Прочитај ми чланак

Шта може Вучић против хрватске економске доминације?

0

vucic 1

У серији мелодраматичних, отужних и неретко суманутих изјава председника Владе Александра Вучића много шта од онога што каже прође без адекватног одјека. Засипање публике потпуно несувислим изјавама, контрадикторностима и недореченостима један је од најважнијих елемената Вучићеве технологије власти а кад се томе придодају беспрекидно таблоидско трабуњање и изјаве представника разних струја тренутно владајућег политичког конгломерата онда је готово немогуће разазнати шта је заправо званична политика Србије.

И то не само у вези са кључним стратешким питањима попут Косова и Метохије, Русије и Европске уније – када говори о овим питањима лице свеприсутног премијера одаје утисак човека који има озбиљних проблема са варењем – већ и у вези са питањима од мањег значаја, као што је на пример питање трговинских односа са суседним државама. Можда баш кад су посреди оваква питања долази до изражаја готово белодана чињеница – Вучић на многа питања једноставно нема појма шта да одговори, али своје (традиционално слуђено) бирачко тело успева да завара ефективним неповезаним паролама.

А нема боље теме за избацивање таквих парола од српско-хрватских односа. Последњих месеци делује да је Хрватска постала медијска пињата за Вучићеву квазипатриотску палицу. Почев од обележавања двадесетогодишњице Олује, преко затегнутих односа због мигрантске кризе и на крају спорадичних изјава које циљају на неповољан положај Србије у трговинским односима. И све те прилике Вучић користи за постизање блиставих дипломатских победа, како веле аналитичари задужени да његов режим, кад год се за то укаже прилика, поспу са мало националистичке вегете. Или барем неким не-хрватским еквивалентом овог зачина.

Пре двадесетак дана агенције су пренеле Вучићеву изјаву о српско-хрватским трговинским односима: Ви када уђете у наше велике маркете, којима смо ми широм отворили врата, ми не можемо да видимо Књаз Милош, компаније која је стара више од 200 година, али ћемо да видимо све друге. Дечачки наивно Вучић је од хрватске државе и ондашњег тржишта затражио да се српским компанијама и привредницима понуде барем упола онакви услови које хрватске компаније имају у Србији.

Лош економски положај Србије у односу на Хрватску није никаква новост. Вршљање хрватских привредника по Србији и извлачење профита, у ситуацији када српске привредне активности у Хрватској нема ни у траговима, такође није ништа ново. Оваква ситуација је последица вишегодишњег лошег развоја ових односа, што су на сличан начин представили у својим чланцима новинар Милан Динић још пре две године и привредник и председник Српске народне партије Ненад Поповић пре неколико месеци.

Укратко, лош привредни положај Србије у односу на Хрватску (и многе друге државе) последица је више различитих фактора, од којих је један и постојана привредна политика српске Владе усмерена против овдашњих привредника. Ту политику не чини само клеветање, прогон и криминализација многих од овдашњих водећих пословних људи – пре неколико дана имали смо прилике да прочитамо упечатљиву насловну страну о Мирославу Мишковићу као тровачу! – већ и систематско наношење штете српској привреди кроз неповољне аранжмане са државама Европске уније и катастрофалну монетарну и кредитну политику.

Тешко је не приметити да се свака оваква тема прелама и кроз српско-хрватске економске односе, као и да је свакој Вучић – током свог потпредседничког или премијерског мандата – дао важан допринос. Хрватска привреда не стоји баш најбоље у привредном систему Европске уније и очекивано тражи свој излаз на слабије заштићеним тржиштима. Порука да не можеш бити илегалчев илегалац коју изговара Данило Лазовић у филму Лаф у срцу не важи у економским и политичким односима – и те како је могуће бити клијентов клијент или, грубље речено, колонија колоније. Ненад Поповић истиче да се хрватска привреда у обезбеђивању сопствене доминације на српском тржишту користи и нечасним обавештајним и безбедносним активностима, а да ли ову обавештајно-политичку активност прате и неки дугорочни политички планови остаје да се види.

Александар Вучић пречесто заборавља да је његова улога да нуди решења за овакве проблеме а не да богорада обилазећи Србију. Да ли је Вучић понудио неко решење осим кукумавчења током обилазака Србије? Наравно да није! А када се сагледа свеукупна политика српске Владе тешко је видети како би то решење могло да изгледа. Србија наставља пут европских интеграција, не одустаје од раније постигнутих трговинских споразума и мало шта унилатерално може да уради да би заштитила своју привреду – уосталом као што је и Зоран Милановић мало шта могао да уради да обезбеди хрватску границу од илегалних прелазака без драматичних измена хрватске политике (за шта није спреман као ни његов београдски парњак).

Ни државна регулатива овде не помаже. Нешто пре споменуте Вучићеве изјаве београдске Вечерње новости објавиле су да тренутно трговинско законодавству у Србији забрањује фаворизовање домаћих производа на јединственом тржишту Републике Србије кроз кампање попут Купујмо домаће. Неко дрчнији, попут Александра Вулина, можда ће предложити терор одоздо, уз активну кампању бојкота, обарање рафова и сличне акте. Нажалост, можемо слободно да кажемо да ови методи нису страни напредњачком режиму, али односи са једном чланицом Европске уније ипак нису локални избори у Мионици.

Српски положај се може променити једино стратешким заокретом у односу на досадашњу економску политику, која је била искључиво подређена европским интеграцијама. Можемо ли тако нешто очекивати од политичара који каже да би се пре повукао из Владе него да поквари пријатељство са Немачком и који са чежњом заљубљеног тинејџера диви Ангели Меркел?

(Стање ствари – МИЛОШ МИЛОЈЕВИЋ)