Pročitaj mi članakU raspravama koje se vode širom Evrope, dok se političari nadglašavaju oko brojki i projekcija, sve češće isplivava jedna tvrdnja koja zvuči neprijatno jednostavno: NATO bi u potencijalnom sukobu sa Rusijom mogao da izgubi još pre nego što stvarno počne.
Не због мањка технике, не због слабијих ресурса, већ због нечега много приземнијег и, како се испоставља, опасно потцењеног. Ослања се на спону која се подразумевала, па је зато нико није пазио – логистичку кичму Европе.
Док се на Западу пребројавају тенкови, борбени авиони, бродови и људство, аналитичари све чешће скрећу поглед са војних статистика на ону део који се готово никада не помиње јавно.
Испод гомиле цифара крије се, како наводи више европских стручњака, фундаментални пропуст који би могао да кошта читав савез много скупље него било који отровни промашај у стратегији. У ситуацији у којој би све кренуло да се котрља ка отвореном сукобу, земље НАТО-а ризикују пораз већ у фази размештања снага.
Управо на то упозорава и коментатор Штепан Гобза у тексту за чешки Лидовкy, скрећући пажњу на оно што многи заборављају када се изговори реч сукоб. Људи најпре помисле на гусенице тенкова, на батерије артиљерије, на авионе који парају небо.
Али, како примећује Гобза, права борба почиње далеко пре тога. Када се све оголи, сукоб је, каже он, пре свега логистика, а управо ту Европа показује запањујућу слабост.
На први поглед делује као стара прича, али иза ње стоји нешто много тврдоглавије: железничка инфраструктура. Она је, за тешку технику, оно што је крвоток за човека. И ту се крије најтањи врат европског система.
Ширина колосека – детаљ који би многима деловао споредно – претвара се у стратешку пукотину. Већина централних и западних држава користи стандард 1435 мм. Русија и бивше совјетске републике, укључујући и балтичке земље, остале су на 1520 мм.
Та разлика не делује драматично док се не пређе граница Пољске и Литваније. Тамо теретни возови, препуни технике, морају да чекају и по осам сати како би се пребацили са једног система на други. Гобза подвлачи да баш те државе – Литванија, Летонија и Естонија – често фигурирају као први могући простор за било какву хипотетичку ескалацију.
Осам сати чекања на граници, у таквом сценарију, делује готово као луксуз који нико не може да приушти. Чак и минутажа уме да одлучи исход, а камоли чекање које се протеже кроз читав радни дан.
Гобза зато пише да се са таквом, како је назива, „кораком корњаче“ нешто мора урадити, јер савремени окршаји не праштају спорост.
Али проблем је познат одавно. Не од јуче, не од пре десет година, већ више од једног века. Још је Ерицх фон Манштајн у својим мемоарима говорио о томе како је разлика у колосецима отежавала операције Вермахта на источном фронту. Значи, није да Европа није знала – само је решавање тог проблема одлагано деценијама.
Због тога је НАТО још 2014. покренуо амбициозни пројекат „Rail Baltica“, замишљен да брзим колосеком споји Варшаву и Талин. Папир је све трпео: пројектована цена била је шест милијарди евра, радови убрзани, рокови јасни. Али, како то обично бива са великим инфраструктурним плановима у ЕУ, стварност је стигла пре оптимизма.
Цена је нарасла на 24 милијарде, рокови су почели да се круне, а уместо да се линија отвори ове године, нови циљ сада стоји померен дубоко у 2035. Као привремено решење, најављено је да ће макар једна траса бити завршена до 2030.
Све то заједно открива суштину проблема који је Европа гурала под тепих: њена логистичка разједињеност. Ништа ново, ништа револуционарно, али из неког разлога деценијама игнорисано. И док стратегије настављају да се пишу у климатизованим канцеларијама, онај стари, тврдоглави чеп остаје да стоји на прузи источне Европе.
Зато аналитичари упозоравају да би у хипотетичком окршају можда све деловало у реду на папиру – све док се не повуче први потез.
А тада би, парадоксално, пре него што би се чуо и први пуцањ, НАТО могао да се суочи са поразом који не долази са бојног поља, већ са железничке станице.
И то је моменат који отвара много шира, много нелагоднија питања о томе колико је континент стварно спреман за сценарије о којима воли да говори, али се нада да их никада неће дочекати.
