Pročitaj mi članak
Призрен, 1953. година
ЉУБА ИЗ ДИВОСТИНА – ПРВИ СРПСКИ МОДНИ КРЕАТОР
„Није свака капа за свачију главу.“ (Пословица)
Занатлије које су се бавиле кројењем, шивењем и украшавањем градске ношње називане су терзије. У терзијски занат по градовима, како су тврдили у Призрену, убрајала су се три заната: чохаџијски, кафтанџијски и клашњеџијски, а поред њих постојало је и неколико њима блиских заната и других проистеклих из њих. Чохаџије су кројиле хаљетке од чохе (чоје) и везлe их срмом или свиленом бућмом (бикмом). Од чохаџија су се издвојили вешти мајстори за везење искључиво срмом и називани су срмаџије.
Терзијски занат је имао сопствени еснаф, са строго одређеним правилима организације рада. Тако је у срмаџијском занату мајстор морао да зна све врсте радова, док су радници и калфе радили само поједине процесе. У мањим местима где је било мање посла, један занатлија обављао је све радње. Терзијски рад текао је следећим редом: исписивање орнамента сапуном на материјалу (пре веза), пришивање хартије, тј. фишека с наличја материјала нa коме се изводи вез, затим сам чин везења и на крају пеглање и постављање поставе с наличја.
Гружа, 1928. година
Сматра се да је било педесетак делова одеће које су терзије производиле. Наводимо неке најраспрострањеније: чакшире, гуњ, џамадан, долама (мушка); либаде или либада, салта, копоран, ћурдија (женска); јечерма, ћурче, фермен, антерија, џубе (мушка и женска). Тканине које су терзије употребљавале за израду ношње само су делимично биле народне израде. Обично је то била индустријска и занатска роба с истока, или касније фабричка са запада: чоја, кадифа, атлас, кумаш, шамалаџа, ћитабија…
Најчешће је „чова“ и „срма“ стизала из Беча, свилен гајтан из Скадра и Ђакова, златна и сребрна жица најпре из Цариграда, касније из Аустрије. Те терзијске рукотворине најчешће од чоје, а затим свиле и сомота, биле су различитих врста и квалитета. За украшавање разних хаљетака употребљаване су разне врсте гајтана (вунени, свилени, златни и сребрни), бикма (свилена и срмена), шљокице и разне врсте ширита које су израђивале занатлије казаси. Поред гајтана од сребрне и златне нити, доминантни су били гајтани црвене, зелене и плаве боје.
За терзијски и друге поменуте занате, изузимајући клашњеџијски, може се сасвим поуздано тврдити да су оријенталног порекла. Они су посредством Турака донети на Балканко полуострво, где су даље наставили да се развијају. О томе сведоче њихови називи и терминологија. Тако реч терзија води порекло од derzi (перс.) и terzi (турс.) и значи кројач. Терзијски занат је за време турске владавине био један од бројнијих и јачих заната по варошима. О његовој старости на Балканском полуострву има доста података, а према документима из Сарајева, међу терзијама је било више муслимана, што се објашњава већом бројношћу тог градског становништва. Било је терзија муслимана који су претежно радили за муслимански живаљ и терзија хришћана за хришћанско становништво.
У околини Тетова у Македонији радила се „скопска везма“, веома тражена у Отоманској царевини. Било је и терзија печалбара које су одлазиле сезонски да раде ван свог краја и шију сељацима „хаљине“. Међу њима су били познати Мијаци из Смиљева који су радили по јужној Македонији, затим терзије из Колашина које су ишле по Косову, као и терзије из Сиринићке жупе које су у време сезоне шиле за различите етничке групе на Косову и Македонији.
О терзијском занату у трећој деценији 19. века може се судити на основу преписке кнеза Милоша с београдским занатлијама којима се он обраћа због израде одеће и набавке материјала. Те поруџбине најчешће су упућиване терзијама Атанаску Николићу и Јованчи Марковићу. Ношња градског дела становништва била је слична и под оријенталним утицајем у свим градовима Србије Драгана Стојковић Гружа, 1928. година Ниш, 2006. година 35 у прве три деценије 19. века. Одевање у оријенталном стилу пратили су занати као што су терзијски, ћурчијски и папуџијски. По мишљењу стручњака, оријентални хаљеци делимично су ношени скоро до средине 19. века и послужили су као претходница и основ грађанској ношњи која ће у наредном периоду понети атрибут „српска“.
Кројеви Николе Арсеновића 1889. година
У време Кнежевине Србије у Крагујевцу је радио чувени мајстор Љуба терзија, родом из оближњег села Дивостина. Он је креирао и израђивао мушку и женску ношњу тог доба у својој крагујевачкој радионици. Љуба је обучио том занату читаву генерацију младих и одличних терзија, које су касније по српским градовима развијале овај уметнички занат. Кнез Милош је учинио много за развој терзијског заната у Србији јер се код тих мајстора креирала и шила одећа за његову породицу, као и за потребе најбогатијих људи у Србији. Такође и прва униформа српске коњице била је креација крагујевачких терзија.
Београд, 2007. година
До опадања и гашења терзијског заната долази крајем 19. и почетком 20. века, с прихватањем европског начина одевања и променама које утичу и на изглед градске ношње. Оријентална ношња најдуже се задржала у јужним и југоисточним крајевима Србије, на Космету и Македонији, где су такође забележене промене после 1912. године.
Међутим, до тих промена није долазило нагло, већ постепено у виду одбацивања појединих хаљетака и њихове замене европским одевним предметима. Промене у одевању доводе и до одумирања појединих заната, уместо којих почињу да се развијају други везани за долазеће новине у одевању. Појављују се савремени кројачи, а почетком 20. века и прве шиваће машине.
Док су, с једне стране, терзијске рукотворине биле скупе и намењене претежно богатијем слоју становништва, постојале су абаџије које су правиле једноставну сукнену одећу. Сеоска ношња која се разликовала од градске и по кроју и по квалитету била је израђивана по кућама, а поједини хаљеци били су дело сеоских терзија – абаџија (или раније Београд, 2007. година Терзијски занат 37 клашњеџија) које су били и хришћани и Турци. Ти мајстори су били веома цењени у старој београдској чаршији. То су били домаћи мајстори најчешће пореклом из Србије, али било их је и из Босне.
Аутор: Драгана Стојковић
(www.starizanati.gov.rs)
