Прочитај ми чланакУ Техерану, граду од преко 15 милиона душа, звуци експлозија више не буде само страх, већ и једно дубље, горе сазнање — да нема где. Нема сирена, нема склоништа, нема система раног упозоравања. Само аутопутеви закрчени аутомобилима, испред пумпи редови дужи од било ког политичког обећања, и погледи у небо — празни и препуни у исто време.
Израелски напади покренути 13. јуна циљали су нуклеарне објекте, нафтна и гасна постројења, али и научнике и војне официре у сопственим домовима. Убијани су са тачношћу дигиталног упутства — брзо, тихо, прецизно. Са друге стране, иранске ракете погађају неколико израелских градова. Речено бројкама, бар 24 мртва у Израелу, 224 у Ирану, а преко 1.200 повређених, од чега 90% цивили. Речено људски — стотине погинулих који нису носили униформе.
Становништво покушава да побегне из Техерана, али где? Министарка Фатеме Мохаџерани препоручује метрополу и џамије као привремена склоништа, што звучи као позив да се уђе у зграде које никада нису ни замишљене као заштита. Реакција на друштвеним мрежама је била брза и болна — „У којој школи сте икада видели бункер?“
Они који су имали снаге да говоре изнутра, попут аналитичарке Холи Дагрес, кажу: народ је „у шоку, уплашен, али и љут“. Није ово њихов рат. То је сукоб власти које воде ратове одмах иза леђа свог народа — 46 година дуг обрачун с непријатељем који је увек негде другде, али последице увек у истом дворишту.
Поруке из Израела — евакуишите се, „предузимамо акцију“ — звуче као упозорења из хорор-филма. Нема одредишта. Нема мапе. Само хладна најава „цена ће бити плаћена“ и накнадна оправдања да народ „није мета“. Али кад се ракете спуштају на урбано ткиво, ко онда јесте?
Професор Мехрдад Дарвишпур, ирански социолог из Шведске, тврди да решење може бити само глобални притисак за мир. Али како изгледа глобални притисак кад свет носи различите наочаре, а глас разума је тих, као и сирене које у Ирану не постоје?
У међувремену, деца се носе на рукама, крв се брише по ходницима школа које сада служе као склоништа, и људи не беже само од ракета — беже и од тишине, јер је она најгласнија када нико не одговара на питање: Ко нас штити?
