Прочитај ми чланакСрбија се све више задужује код Кине последњих година, а последње задужење у низу је вредно 1,9 милијарди евра. Поједини стручњаци упозоравају да ће за неколико година просечно домаћинство у Србији дуговати више од 6.000 евра Кинезима. Као посебан проблем код ових кредита стручњаци истичу да се они реализују на основу међудржавних споразума који не захтевају транспарентне процедуре код избора извођача, трошења средстава и контроле пројеката, те је због тога већа бојазан од корупције.
Председник Ресорног одбора за привреду и финансије Странке слободе и правде (ССП) Душан Никезић истиче да се Србија већ годинама највише задужује код Кине и наводи да ће за неколико година просечно српско домаћинство Кинезима дуговати 6.250 евра.
Никезић каже за Нова.рс да је Србија са Кином уговорила више од 20 пројеката вредних 15 милијарди евра.
Говорећи о најновијем задуживању код Кинеза, Никезић подсећа да ће актуелна власт данас, у само једном дану, задужити земљу за, како истиче, невероватних 1,9 милијарди евра, а сваку породицу у Србији за скоро 1.000 евра.
„За мање од десет година задужили су земљу за више од 15 милијарди евра, више него све претходне власти заједно, а новим задужењима за пројекте договорене мимо тендера, јавни дуг земље ће прећи 50 милијарди евра“, каже Никезић за Нова.рс и додаје:
За сервисирање ових кредита биће нам потребно 1,4 милијарде евра годишње, упозорава Никезић и додаје да то практићно значи да ће „првог јануара, свака породица прво платити 600 ева за кинески дуг, а тек онда правити планове за Божић и друге празнике“.
Никезић оцењује да је најгоре то што су на „свим овим пословима српски стручњаци непотребни од пројектаната, инжењера, произвођача опреме и сировина, до извођача и монтера“.
„Све раде Кинези, а српским стручњацима и грађевинцима не преостаје ништа друго већ да траже посао у свету“, указује Никезић за Нова.рс.
Шошкић: Директно задуживање код других земаља треба држати на што нижем нивоу
Професор Економског факултета у Београду Дејан Шошкић истиче за Нова.рс да никада није добро да се једна земља директно задужује код друге земље, јер то увек може да има неку, како наводи, политичку или геостратешку позадину и да ако се такво задуживање и деси, потребно је држати такав дуг на што је могуће нижем нивоу.
„Данас када уз низ међународних финансијских институција које одобравају кредите под повлашћеним условима и уз обиље новца на међународном тржишту спремног да буде инвестиран у обвезнице које емитују државе (еврообвезнице) такви поступци имају још мање смисла“, каже Шошкић и додаје:
„Ово нарочито ако су везани за ангажовање извођача радова из земље кредитора јер само та чињеница може битно да ‘поскупи’ такав кредит јер не постоје гаранције да су цене које би такви извођачи понудили, боље од оних које би могли понудити извођачи из других земаља, укључујући и нашу земљу.“
Све то упућује на закључак да овакви финансијски аранжмани не би требало да буду значајно присутни, ако земља жели да води рачуна о својим политичким интересима и финансијским интересима, односно о интересима својих пореских обвезника, поручује Шошкић.
Проблем међудржавних кредита и бојазан од корупције
Душан Никезић упозорава да посебан проблем представља чињеница да су сва ова задужења неповољна за Србију, јер се реализују на основу међудржавног споразума, који подразумева, како истиче, прихватање неповољне камате и обавезу ангажовања кинеских извођача без тендера и са надуваном ценом радова и кинеском опремом.
„Зато нам се дешава да нас кинески пројекат брзе саобраћајнице у долини реке Колубаре кошта 8,7 милиона евра по километру, што је дупло више од цене аутопута Загреб-Сплит кроз Динарске планине или да Кинези у Хрватској на тендеру понуде за градњу пруге Загреб-Карловац цену од 3,8 милиона евра по километру, а у Србији мимо тендера ти исти Кинези граде пругу Београд-Суботица по цени од 9,25 милиона евра по километру или да цена изградње београдског метроа порасте са 2,2 милијарде на преко 6 милијарди евра“, каже Никезић.
Професор Шошкић наводи да међудржавни кредити, по правилу, не захтевају транспарентне процедуре избора извођача радова и трошења средстава и контроле пројеката.
У таквим условима бојазан од корупције је свакако виша и сасвим оправдана јер постаје много лакше да се послови због корупције преплате тј. да трошкови буду већи, а квалитет да буде мањи, и да све то на крају морају да плате грађани, истиче професор Економског факултета.
„Међународна истраживања о корупцији указују да корупција врло често мења структуру потрошње државе у правцу пројеката чију је реалну вредност тешко проценити и где се корупција лакше дешава као што су инфраструктура, наоружање, монументалне грађевине и слично, а да се смањују издаци за плате у школству, здравству и науци, где је корупцију тешко провести“, каже Шошкић и додаје:
„Многе земље у развоју које су имале слабе институције и корупцију у трошењу јавних средстава, остале су са високим нивоом јавног дуга који враћају грађани кроз порезе које плаћају, а да су за то добили неодговарајуће, често мегаломанске објекте који су валдајућим елитама само служили као механизам за корупцију.“
Ако живите у земљи која се код међународних организација које прате корупцију и прање новца налази на врло лошем месту, свако трошење новца пореских обвезника морало би да буде под посебном пажњом, закључује Шошкић.
Подсетимо, посланици Скупштине Србије одобриће данас ново задуживање и то само два месеца пред изборе и то у износу од скоро 2 милијарде евра. Оно што је проблематично је чињеница да кредите узимамо од кинеских банака и поред тога што су скупљи, односно неповољнији.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 5, 2022
