Pročitaj mi članakOvaj članak profesora Lukića, mi je poslala prijateljica, uz komentar da bi me mogao zanimati s obzirom na aktuelnu temu i činjenicu da je autor profesor filozofije.
Линк до текста – https://rt.rs/opinion/aleksandar-lukic/144932-kolumna-lukic-nihilizam/ .
На први поглед, текст ме је заинтригирао, не само због наслеђа Достојевског које помиње, већ и због покушаја да се савремена друштвена дешавања код нас упореде са историјским феноменом руског нихилизма. Међутим, како сам наставила са читањем, изненадила ме је површност аргументације, одсуство ширине у сагледавању контекста и упадљива идеолошка обојеност која одвлачи текст од било какве филозофске анализе ка политичком памфлетизму. Управо то ме је подстакло да направим кратак критички осврт на неке од кључних тврдњи и приступ који је аутор изабрао, а које су мени понајвише засметале током читања.
„Актуелни блокадни покрет код нас, по многим својим одликама личи на руски револуционарни нихилизам.“
Одмах на почетку имамо аналогију која звучи озбиљно, али се нигде не доказује осим асоцијативним скакањем са појма на појам. Сва сличност се своди на општу фрустрацију омладине и одбојност према властима, што је сувише широк критеријум да би служио као основа за озбиљну социолошку паралелу.
Идемо даље, повређена ми нога, морам да мирује м, па имам времена да се позабавим текстом професора Лукића, који се ниодкуда одједном створи као важан стожер напада на ,,блокаде“….
„Као и руски нихилисти, спремни су да жртвују и цело друштво кроз, на пример, урушавање универзитета.“
Паз’ те сада ово…он уводи тезу да је студентски протест = рушење универзитета, што је груба логичка грешка. Протести, чак и кад блокирају наставу, не значе да је универзитет урушен, већ напротив, често сведоче о покушају да се његова аутономија одбрани, сетимо се како је актуелни режим рушио Универзитет, па је блокиран 3 деценије! Поређење са руским револуционарима, који су као прво били деца аристократа и који су се одлучили за борбу оружјем и бомбама је не само историјски неосновано, већ и морално проблематично. Скоро као поређење са нацистима, не исто, али једнако малициозно.
Хајдемо даље. Лукић вели:„На делу је блокадно ништавило.“
Звучи као дијагноза, али је у ствари политички суд без ИКАКВЕ доказне основе. Овде постоји логичка замка у којој се млади људи најпре опишу као безидејни, а онда се из тога извлачи закључак да је њихова акција „ништа“. Није ни покушао да наведе конкретне захтеве студената или разлоге њиховог деловања, већ их је одмах означио као „помодарство и рушилаштво“. Само да се сетимо шта је све покренуло видећете да је све што можемо да кажемо: ЧЕСТИТАМО вам на храбрости, заједништву и истрајности! Ми то нисмо имали!
Па каже даље Лукић:,,
„…бијесови, тј. зли демони. Он је обузет човек…“
Лукић се у више наврата позива на „Зле духе“ Достојевског, али га користи као да је то директна социолошка анализа савремене омладине. Као када бисте буквално тумачили Свето писмо Старога Завета, које је писано у духу времена у којем су живели старозаветни пророци. Достојевски је писао алегоријски, уметнички, док Лукић покушава ту литерарну слику да представи као социолошку чињеницу, што је груба злоупотреба Достојевског и његовог ауторитета. Мислим да се Достојевски у гробу преврће, мислим, не тврдим.
Надаље, професор Лукић тврди: „…студенти су, попут Нечајева, професионални револуционари.“ Дубоко цинична констатација уз инсистирање на овом ,,професионални“ што писац жели да нагласи да су они контролисана екипа. Ниподаштава легитимитет омладинског незадовољства тако што их аутоматски представља као манипулисане и корисне идиоте у туђој игри. А то је, иронично, управо реторика тоталитарних режима кроз историју. При томе, Нечајев је оптужен за убиство студента и био је поборник револуционарног терора, што су особине којим би аутор текста пре требало да означи екипу из Ћациленда, сачињену од криминалаца и 3,5 студената. Чуди ме да се професор, није мало више бавио феноменима ,,Ћациленда“, ломљења вилица и отварања лобања студентима који се боре за функционисање институција, слободу, правду и истину.
Ево даље вели Лукић: „У руском нихилизму барем је идеја била присутна.“
Авај, мени професоре им!
После читавог текста у којем нихилизам описујете као антидуховни, антиетички, деструктивни демонски покрет, одједном носталгични тон симпатије — јер су бар они имали „идеју“. Овај контраст разоткрива да је текст мање научна анализа, а више политичка сатирична фарса: заправо га не занима нихилизам као феномен, већ му он служи као плашт за дисквалификацију домаћих протеста. Што поставља питање мотива професорових ,,обраћања и прикљученија“.
Идемо даље. „Бициклима до султана у Стразбуру“ , „отпадници од вере“ , „помодарство либерализма“
Речи које имају сврху да читаоца поставе у идеолошку раван: Запад је покварен, што није нека новост, студенти = духовно празни, ово је већ лаж, озбиљан привид. Већина студената су управо духовно испуњени, нема суморних лица, радост је у њима и на њиховим лица, хришћанска радост, коју им даје сам Бог. Да ли то професор Лукић покушава да измери побожност студената или шта је циљ ових навода? Све је сликано у црно-белим тоновима, без нијанси. Овај текст је публицистика у служби идеологије, а не критичко мишљење.
Све у свему, текст професора Александра Лукића написан је у тону који има за циљ да заинтригира читаоца, одради га на поштовање ауторитета звања професора филозофије, али остаје без довољно јасног и утемељеног аргумента. Уместо да понуди смирену и објективну анализу студентских протеста, он их у старту одбацује. Уместо да покуша да разуме шта студенти заправо поручују, он им ,, лепи“ озбиљне идеолошке етикете. Уместо да предложи неки пут напред, текст се више ослања на морализовање и идејно обележавање, што више личи на политички став него на филозофску рефлексију.
Ако је студент незадовољан, то не значи да је нихилиста. Ако протестује, то не значи да је демон. А ако има бицикл, не значи да ради за Стразбур.
Подршка студентима – пумпаааај!
