Прочитај ми чланакСтражари би јој отварали врата ћелија, а она би улазила прва. Одабирала би кога ће да изведе и туче. Изабране би извели обично на круг, где би одабрали једног или двојицу, које би тукли одвојено, док су други морали да трче. Томе је присуствовала - рекао је сведок број 19 који је додао да је упамтио звук њених корака у ходнику.
Тања Белобрајдић (Фото: Фејсбук)
Тања Дуић је неколико пута долазила у његову ћелију и тукла га, пише Јутарњи лист. Уједно је био очевидац њених иживљавања над другим заробљеницима, којима би, између осталог, наређивала да скину одећу, а онда их ударала палицом. Још једна од наредби била је да затвореници баце панталоне на бодљикаву жицу при врху затворског зида, након чега би их натерала да скачу како би их дохватили. Она би тада жртве увек гађала комадима цигле и дрвета, тако да циља доњи део ногу, испричао је сведок број 19.
Далматински комитет за људска права 2009. године поднео је кривичну пријаву државним службама против Тање због „основане сумње да је у раздобљу од почетка априла до средине августа 1992. године у простору ВИЦ-а Лора у Сплиту, у којем су били смештени ратни заробљеници српске националности, њих брутално премлаћивала, мучила и вређала њихово особно достојанство изразито увредљивим и одвратним поступцима (…), користећи утицај који је евидентно делом црпела из чињенице што је била супруга заповедника логора, позивала је и подстицала на почињење описаних недела и друге затворске стражаре, што су они беспоговорно извршавали“, наводи се у пријави. Поступак још траје.
Томислав Дуић, бивши муж оптужене, правоснажно је осуђен на осам година затвора због ратног злочина против ратних заробљеника био је 15 година у бегу, док га нису ухапсили пре три месеца у Сплиту.
Хрватски логор Лора у којем су на најзверскији начин мучили Србе.
Тања Дуић развела се од Томислава Дуића 1994. године и вратила своје девојачко презиме Белобрајдић. Према писању „Слободне Далмације“, Тања Белобрајдић сведочила је на суду 2002. године у случају који се водио против њеног бившег мужа, када је рекла „да је често посећивала супруга у Лори, посебно истакнувши како он није тукао никога“.
„Напротив“, рекла је, „био је врло забринут за њихово здравље и водио их је код лекара“. Дуић је после правомоћно осуђен јер је мучио људе струјом, вршио „ректалне прегледе“, прострељивао им удове, резао прсте…).
Но, прича је другим, неочекиваним смером кренула пре отприлике годину дана. Тада је у Градској библиотеци Вуковар представљен роман „Црни капут“ Тање Белобрајдић. Роман говори о ратним збивањима у Вуковару 1991. године кроз причу пет фиктивних ликова.
Како преносе хрватски медији, у роману је реч „о младим људима Анти, Весни, Синку, Ђури, Марици, Шваби и Цендри, који су живели својим животима, мирним и једноставним, све док их окрутна стварност рата и звецкања оружјем није откинула из свакодневног живљења и бивања, а рат је приказан као велика црна рупа у коју су пропадали и добри и лоши“.
Ево цитата из романа, једне, како каже ауторка, фиктивне сцене у којима Срби муче Хрвате током рата у Вуковару.
„Диш се, ку**етино усташка, шта се вучеш ко стара кобила? Ајде брже, ил ћеш фасовати опет!
Жена се сва скупи у себе ишчекујући нови ударац. Стигао је кундаком у раме.
– Дижи се, мамицу ти усташку, ту си се нашла ваљати? Шта је, шта је?!! – зарежао је и унио јој се у лице с искеженим, искривљеним изразом.
Док је Перо говорио, онај је други привукао столицу на којој је седео Костић и из седећег положаја чизмом ми притискивао лице. Осетио сам како ми прљави ђон притишће болно лице и зајаукао сам. Обрисао сам рукавом болан нос из којег су цуриле слине и крв.
– Шта је, ујко, боли, а? Тек ће да те боли!“
У октобру прошле године, Тања Белобрајдић у Винковцима је за „Црни капут“ освојила награду „Јосип и Иван Козарац“ у категорији првог романа. Тако се нашла у друштву бројних признатих аутора добитника споменуте награде – Драгутина Тадијановића, Павла Павличића, Јулијане Матановић…
Демиан Вокши на порталу h-alter.org објавио је текст „Злочин и награда Тање Белобрајдић“ у којем каже како „учесница мучења заробљеника у Лори данас деци представља свој ‘антиратни’ роман (…). То је, укратко, проблем Лоре у Хрватској – ефективно је непостојећа у медијима, а камоли у јавном дискурсу“.
Реч је о једном од најтежих ратних злочина хрватске стране, о којем друштво уопште не прича, а када друштво не расправља о таквим стварима и када медији те ствари не прате онако како би требали, Тања Белобрајдић може ићи около по хрватским библиотекама, школама и другим културним установама без да се ико запита ко је заправо та особа и шта је урадила. Тако жена која је, према сведочанствима неколико десетина људи, мучила и млатила цивиле и ратне заробљенике данас држи говоре деци о свом наводно антиратном роману. И никога није брига“.
Томислав Чадеж – хрватски новинар и књижевни критичар, завршио југославистику
„Један самозвани борац за људска права измислио је да је по изласку из Вуковара мучила ратне заробљенике у затвору Лора. Описана је као 35-годишња ситна плавуша која се иживљавала над заточеницима 1994. и 1995. године. У те дане Тања Белобрајдић уопште није боравила у Сплиту, црнка је и имала је 22 године, али ко мари, главно је да и ми злочинца за трку имамо. Велики наши колумнисти вуку је по блату као ‘анђела смрти’ и ником ништа“.
Демиан Вокши својим писањем није прекршио правила новинарске професије. Једнако као ни Борис Дежуловић, којег је, такође, пријавила јер је објавио текст „Јапанци у Лори или функција шупка“, у којем је написао:
„Изједначавање крвника и жртве не испоставља се тако као сугерисано тумачење – што би био случај да је изјави сведока 259/94-6 супротстављено, рецимо, неко од бројних аутентичних и мучних сведочанстава Хрвата затечених у српским логорима – већ као хладнокрвни предумишљај: потресно и мучно Антино сведочанству за ову је причу важно управо зато што је фикција. Њихова је међусобна релација много чвршћа од натегнуте и лабаве релативизацијске конструкције. У шокантном обрату, незабележеном у савременој хрватској антиратној књижевности, вуковарски писац Тања Белобрајдић, ауторка награђеног романа о страдањима Вуковараца у Домовинском рату и госпођа Дуић, припадница 72. бојне Војне полиције која је мучила затворенике у Лори – иста су особа“, сматра Дежуловић.
Према тврдњама Тање Белобрајдић, пак, око њене књиге не постоје никакве контроверзе.
– Има један одличан цитат који каже: „Људске животе је тако лако уништавати и туђа имена вући кроз блато, зар не?“ – поручила је и додала да за све остало треба обратити ДОРХ-у у Сплиту.
Антуна Павешковића, једног од чланова жирија, ауторка одмерено и уверљиво приповеда у првом лицу, има истанчан осећај за конструкцију целине, као и уравнотежен стил који дочарава искрен исказ главног лика и фиктивног приповедача.
Додаје како ауторка, у првом реду, говори о човеку чија се људскост и нељудскост најјасније оцртавају у кризним, рубним ситуацијама.
– Нисам пре чуо за контроверзе везане уз ауторку Белобрајдић. Тек када сам изабрао два до три наслова у ужи круг за доделу награде, начуо сам нешто о томе и мало потражио по интернету да сазнам о чему је реч. Истина, након тога сам се двоумио треба ли јој дати награду јер ће вероватно бити неких реакција. Но, одлучио сам да гласам према савести јер сматрам да је реч о квалитетном литерарном делу – истакао је Павешковић.
Имао је, како тврди, пуну подршку осталих колега у жирију. Тања Белобрајдић, наставља Павешковић, није се либила да дотакне најболнију тему новије хрватске историје.
– Није се импресионирала ни чињеницом да то поглавље нашег колективног живота још нисмо разрешили на уљудан начин. Управо то њој је представљало стваралачки изазов. Жеља да се аутентично посведочи драматично време, удружена са пишчевом уметношћу, уродила је изврсним романом – рекао је и додао да због награде „Славић“, коју је недавно добила, није чуо негативне критике ни негодовања.
