Прочитај ми чланак

Известитељка УН о звучном топу: Одговор “нисмо ми” није довољан

0

Српске власти, упркос негирању, заиста треба да истраже шта је изазвало ту реакцију масе на протесту 15. марта. Није довољно само рећи: 'Нисмо ми'. Постоје питања на која треба одговорити, поручила је за Н1 известитељка УН за спречавање тортуре Алис Едвардс о звучном топу.

Влада Србије је одговорила да није било употребе звучног оружја 15. марта. Такође су рекли да су позвали ФБИ и ФСБ да истраже. Само је руски ФСБ дошао и рекао да се ништа није десило. Шта следи? Ви ћете направити извештај о овоме и дати препоруке, претпостављам?

Пре свега, хвала вам што сте извештавали о овоме. Ово није важно само за Србију, већ и за све друге земље које се баве надгледањем јавних протеста. Заједно са групом, нас девет специјалних известилаца, послали смо изјаву српским властима тражећи да истраже и доставе резултате своје истраге о употреби или могућој употреби такозваног звучног оружја. Добили смо одговор и веома смо захвални на њему. Добили смо га 2. јуна, и како сте рекли, негирају да је коришћено звучно оружје. Мој став је да српске власти, упркос негирању, заиста треба да истраже шта је изазвало ту реакцију масе на протестима. Није довољно само рећи: ‘Нисмо ми’. И даље постоје питања на која треба одговорити, јер знамо да српске власти, према сопственим подацима, поседују такво звучно оружје. Такође постоји чињеница да је нешто изазвало то неочекивано кретање људи, које се не може објаснити. То мора бити истражено.

Први пут смо чули да известиоци УН истражују ово у интервјуу са стручњаком Омега фондације. Нисмо то могли да чујемо у званичним вестима. Колико вам је тешко да прикупите доказе и како поступате с њима? Ако влада тврди да није коришћено, како ћете добити додатне доказе које тражите?

То је тешко. Међутим, разумем да ће Подкомитет за превенцију тортуре, друго тело УН-а, посетити Србију следеће недеље. Иако су њихове посете поверљиве и спроводе сопствене инспекције и надгледања, охрабрила бих их да о овоме разговарају и погледају детаљније. Тренутно Европски суд за људска права још увек има привремене мере које забрањују Србији да користи та оружја док траје истрага и док се предмет не представи суду. У међувремену, надамо се већој отворености власти за даљу истрагу.

Било је људи који су затражили медицинску помоћ након инцидента, који су били присутни, укључујући и новинаре, мене. Инцидент се догодио током 15 минута тишине, наводно да би се појачао ефекат. Ипак, нема доказа јер их не можете добити од владе. Како се носити са тим да је било људи којима је била потребна помоћ, који су били уплашени, а власт и даље тврди да се ништа није догодило?

Веома сам забринута због наводне употребе овог оружја. Забринута сам што се можда ради о некој експерименталној технологији. Иако полиција може да набавља разна несмртоносна оружја, као замену за водене топове или хемикалије које изазивају хаос, све мора бити транспарентно. Процес набавке мора бити законски регулисан. Иако су власти признале поседовање таквог оружја, такође су рекле да оно није одобрено постојећим законима Србије. Дакле, мислим да би и парламент требало да постави питања. Поменули сте људе са повредама. Имам информације да су неки имали убрзан рад срца, осећај прегревања, слабост у телу, чак и парализу ногу и прекомерно знојење. Било је и непотврђених извештаја о епилептичним нападима и последицама по срце. Коришћење оваквих оружја мора се схватити врло озбиљно. Брине ме и порицање употребе овог оружја. Не кажем да влада није у праву, али морају желети да сазнају шта је изазвало толику изненадну узнемиреност и панику код људи.

А шта људи могу да ураде ако им чак и Министарство здравља каже да су измислили губитак слуха, главобоље, и да они који тврде да је коришћено звучно оружје треба да буду гоњени за ширење панике? Зар то није притисак да се не говори о томе?

То такође веома брине. Здравствени радници који се баве жртвама тортуре или насиља од стране власти морају бити независни и непристрасни. Они треба да пружају професионалну медицинску негу и не смеју јавно да говоре о приватним разговорима са пацијентима. Колико схаватам, поднето је пет петиција властима у вези са овим догађајем. Те петиције треба да иду својим током. Нисам задовољна напорима тужилаштва. У одговору се само каже да су затражили информације од полиције и обавештајних служби. То није истрага, то је упит. Охрабрујем тужилаштво и интистуције за људска права да детаљније испитају овај случај. Важно је гледати и у будућност. Људи све чешће излазе на улице, видимо то свуда у свету. Морамо заштитити њихово право на миран протест. Демонстранти такође треба да знају своју одговорност да буду мирни и да поштују упутства. Увек треба да постоје посматрачи на терену, независни и непристрасни. А када нешто пође по злу, важно је да се спроведе независна истрага.

Постоји могућност да је Србија прекршила Конвенцију против тортуре, да институције не помажу грађанима већ их гоне. Постоји ли рок да влада одговори на додатна питања?

Добијени су одговори од њих. Сада је на нама, као специјалним известиоцима, да поново контактирамо српске власти. У свим овим случајевима важно је да владе буду отворене и транспарентне, да не виде себе као одвојене од грађана, као и полиција – да буду обучени и свесни својих поступака. Званично понављам: експерименталним звучним оружјима није место на великим демонстрацијама јер имају неселективне ефекте. Не знамо краткорочне ни дугорочне последице, што их чини додатно проблематичним. Постоје и ЕУ регулативе о коришћењу полицијске опреме, и као земља кандидат за ЕУ, снажно бих подстакла Србију да их усклади. Прошле године пред Генералном скупштином УН изнела сам листу забрањеног оружја и оружја које мора бити под строгом контролом. То значи да употреба мора бити регулисана, корисници обучени, да се јавност унапред упозори, да се прати ефекат. Србија би могла бити боља по том питању.

Ево сад помињете део препорука, шта би још могло да се нађе у препорукама?

Једна од активности мог мандата јесте покушај да се формира глобална коалиција како би се осигурало да полицијска опрема, средства за везивање и оружје буду правилно регулисани – како њихова употреба, тако и промоција, финансирање, набавка, дистрибуција, производња и трговина са другим земљама.

Мислим да је Србија, имајући ово искуство, у доброј позицији да о њему говори. Надам се да ће руководство препознати значај тога и придружити се овој алијанси, коју тренутно чини више од 60 земаља. Суштински, оно што поручујемо јесте: да, органи реда морају бити правилно заштићени и адекватно опремљени, али све то мора да буде у складу са људским правима и уз потпуну транспарентност.

Мислим да је овај случај – коришћења или могуће употребе звучног оружја – покренуо важну дискусију о томе које оружје је легитимно, и које су могуће алтернативе другим средствима државне силе, као што су водени топови или хемикалије које се у њима користе, и које виђамо и у другим земљама.

Морамо бити сигурни да полиција може да обавља свој посао – а то значи да људи морају имати могућност да мирно протестују.