Прочитај ми чланак

БРЕГОВИЋ Отац ми је Хрват, мајка Српкиња, а жена муслиманка. На кога ја да пуцам?

0

Моја музика тражи публику. Тамо где је нађе, нађе. Није моја музика служила политици у време кад је то било тешко избећи, а камоли данас. Таман посла да се ја петљам с политиком било како. Као и у нашем рату, ти не можеш ништа рећи, да не би неког повредио, док људи гину. Ја тамо немам непријатеља, као ни у нашем рату. Ја волим и Украјину и Русију, и одржао сам много концерата и у Украјини и у Русији.

goran-bregovic-leskovac-srpska-nova-godina-1351160491-32101

Моја музика тражи публику. Тамо где је нађе, нађе. Није моја музика служила политици у време кад је то било тешко избећи, а камоли данас. Таман посла да се ја петљам с политиком било како. Као и у нашем рату, ти не можеш ништа рећи, да не би неког повредио, док људи гину. Ја тамо немам непријатеља, као ни у нашем рату. Ја волим и Украјину и Русију, и одржао сам много концерата и у Украјини и у Русији.

Горан Бреговић одлуком организатора неће учествовати на фестивалу у Пољској, јер је претходно гостовао на Криму. То је био повод за разговор са чувеним музичарем који се цитира ових дана у региону. Он је за Вечерњи лист говорио о украјинској кризи упоређујући је са грађанским ратом који је довео до цепања Југославије као и зашто ни тада, а ни сад његова музика не служи политици.

“Најгоре би било сад кренути и објашњавати… Моја музика тражи публику. Тамо где је нађе, нађе. Није моја музика служила политици у време кад је то било тешко избећи, а камоли данас. Таман посла да се ја петљам с политиком било како. Као и у нашем рату, ти не можеш ништа рећи, да не би неког повредио, док људи гину. Ја тамо немам непријатеља, као ни у нашем рату. Ја волим и Украјину и Русију, и одржао сам много концерата и у Украјини и у Русији. Свирао сам у Украјини концерт кад је победила наранџаста револуција, на том истом тргу Мајдану.

Тако да ја заиста немам тамо непријатеља. Али, жао ми је јер ми је било драго да будем амбасадор тог (Ливе Фестивал) Освиецима. Прошле године је био, мислим, Стинг, претпрошле године је био Клептон. Знаш, ја сам из мале културе и ово што се мени догађа је чудо какво се никад није догодило нашој култури, да композитор с Балкана има приступ целом свету. Први пут мени се то догађа. Тако да ми је жао кад изгубим прилику да наступим. Али, одмах су ми заказали неки концерт у Варшави на јесен”, рекао је Бреговић за Вечерњи који га описује као човека старачких година и дечачког осмеха.

Подсећа ли и вас тај сукоб у Украјини на рат у бившој Југославији?

Увек се сетим како ми заправо ништа не знамо и како ћемо сазнати шта је иза тога кад то више не буде важно. Сећате се, ми смо одрасли с оним “боље рат него пакт, боље гроб него роб”. Људи су изашли на београдске улице 1941. и сутрадан су били бомбардовани и погинуло је, колико, 2 милиона. Након тих “боље рат него пакт, боље гроб него роб”. Да би пре неколико година отворили архиве британске службе и установило се да је тај слоган измислила британска тајна служба. Толико ће људи страдати, толико изгубити куће и животе, а ко зна, сазнаће се кад то више не буде важно, као што нам сад није важно ко је измислио “боље рат него пакт”.

Кад тако поставите ствари, није ли то пут у релативизовање свега?

Можда кад си млад, онда имаш неку температуру за брзо загревање. У мојим годинама некако ипак настојиш да мало размислиш пре него што се залетиш или кажеш нешто. Али, заиста, ја не могу да нађем непријатеље. Као у нашем рату, у кога да пуцам? Мој је отац из Загорја, католик, Хрват. Моја мајка је Српкиња из Вировитице. Моја жена је муслиманка. У кога да уперим пушку? Тако и у том рату. Ја немам кога да мрзим, ни Украјинце ни Русе, то ми је немогуће. То су нама блиске културе. Све што је тамо мени је блиско. Од Кијева до Москве, и даље. Ја сам свирао у градовима које не можете замислити. Свирао сам сигурно у 7-8 градова у Украјини, а у Русији и у таквим градовима као што су Омск, Томск, Краснојарск, Новосибирск… То су земље које се лако воле јер су људи слични нашима.

Вратимо се на нешто што сте малопре рекли. У животу сте добили једну изванредну прилику какву нико с Балкана није добио, да ту културу кроз музику представите дословно целом свету. Верујете ли да је тај успех био задат или сплет срећних околности?

Ипак сам ја некако срећно дете. Увек сам био. Увек су се околности поклапале тако да је испадало да сам ја паметан и смишљам добро ствари. Најбоља ствар која ми се догодила у животу је то што сам имао прилику да два пута будем дебитант. Свака је рутина, чак и она најлепша, рутина. Најљудскије се осећаш кад радиш од почетка и кад си дебитант. Мислим, да није било рата, ја бих већ био на Брачу, тамо бих купио кућу и вежбао риболов. Већ ми је било доста. Било ми је заиста доста и био сам спреман то да урадим. Било ми је тешко да сваких пар година играм поновно ту улогу лепушкастог гитаристе из Белог дугмета. То ми је постало тешко.

Има један филм у коме човек размишља шта је доживео и каже “овај живот је био толико близу тренутку… да се никад не догоди”. Дакле, и код вас је било таквих тренутака у којима је мало недостајало да све оде потпуно другим током?

Мало је недостајало и да не будем музичар. Ја сам већ био на четвртој години факултета, недостајало ми је још пола године да дипломирам и почео бих да предајем марксизам у средњој школи. Јер сам студирао филозофију. Неким случајем сам издао прву плочу и избегао ту судбину.

Кад погледате каријере неких од људи који су били значајни у то доба, рецимо Бранимир Џони Штулић, који се повукао у један потпуно други живот у Холандији… Многи људи жале због тога.

Укључујући и мене.

Чујете ли се понекад с њим?

Нажалост, не. Током рата смо се видели у Београду, играли смо фудбал заједно, кад је он радио на књизи, али после га нисам видео. Ја некако мислим да, кад свирам у Холандији, он мене из задњег реда ипак дође да погледа, али да неће да се јави… То је штета јер је некако он ипак био референца. А битно је да има неко по коме се ствари мере.

Био је један документарац о њему, у којем је један од сведока тог времена рекао како је Штулић тада, на врхунцу своје роцк ‘н’ ролл славе, маштао о томе да оснује бенд који би окупљао сву балканску музику, фолклор, да обуче бело одело и стане на позорницу… Баш слика коју сте ви касније утеловили.

(Смеје се)

Мислите ли да је заиста имао такву идеју, исту као и ви?

Па он је, за разлику од мене, имао другачију биографију. Он је имао брзи успех. Ја сам имао дугу биографију. Ја сам свирао у стриптиз-бару са 17 година. Први новац сам зарадио са 17 година и видео толико голих жена колико други неће видети у животу. Ја сам ипак професионални музичар, професионални композитор. Он је увек имао тај аматерски додир, који је био заводљив, али због тога су ствари ишле тако горе-доле. Није имао ту константу коју има неко коме је то занимање. Мени је то било занимање од седамнаесте.

Како данас изгледа ваш живот, у једном тренутку сте се преселили назад у Сарајево… Потпуно или само делимично?

Пресељен сам у Сарајево. Само, мени је мало тешко да организујем рад. То ми у Паризу није никад пошло за руком, да радим. Покушао сам, али није ми ишло. Не могу да радим сâм. Ја сам из роцк’н’ролла и морам бити окружен, мора увек бити нека комуна око мене да би се направила нека музика. У Француској ми то није пошло за руком. Али у Београду ми је то ишло добро. И иде ми добро. У Сарајеву би исто могло. Могло би се радити. Али засад сам између Београда и Сарајева. Али, у Сарајеву плаћам порез, тако да то значи да сам у Сарајеву.

Како је лично изгледао тај повратак у Сарајево? Недавно смо видели први долазак Нелета Карајлића у Сарајево након рата, што није баш добро испало…

Ја нисам имао такво искуство. Ја сам можда од свих њих највећи Сарајлија. Ја сам збиља такав да, како бих рекао, и кад ме лечиш, још увек остајем неизлечен Сарајлија. И некако ми недостаје кад нисам дуго у Сарајеву. То је тешко објашњиво, зашто некоме ко живи у Паризу дође некако топло око срца кад дође у Сарајево. Има ствари које човек не може да објасни разумом. Нешто човеку игра у стомаку, необјашњиво. Кад дође на то место где се роди и где је одрастао. Не знам је ли то с другим градовима тако. Али Сарајево има то неко лепило које нас лепи. И чак и кад имаш негативан однос према њему, ти видиш да ту има неки вишак страсти који вам говори да то није обично место из којег само тако одемо.

У Сарајеву сте основали фондацију Горица с циљем школовања ромске деце. Како то иде?

Имао сам фондацију која је кренула некако погрешно. Хтео сам у Сарајеву да урадим нешто што заправо није за Сарајево. Заправо, сарајевски Роми не свирају. Нису никад свирали. Сарајевски Роми су се бавили металом. За разлику од Рома у Србији. Тако да је то на погрешном месту било. Цео један тим људи целу је годину одговарао на те упите, али имали смо само 3 или 4 упита, који су били више упити за помоћ него за образовање. Идеја је била да се помогну Роми који су талентовани за музику. Али некако ништа од тога неће бити.