Pročitaj mi članak

Istorija avio-nesreća u Srbiji: DC-9 u kukuruzima Bežanije, sudar aviona…

0

Incident koji se desio u nedelju veče na Aerodormu Nikola Tesla, kada je avion „Maraton erlajnsa“ morao prinudno da sleti pošto je letelica oštećena udarom u infrastrukturu prilikom poletanja, ocenjuje se kao jedan od ozbiljnijih na našim prostorima u novijoj istoriji. Međutim, hronika avio-saobraćaja pamti niz avionskih udesa i nezgoda, od kojih su neki dobili epitet "bizarni" ili "misteriozni".

Незгоде и удеси путничких авиона нису тако ретки, али су последњих деценија прошли без људских жртава.

Исте вечери када се десио инцидент на „Аеродрому Никола Тесла“, портал Танго Сиx подсетио је на сличан догађај који се на исти дан 18. фебруара али две године раније догодио на исти начин. Тада се авион „Флај Дубаија“ у последњем тренутку једна одвојио од писте, приликом полетања у истом правцу као и „Маратон ерлајнс“. Тај инцидент се, међутим, не налази међу извештајима Центра за истраживање несрећа у саобраћају, па нема више јавно доступних детаља.

Подаци овог Центра показују да су путнички авиони последњих година учествовали само у незгодама и озбиљним незгодама, док су удеси у којима су људи гинули били резервисани за мале, спортске и ултра лаке летелице.

Пре три године, 2021. године белгијски Боинг 737-7К5 компаније ТУИ, који је летео са Санторинија за Брисел, слетео је на београски аеродром са само једним мотором због оштећења.

Медијски извештаји из 2019. године памте необичан догађај на аеродрому када је авион „Ер Србије“, који је долетео из Атине, приликом паркирања мотором ударио у авио-мост, који служи да путници изађу из авиона.

Центар за истраживање несрећа у саобраћају

Као се наводи у извештају Центра за истраживање несрећа, пилот је после рулања започео паркирање авиона на задатој позицији.

„Током паркирања, посада авиона је прво пратила возило аеродрома, а потом је користила систем за навођење у позицију на паркинг позицији „Ц5“. Према изјавама сведока, авион се зауставио на предвиђено место, односно маркер/тачку паркирања. Убрзо након заустављања, авион је кренуо да се креће унапред и носачем и оплатом мотора број 1 ударио је у структуру авио-моста на позицији „Ц5“ аеродрома, који је удаљен око 8 метара од маркера/тачке паркирања, односно прописане паркинг позиције за поменути тип авиона“, пише у извештају о незгоди.

Услед удара су настала оштећења на мотору. Истрага је показала „мањак познавања и разумевања оперативних процедура од стране пилота“, а као посредни узроци озбиљне незгоде наведени су „недовољно дефинисане дужности чланова посаде по активирању паркинг кочнице а у случају настављања кретања авиона у процедури“ и „неадекватна примена од стране посаде Процедуре за активирање паркинг кочнице“.

С једним мотором на београдски аеродром је слетало више авиона, а током година није се једанпут десило да је дошло до судара трактора, односно возила за утовар пртљага, и мотора летелице.

До судара авиона и авио-моста дошло је и 2009. године, када је пилот „Ер Франса“ паркирао авион, очекујући да се упали знак „стоп“, који се није упалио. Касније је утврђено да различите позиције имају различите процедуре и системе за прецизно увођење и заустављање, које је пилот помешао.

Сви ови инциденти, који се званично виде као озбиљне незгоде, проузроковали су само материјалну штету.

На наш аеродром је 2019. године слетео Изиџетов авион с улубљеним „носем“, односно радарском куполом. Посада је истражитељима рекла да су током лета из Женеве чули гласан прасак из предњег дела носа, али да су одлучили да наставе лет јер није било дугих проблема.
Узрок незгоде је, према подацима из истраге, претходна неправилна оправка куполе због чега је дошло до пуцања спољне оплате, саћа и унутрашње оплате.

Центар за истраживање несрећа у саобраћају

Много драматичније од овог било је слетање евиона „Иџипт ер“ 12. септембра 2018. године, који је имао проблема с точковима.

Авиону су заблокирали точкови обе ноге стајног трапа, због чега је дошло до стругања асфалта по писти и заношења авиона. Авион се зауставио око 1.100 метара после првог контакта са тлом.

Истрага је и овог пута показала да је до озбиљне незгоде дошло због људског фактора. Извештај Центра бележи да авион „остварује контакт са пистом са блокираним точковима главног стајног трапа услед притискања кочница од стране летачке посаде што доводи до оштећења точкова стајног трапа“.

Као посредни узроци незгоде се наводи „слетање без поштовања одредби оперативне процедуре којом је дефинисан поступак слетања са деактивираним антискид системом што је довело до ланчаног тока догађаја“.

Мистериозни „иљушин“ и погибија путника и посаде у сремским пољима

Последња велика несрећа неког авиона у Београду десила се 19. августа 1996. године, када руски „иљушин“ ИЛ-76 у поседу транспортне компаније из Јекатеринбурга, није успео да се безбедно спусти на аеродром у Сурчину.

Руска летелица је остала без струје и отказали су јој инструменти, због чега се срушила у сремским њивама и потпуно изгорела. Целокупна посада и пратња страдала је у несрећи.

Према званичној верзији, авион је летео на Малту с товаром авионских гума и других делова. Незванично, транспортовала се војна опрема чија је крајња дестинација била Либија, тада под санкцијама Уједињених нација. Због тога је овај удес и данас, 28 година касније под велом тајне и са сумњом у званичну верзију догађаја.

Према речима историчара Илија Кукобата, авион је полетео из Јекатеринбурга и у Београд стигао празан. У српској престоници је, према писању Њујорк тајмс, који се позвао на изјаве званичника београдског аеродрома, преузео товар за компанију Менсус трејд (Менсус Траде) са седиштем на Кипру, у власништву српског бизнисмена Мишка Ђорђевића.

Он се са остатком посаде укрцао на авион у својству пратиоца терета који је, према званичној верзији, требало да стигне на Малту. Поједини извори тврде да је крајње одредиште летелице била Либија, којој су раније уведене санкције Уједињених нација.

Авион је полетео после поноћи, а убрзо је остао без струје и инструмената. Постоји више верзија шта се догодило у ваздуху, али је једино познато да је у таквом стању „Иљушин“ три сата безнадежно летео неколико десетина метара изнад кровова београдских солитера.

Негде око три сата иза поноћи, спустивши се испод густих облака који су тада били на око 100 метара висине, направио је заокрет како би се домогао писте у Сурчину, али је ударио у тло и авион је експлодирао. Од огромне летелице из њиве је остао да штрчи само реп.

У рејону Београда срушио се још један „Иљушин“. Било је то 19. октобра 1964, када је у паду руске летелице на Авалу погинуло свих 18 путника.

Међу њима је била седмочлана делегација Совјетске армије, на челу са маршалом Сергејем Бирјузовом, која је пошла на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда. На месту трагедије је 1965. године подигнут споменик.

„Бизарна несрећа“ приземљила ДЦ-9 у кукурузишта Бежаније

Несрећа која се и даље памти десила се 1974. године када је ЈАТ-ов авион на лету из Париза за Београд, чувени ДЦ-9-32, завршио у кукурузима тадашњег села Бежанија.

Борис Цвиглић је у књизи „Заборављени албум фотографије и приче из првог века авијације“ написао да је то била једна од најбизарнијих несрећа у цивилном ваздушном саобраћају СФРЈ, до које је дошло због низа догађаја и грешака посаде и контролора летења.

Само срећним низом околности нико од 46 путника и шест чланова посаде није ни повређен.

„Сконцентрисан на визуелно осматрање и одржавање радио-везе, капетан није проверавао елементе лета које је држао копилот, који се с друге стране потпуно ослонио на визуелно вођење и није вршио контролу по инструментима“, пише Цвиглић.

Епилог је да је посада била потпуно затечена кад је точком ударила тло. Толико затечена, да чак ни фар, односно светло за слетање, није било упаљено.

До коначног заустављања авион је поскакивао по тлу, прескочио канал, пресекао десним крилом једно дрво, клизао по тлу, окренуо се за 120 степени и на крају се зауставио на трупу. За све то време из пробушеног резервоара је цурило гориво које се од млаза мотора запалило, а пламен се кретао за авионом док га на месту заустављања није и стигао.

Чудом, сви путници и чланови посаде су преживели.

„Промрзли и испрепадани путници су се пробили пешке кроз блатњаве оранице до Бежаније, одакле су аутобусом пребачени у хотел ‚Национал‘ на даље збрињавање… Ватрогасне јединице су у 18.45 стигле у Виноградску улицу на Бежанији, 1.500 метара од горуће олупине, али даље нису могле због меког и расквашеног терена“, пише Цвиглић.

Приправник за капетана Бранислав Русковић који је кобне вечери био за командама авиона заувек је остао без звања саобраћајног пилота. Капетан Петар Мићуновић, који је на лету био у својству рутног инструктора, одузето је то овлашћење као звање капетана на шест месеци.

У тој ситуацији своју величину показале су стјуардесе и један пилот који је на лету био путник. Они су похваљени због примереног држања и пожртвованости приликом евакуације.