појма немају, нити их, право речено, интересујемо. Ако је Голубовић промијенио име главном лику, ако је умјесто требињског Старог града у позадину ставио димњак гатачке термоелектране, могао је осмислити и неки други рат. Боже мој, то је универзална прича. А не шлепати се на публицитет који ће донијети помињање ове наше незарасле ране. За коју је он чуо 2007.
За такве су сви преко Дрине били само сељаци који су слушали Ханку и Бијело дугме, док су они слушали Коју и ЕКВ. И који су својим ратом прекинули весели период, кад су се спојили црвени пасош и реформа Анте Марковића.
Док смо се ми, чобани преко Дрине, млатили по својим вукојебинама, по Београду су се најближе тој тематици снимали филмови у којима је главно достигнуће било бјежање од војне обавезе. Није прошло пуно деценија, београдске синеасте су схватиле да нико жив у свијету не пуши приче о сивилу београдских блокова, о тегобности деведесетих, о другарима који су отишли, па се враћају и затичу сјебане другаре који су остали.
Па смо се сјетили рата.
А који рат имамо ближе него онај у Босни (отегните о, да звучи као кад они изговарају). Нису имали херца као Бјелогрлић да то ураде док се пуцало, па може и сад. Нема везе што их то никад није интересовало, и што не знају разлику између Херцеговине и Босне, битно је да за такве приче Еуримаж одбрава паре. А за разлику од Анђелине, имамо и неку родбину тамо.
За оне којима је попустила пажња док су читали, не, ја немам ништа против Срђана. Имам против београдске филмске екипе. Све и један јеврејски редитељ, снимио је бар један филм о холокаусту. Макар прије тога снимао филмове о ванземаљцима. Од вас ником није пало на памет да снимите филм о Јасеновцу.
Колико ће година проћи док чујете за Српка Пустивука, па одлучите да снимите филм о њему. Или ћете до тада као и Бјелогрлић прећи на спортско – љубавне приче између два рата?
