Pročitaj mi članakNovi Žigić Napadač poljske Legije koga porede sa Zlatanom Ibrahimovićem mogao bi da bude džoker reprezentacije Srbije u nastavku kvalifikacija za SP 2018.
Aлександар Пријовић скренуо је пажњу јавности на себе феноменалним голом за Легију против Дортмунда у Лиги шампиона који је био права уметност.
Српски горостас, висок 191 центиметар сања да обуче српски црвени дрес. Уколико настави са добрим партијама никога не би требало да изненади уколико га Славољуб Муслин буде тестирао на некој наредној утакмици „орлова“.
Да ли је било позива из ФСС после утакмице са Борусијом?
– До сада није! Једна утакмица не може много тога да промени.
ВОЛИМ ЗВЕЗДУ
За кога навијаш у Србији?
– Пратим српски фудбал, а када је „вечити дерби“ онда и Пољаци гледају са мном. (смех) Навијам за Црвену звездуод детињства! Сећам се да сам као клинац долазио на распусте у Београд и тренирао на Маракани. У тој мојој генерацији су најбољи били Вујадин Савић и Милан Пршо, сестрић Дада Прша. Пршо је био најталентованији и жао ми је што није направио велику каријеру.
Да ли би волео да заиграш за Србију?
– Aко сам потребан Србији, ту сам! Свестан сам да до позива селектора морам добро да играм у континуитету. Србија је мој сан и то никада нисам крио. Aко позив дође, биће то велика част за мене.
Србија нема велики избор у нападу, а селектор Славољуб Муслин воли високе нападаче, јер је у Звезди лансирао Николу Жигића. Видиш ли ту шансу?
– Не желим медијски да се намећем. Веома ценим младог Митровића, сјајан је нападач. Гледао сам га док је играо за Партизан против Тромсоа.
Шта мислиш о Златану Ибрахимовићу?
– Ко каже да Златан Ибрахимовић није један од најбољих шпицева на свету, тај или лаже, или има комплексе. Савршен је!
Знаш ли да те пореде са њим?
– Како да не! Од своје 17. године носим се са тим. Не желим да се упоређујем са њим, мада имамо доста сличности, од стила фудбала до фризуре. (смех) Бог ме је створио оваквим какав сам. Висок и снажан. (смех)
Колико често долазиш у Србију?
– Сваки слободан тренутак или одмор користим да дођем у Србију. Волим кад сам тамо, да видим свој народ. Фасцинира ме осмех и позитиван став мојих земљака у Србији, иако сам свестан да живе прилично тешко. Е, то ме чини срећним. Зато сам сигуран да ћу кад завршим каријеру живети у Србији!
Делујеш као типичан Србин, зато и не чуди да си преко друштвених мрежа на „српски начин“ заштитио своју супругу?
– Ха, ха, ха… То је она прича од пре годину ипо дана из Пољске. Видео сам Курир је објавио пре неки дан. Морао сам да заштитим своју супругу Марину од увреда. Никада нисам био поборник друштвених мрежа, али су ме људи из ПР службе Легије натерали да отворим своје профиле због навијача. Све је било супер, док се није нашла нека црна овца… Онда сам ја мало претерао и на крају сам избрисао све профиле. Сви моји пријатељи су ми рекли да сам у праву јер сам само желео да заштитим онога кога волим највише на свету и заштитим свој образ.
МИРЕ ЈЕ ЛЕГЕНДA
Колико Срба игра за Легију?
– Ту смо нас четворица, Мире Радовић, Стојан Врањеш, Немања Николић и ја. За дивно чудо, сви смо Срби, а нико од нас није играо за Србију. (смех) Николић носи дрес Мађарске, а Врањеш Босне. Мире је легенда клуба и сви га поштују у Пољској. Много воли Партизан и баш је тешко поднео све што му се десило овог лета. На срећу, процветао је у Легији.
Како ти је у Легији?
– Стварно добро! Прави клуб за мене. До сада сам у каријери увек бирао хаотичне клубове, а Легија је потпуно нови изазов.
Да ли високи порази у Лиги шампиона депримирају?
– Наш циљ је био да се после 21 године пласирамо у Лигу шампиона и донесемо клубу велики новац. Циљ смо остварили и утакмице играмо опуштено. Не треба да се лажемо, ми смо у Лигу шампиона ушли због новца, а не да бисмо је освојили. Зато и играмо отворено. Легија је у „групи смрти“, а успели смо да дамо осам голова Реалу и Дортмунду. Немамо ми чега да се стидимо. Динамо из Загреба није дао ниједан гол, а имају много слабију групу од нас.
Још се прича о твом голу против Дортмунда у стилу Роналдиња?
– Волим да дајем необичне голове. У финалу купа против Познања дао сам гол петом. То је неки мој „Прија стил“. (смех)
Како су те прихватили навијачи Легије?
– Наши ултраси су посебна прича. Пољаци доста воле Србе. Стварно сам у добрим односима са навијачима Легије и они феноменално познају историју Срба. Често одлазе у Србију и на Косово и Метохију. Сматрају да су Срби погрешно представљени у свету. Кроз нас виде себе. Стварно немам ниједно негативно искуство у Пољској.
Колико је Швајцарска битна за тебе с обзиром да си тамо одрастао?
– Много, та земља ми је пружила све у животу. Можда не бих био ово што сам да сам остао у Србији. Ипак, има мало и горчине. Тешко је тамо успети са презименом које завршава на -ић! Они све нас, Србе, Хрвате, муслимане и Aлбанце доживљавају као југовиће и гледају некако са висине. Последњих година се то доста променило, више нас поштују, а њима су данас већи проблеми Сиријци, Aвганистанци, Пакистанци…
Да ли си задовољан досадашњом каријером?
– Могао сам много више јер сам са 17 година отишао у Италију. Са Балотелијем и Палоскеом био сам једини играч који је у Серији A дебитовао са 18 година. На жалост, Парма је испала те сезоне и отишао сам у Енглеску. Имао сам проблем са војном обавезом и радном дозволом, тако да нисам одмах заиграо за Дерби Каунти. После доста позајмица отишао сам у Сион. Тамо сам за једну сезону променио осам тренера, али смо на крају успели да узмемо куп. После су уследиле Норвешка и Шведска – открио је Пријовић.
