Прочитај ми чланак

Џефри Најс: нове мете „постколонијалне“ правде

0

Почетком двехиљадитих година лик Џефрија Најса, британског правника, и тужиоца Међународног кривичног суда за бившу Југославију постао је у српској јавности препознатљиво симбол неоколонијалног спровођења тзв. међународне правде. Сада већ времешни, седамдесетшестогодишњи Најс настоји да прошири опсег свог деловања: најављујући кривично гоњење руских и кинеских званичника. Није тешко утврдити да иза ове правне и медијске машинерије стоје лако уочљиви геополитички интереси.

Најс није био изван простора српске јавности ни последњих година. Наиме, 2018. године Механизам за међународне кривичне судове, наследник Хашког трибунала, изрекао је другостепену пресуду Војиславу Шешељу на десет година затвора. Председник Српске радикалне странке се тада већ налазио на слободи (од краја 2014. године) и након парламентарних избора 2016. године, на којима је његова странка добила преко 8 одсто подршке, постао је народни посланик. Најс је тада давао изјаве у опсежној медијској кампањи која је заговарала одузимање Шешељевог посланичког мандата и његово искључење из Народне скупштине. Најс се вајкао да му је „мистерија у име којих то конкретних политичких и геополитичких циљева западне силе показују толику толеранцију према Србији која не жели да се суочи са својој ратном прошлошћу и, у овом конкретном случају, што противзаконито поступа дозвољавајући Шешељу да и даље буде посланик“. (линк).

Foto: You tube

Непоткрепљено инсистирање на томе да Србија ужива особиту наклоност Запада представља опште место у Најсовим иступима: иако је био тужилац у случају Слободана Милошевића, који је окончан Милошевићевом смрћу 2006. године, Најс се освртао на потоња суђења Радовану Караџићу и Ратку Младићу, незадовољан што тужилаштво није у већој мери инсистирало да се установе наводне везе између руководства Р. Србије и Р. Српске (линк). Најс је 2011. заговарао да је потребно да Босна и Херцеговина изнова тужи Србију за геноцид (линк), након што је 2007. Међународни суд правде у Хагу пресудио да СРЈ није одговорна за наводни геноцид у Сребреници, али да јесте одговорна што није учинила све што је у њеној моћи да тај злочин спречи. С друге стране када је Тужилаштво у БиХ подигло оптужницу против десет високих политичких, полицијских и војних службеника за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 3. маја 1992. године Најс је то оценуо као „најблаже речено, изненађујуће“.

Касније се Најс придружио оспоравању легитимитета Специјалног суда, основаног за суђење оптуженим вођама тзв. ОВК и одбране једног од вођа косовских Албанаца Хашима Тачија. Финансијске разлоге због који је Најс био толико мотивисан да брани Тачија сазнаћете у остатку текста. У новембру 2019. Фондација Џефрија Најса и Центра за људска права уприличили су конференцију за штампу на којој су говорили лидер странке Самоопредељење, Аљбин Курти, и Џефри Најс. „Легитимитет Специјалног суда мора бити довођен у питање до краја“, казао је том приликом Најс. Према његовим речима у извештају швајцарског политичара Дика Мартија који је сакупио оптужујуће податке о трговини органима косовских Срба „не постоји ниједна чињеница о злочинима који су починили Албанци“ (линк).

Најсове везе са вођством косовских Албанаца установљене су после његове критике извештаја Дика Мартија. Петрит Сељими, који је тада био на месту министра спољних послова у сепаратистичкој приштинској влади, понудио је Џефрију Најсу да ради за владу Косова. Према Најсовим потоњим извештајима овај аранжман је подразумевао припрему документарне базе података која би се користила у одбрани челника косовских Албанаца пред Специјалним судом за ратне злочине на Косову. Најс је био ангажован и као косовски представник на преговорима у Бриселу са ЕУ о Закону о правилима поступка и прикупљања доказа пред Специјалним судом и око Споразума о земљи домаћину. Најсова сарадња са једним од вођа ОВК Хашимом Тачијем није била идилична: у писму Најс је оптужио Тачија да му је остао дужан пола милиона евра, за различите услуге. Писма можете видети на овом линку.

Да би добио ту огромну исплату од Хашима Тачија, Најс је написао писмо где је тражио новац, да би након неодговарања, написао друго писмо са претећим тоном. На почетку писма, Џефри Најс се хвали како је предводио случај против Слободана Милошевића у Хагу, и како је био свестан потребе да се „утиче на рад хашког трибунала“ када год је могуће. Он даље признаје да је као тужилац, утицао на то, да се у хашком трибуналу не суди Хашиму Тачију, упркос притиску који је постојао. Најс тврди да касније на основу тога, пружао је врло поверљиве податке одбрани Хашима Тачија (ово само по себи представља кривично дело злоупотребе службеног положаја). Као део својих заслуга за Хашима Тачија, Џефри Најс наводи борбу за дискредитовање извештаја Дика Мартија о трговини људским органима отетих Срба на Косову. Након успешно завршеног посла, контактирао га је Хашим Тачи у име владе такозваног „Косова“ и понудио му је да ради за такозвано „Косово“, у складу са финансијском рачуницом коју о сам истиче у писму. Даље у писму се наводи читав низ услуга које је Џефри Најс пружио, попут промоције Хашима Тачија у медијима у ЕУ, организовања предавања, прављење архиве докумената. На крају документа, стоји фактура од скоро пола милиона евра, са неплаћеним рачунима. Оно што је специфично, везано за ова откривена документа, јесте да Џефри Најс у њима прети Хашиму Тачију, да ће изађи у јавност, ако му се не исплати цифра за наведено деловање. Најс је пишући подређенима од Хашима Тачија, он је њега на неки начин директно разокрио, као упозорење шта може да уради у најгорем случају, и због тога је добио на крају наведени новац. Претње Џефрија Најса се заснивају на идеји да је његов рад врло важан и да би могао да оштети већ лошу репутацију Хашима Тачија, који му је клијент. Тај чин показује бескрупулозност плаћеничког ума Џефрија Најса, који очигледно нема основну адвокатску етику.

Само сарађивање са осведоченим ратним злочинцима и учествовање у кампањи прања биографије лидера ОВК, показује трансакциони карактер личности Џефрија Најса, који је зарад новца све спреман да уради. Ова писма показују праву истину о лобирању представника Запада за ОВК лидере, које је дебело подмазано сумњивим новцем.. Новац игра јако битну улогу у закулисним радњама на Балкану, у којима је Џефри Најс један од главних актера већ дужи период. У крајњем случају људски животи и правда су небитни, за ту класу људи, то је само уносан бизнис. Један од занимљивих детаља из писма је да се Џефри Најс хвали интервјуом за „Јутарњи лист“, где оптужује Србију за геноцид, имплицирајући да би требао да буде плаћен за такве оптужбе. То је у моралном смислу јако опасан преседан, који ствара темеље, за будућу индустрију оптужби за геноцид, где ће потенцијално свака суверена држава која не одговара Западу, бити оптужена за геноцид. Људи попут Најса, представљају архитекте будућег правца хибридног рата у походу на земље глобалног Југа. У писму Најс се хвали да су оптужбе за трговину људских органима, како каже „и сувише комплексне“ да би могли да се од њих бране без његових услуга, што је имплицитно признање да је учествовао у скривању доказа. Речи немају смисла, нити истина постоји, када је сервирана од стране људи, који су спремни све да ураде за новац. Без обзира на ова спорења Џефри Најс је убрзо постао бранилац Хашима Тачија пред Специјалним судом. Он је, такође, заступник и Самија Љуштакуа, команданта тзв. ОВК за оперативну зону Дреница.

Бисери Најсове богате каријере настављају да се нижу и далеко ван подручја бивше Југославије. Он је наиме и међу основачима две квазиправно-политичке организације усмерене на наводне злочине кинеске владе – „Кинески трибунал“ и „Ујгурски трибунал“. „Кинески трибунал“ (линк) иницирала је Међународна коалиција за окончање трансплантационих злоупотреба у Кини (International Coalition to End Transplant Abuse in China). Седиште „трибунала“ је у Лондону а Најс је одређен за председавајућег. Ова квазисудска инстанца одржала је два јавна саслушања, у децембру 2018. и априлу 2019. године, са циљем да „прикупи доказе“ о наводној пракси кинеске владе којом се присилно ваде органи особама без њихове сагласности. „Ујгурски трибунал“ се, са друге стране, описује као „независни народни суд“. Седиште му је такође у Уједињеном Краљевству. Председава му такође нико други до Џефри Најс. Прокламовани циљ „трибунала“ је одређивање да ли се поступци кинеских власти према ујгурском становништву могу одредити као „геноцид“.

Ове квазисудске инстанце немају никакво утемељење у међународним нормама нити њихову надлаженост прихвата било која држава. Пре би се могло рећи да су у питању опсежне медијско-лобистичке операције које би у будућности требало да имају утицај на јавно мњење западних држава и политику западних влада према Кини и Русији.

Не би требало да изненади да ће, после неког времена – слично искуству са пресудама Хашког трибунала – налази оваквих „судова“ постати освештана и судски заштићена „истина“, барем за оне политичке центре који су их установили и од самог почетка недвосмислено одредили правац њиховог рада. . За остатак света, јесен Најсове каријере као чиновника имагинарног приватног „суда“ биће још мање упечатљив од њеног врхунца оствареног претходних деценија у Хагу. А да ствар буде још гора, његов садашњи „суд“ је обичан НВО, без подршке чак ни дела међународне заједнице, а који паразитира на репутацији Хашког трибунала, дискредитоване институције. Људи попут Џефрија Најса су само оруђе Запада, у остваривању геополитичких циљева, али управо зато би требало да пажљиво се  мотри њихов рад и спречи њихово малициозно деловање.