Доласком ове кинеске компаније у Источну Србију у многима се пре четири године пробудила нада да ће “слепо црево Србије” (Тимочка крајина) коначно процветати.

Та нада није била дугог века, иако Зиђин ових дана у медијима тврди да нема довољно радника из ова два града, па сада покушава да привуче и раднике широм Србије… или чак и из иностранства.

Како је могуће да за кинеску компанију нема довољно радника из Бора и Мајданпека, а у оба града је стопа незапослености толика да је свака трећа особа незапослена?

Одговор на то, између осталог, можемо пронаћи у насловима ретких слободних медија претходних месеци, али и у примеру праксе кинеских компанија у иностранству.

Након наслова “Пословођа у Зиђину физички напао радника”, “Протест рудара у Мајданпеку и Бору због лоших услова рада”, “Кинеска компанија Зиђин новим колективним уговором одузима права радника” и сличних, тешко да Зиђин може да буде прва жеља било кога ко тражи посао, али нажалост, с обзиром на то да је комунистичку партију Кине Вучић 2018. године прихватио оберучке и поклонио им наше градове, многима је ово једина опција да донесу хлеб на свој сто. Да ствар буде језивија, потребно је само да погледамо шта су кинеске компаније урадиле у другим земљама по сличном принципу.

Примера ради, једна кинеска компанија у Италији је отишла до те мере да је након неколико година, усред Италије, имала запослене само кинеске држављане док Италијани нису чинили ни 5% запослених. Да ли ово чека Србију? Не чека, већ се увелико дешава.

Уколико се одлучите за туристички пут кроз Бор и Мајданпек, можете помислити да сте залутали у неку кинеску четврт, а ако питате неке раднике рудника рећи ће вам да се положај српских и кинеских радника умногоме разликује. Поготово уз чињеницу да кинески држављани примају чак и до троструко већу плату од српских држављана – у оквиру исте компаније!

Саопштење Зиђина да “нема ко да ради” у Бору и Мајданпеку, тек је први корак ка увођењу нових законских прописа којима ће се иностраним компанијама дозволити да сами бирају кога ће запошљавати тј. да не морају уопште да запосле домаће становништво – Србе.

Оно што се већ увелико шушка по Бору и Мајданпеку, јесте најава доласка две хиљаде Кинеза на простор ТИмочке крајине до краја 2021. године како би радили у рудницима “с обзиром на то да Срби не желе да раде”. Да пословође не насрћу физички на своје раднике, да људи на копу који раде са лопатом не раде за минималац и да искусни рудари не ризикују сваког дана свој живот за плату којом једва прехрањују породице, можда би људи и стајали у реду за конкурс за посао у овој компанији.
Нажалост, директно пласирани језиви услови рада послужили су склањању домаћег становништва из наших традиционалних рудника и тиме отворили јасан пут за долазак кинеских држављана на нашу територију.

Зиђин је створио монопол над запошљавањем у Источној Србији, а режим је потпомогао гашењем свих јавних предузећа по стандардној формули којом доводе предузећа до стечаја, а онда их продају својим партнерима за ситниш, у овом случају кинеским компанијама. Па не могу да се не запитам да ли ће се и Златара Мајданпек, некадашњи гигант Југославије, ускоро наћи у власништву Зиђина и то за 10 пута мању цену од оне које вреди.

Хоћу ли се сутра ја пробудити у неком кинеском градићу изван Кине, а не у свом родном Мајданпеку и причати кинески језик уместо српског?
Да ли ћу уместо ћирилице ускоро морати да користим кинеско писмо и да ли је продаја земље и природних ресурса у служби очувања наше традиције и културе којима су актуелном режиму пуна уста, или је пак на делу једна перфидна издаја националних интереса, људи и будућности Србије?

Вучић и криминална клика коју је окупио око себе неће трајати довека, кад тад ће пасти са власти као што су и они пре њега који су продају рудника и започели, али остаје питање шта ће се догодити ако ми у овом периоду наставимо да ћутимо и прећутно дајемо легитимитет свему што се дешава пред нашим очима.

Србија је окупирана, не само корумпираним напредњачким властодршцима и њиховим криминалним структурама, већ и несавесним страним компанијама које ће довести до тога да српски држављани раде у њима искључиво на пословима одржавања и чишћења тоалета. На нама је да то спречимо и дигнемо свест о томе шта се дешава, побунимо се. У супротном, једног јутра пробудићемо се у туђој земљи.

 

Мартин Бежинаревић, копредседник Покрета “1 од 5 милиона”