Прочитај ми чланакНајављени сусрет папе Лава XIV и васељенског патријарха Вартоломеја у Никеји, поводом обележавања 1700 година од Првог васељенског сабора, још једном је покренуо дубоку и све озбиљнију дилему унутар православног света: коме патријарх Вартоломеј полаже рачуне и с ким усаглашава своје потезе?
Иако се сусрети патријарха и папе већ деценијама представљају као израз добре воље и екуменског дијалога, проблем настаје када ти сусрети престану бити симболични и постану део дугорочног процеса у којем једна страна — у овом случају Рим — јасно дефинише своје циљеве, а друга, православна, није ни питана, осим ако не рачунате Вартоломеја као јединог представника православне стране.
Папа Лав XIV потврдио је да је састанак у припреми, а патријарх Вартоломеј већ је најавио да ће 18. маја доћи у Рим, присуствовати устоличењу новог папе и искористити прилику да предложи наставак дијалога. Осим тога, жели да папа посети Цариград на дан славе Светог Андреја, 30. новембра.
Али, где је у свему томе глас осталих православних цркава? Где је саборност, на којој православље почива? Одлуке које потенцијално утичу на будућност целог православља не могу и не смеју бити плод воље једне личности или једне црквене столице. Поготово не у тренутку када ране изазване самовољним поступањем Цариградске патријаршије — попут једностраног признања украјинске аутокефалности — још увек крваре.
Место сусрета — Никеја — није изабрано случајно. То је симболичка тачка на којој је 325. године започет процес формулисања хришћанске вере, али и темељ саборности. Овога пута, нажалост, место сабора могло би постати позорница нове централизације — овога пута у корист екуменистичког уједињења под окриљем Ватикана.
Не ради се овде о опирању дијалогу, већ о томе да православље не може и не сме водити дијалог који није саборан, који не укључује све помесне цркве и који не поштује њихово достојанство и глас. Цариградски патријарх се већ дуго понаша као „православни папа“ — сам одлучује, сам позива, сам преговара, често уз подршку политичких и геополитичких интереса Запада.
Докле тако?
Уместо да ради на помирењу са Руском православном црквом, Српском православном црквом и другим помесним црквама које су оштро критиковале његов курс, патријарх Вартоломеј убрзано припрема нови сусрет са папом, остављајући утисак да више гледа ка Ватикану него ка сабраћи у Христу.
Ако је циљ заиста јединство, онда оно мора почети унутар саме православне породице. Без тога, сваки наредни корак ка Ватикану биће виђен као одступање — не од истине, већ од саборности.
