Прочитај ми чланакДок Србија тоне у културној и образовној деградацији, а наша деца одрастају не познајући ни Карађорђа ни Степу Степановића, Радио-телевизија Србије – финансирана парама пореских обвезника – почиње снимање још једне у низу апологијских серија о Јосипу Брозу Титу. Насловљена „Тито између истока и запада“, серија ће имати чак 10 епизода и преко 70 глумаца, у продукцији ГФЦ-а, ауторства продуценткиње Данке Милошевић и редитеља Ивана Стефановића. Уместо да се новац грађана уложи у величанствену екранизацију српских победа – од Мојковца, преко Кајмакчалана, до Кошара – јавни сервис опет рехабилитује комунистичку симболику, лик и „мудру политику несврстаности“ једног диктатора. Овај пројекат је културна капитулација и вређање историјске истине, нарочито у времену када се српска историја и идентитет нападају са свих страна. Да зло буде веће – продукција се ради у сарадњи са ГФЦ-ом (Градски Филмски Центар), чији рад већ дуго изазива сумње у корупцију и нетранспарентно трошење средстава. Истраживања медија указују на то да је ова институција добијала милионске суме из градског буџета и Министарства културе за филмове које нико не гледа и који служе као изговор за прање новца кроз „уметничке пројекте“. Док последњи остаци комесарског духа тихо одумиру, као остаци давно изумрле врсте, нестају и последње шансе да се истина врати у јавни простор. Титоистички рефлекси, обучени у демократску гардеробу и спонзорисани од стране нових центара моћи, улазе у нови поход: културни инжењеринг за 21. век. Камере су окренуте култури заборава уместо култури сећања. Српски културни простор постаје терен за системску амнезију.
Где је филм о Солунском фронту, где је српски војник изашао из блата и болести, и пробио фронт који нико други није могао? Где је сцена у којој Франше д’Епере, врховни командант савезничких снага на том фронту , сазива конференцију, којој је присуствовао начелник штаба српске врховне команде војвода Живојин Мишић, на којој поздравља те војнике као најбоље савезнике Антанте? Где је његов монолог у којем каже: ,,То су сељаци, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И, ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине“.
Министарство културе не сме више да буде апарат за самозадовољавање елита, већ орган који служи народу који га финансира. ГФЦ добија милионе из буџета, да ли је то по нечијем налогу и чијем тачно, као и у чијем је то интересу?
Они ћуте. Ми нећемо.
Захтевамо хитно расписивање посебног конкурсног програма за филмска остварења о српском страдању, јунаштву и историји која се затире. Захтевамо јавну ревизију досадашњих конкурса и пројеката финансираних јавним средствима. Захтевамо културну политику у служби народа, а не туђих агенди и фондова.
