Прочитај ми чланакПосета железари у Кошицама и разговор са менаџментом нису дозвољени. Незванично, не желе да се присећају времена када је та компанија била власник српске железаре, а ни да говоре о актуелним темама које потресају европско тржиште челика.
Посета железари у Кошицама и разговор са менаџментом нису дозвољени. Незванично, не желе да се присећају времена када је та компанија била власник српске железаре, а ни да говоре о актуелним темама које потресају европско тржиште челика. Истрази коју је Европска комисија покренула због „топљења“ цене челика и у оквиру које је Србија једна од земаља у коју је уперен прст као у кривца, гласинама да увелико траже купца за Кошице… А то је сценарио који, по свему што се може чути на терену, очекује и ову железару
О Кинезима и челику ових дана не прича се само у Србији. Дампинг цена коју је проузроковао јефтини кинески челик проблем је који тресе фабричка постројења железара широм Европе.
Челични живци потребни су и УС Стеел менаџменту словачке железаре Кошице, највећег интегрисаног произвођача челика у Централној Европи. Сваког месеца отпуштају по 29 радника, прича се да ће амерички власник да се лиши фабрике, као што је урадио у Смедереву 2012. продавши железару држави за један долар, да ће и њих да купе Кинези…
Сама фабрика, смештена надомак Кошица, значајна је за читав регион источне Словачке. Јер, осим што запошљава око 12.000 радника, што је и више него дупло од фабрике у Смедереву коју је од 1. јула купио кинески „Хестил“, од ње зависи и огроман број мањих компанија са којима послује. Железара је, буквално, град у граду. То се најбоље види из авиона који лети на линији Братислава-Кошице-Праг.
Из ваздуха је једино и могуће видети челичног гиганта јер за улазак у круг фабрике, која је тренутно у рукама америчке компаније из Питсбурга, у овом „осетљивом“ тренутку, не би помогла ни америчка виза.
Лукаш Квашнак, новинар словачког Тренда, објашњава да га не чуди што је УСС одбио да нас прими пошто је америчка компанија продала своју испоставу у Смедереву, а Кошице важе за њихову централу у Европи, па је сасвим јасно да су на тај начин избегли да им буду постављена нека незгодна питања.
Јер оно што се производило у Смедереву ишло је до Кошица, које су биле европска централа УСС и преко којих се обављала сва продаја. Наводно су и дуг српске железаре, настао док је њом управљао УСС, покриле Кошице.
„Новинари обично не стигну даље од зграде у којој је администрација и менаџмент. Шта се стварно дешава у железари у Кошицама може се сазнати из званичних докумената које објављују понекад. Само понекад. И извештаја са америчке берзе“, објашњава Лукаш.
„Сама фабрика је огромна. Али не можете да дођете до дела где су радиници“, додаје Мартин Јесни, економски аналитичар из Словачког аутомобилског института.
Прича нам да је железара у Кошицама важна не толико за економију Словачке, колико за социјални аспект јер од ње зависи много људи. Подржава многе пројекте за младе, између осталог, спонзорише клубове, највише хокеј на леду… И баш ту, на „клизавом“ терену, долазимо до Србије. Јер је велики љубитељ овог спорта Канађанин Дејвид Ринтул, човек који је 2012. као потпредседник компаније УСС за Европу и председник железара УСА Кошице и УС Стеел Србија са Мирком Цветковићем потписао чувени уговор о продаји железаре држави за један долар. То су била тешка времена за фабрику у Смедереву.
„Радио сам са њим интервју у то време. Било је очигледно да је УС Стеел у тешкој ситуацији, чак и у Кошицама. Процене су биле страшне, не само у вези са искоришћеношћу капацитета фабрике већ и са затварањем фабрике у Србији. Губици које су тада имали били су огромни. Било је очигледно да је Ринтулу лично, као човеку, било веома тешко због затварања фабрике у Србији. Није био у фазону: ‘Океј, затварамо фабрику.’ Није му се то све уопште свидело. Он је највероватније преговарао са вашом владом“, каже Јесни.
Још једно име повезује Кошице и Смедерево. Петер Камараш. Шта Словаци мисле о Камарашу, донедавном генералном директору Железаре Смедерево?
„Код вас је он представљен као херој, овде није толико познат. Али Јура (Камарашев син) познат је због контроверзних послова које има са својим бизнис партнером због којих су били под истрагом, али у Чешкој. Тамо су имали проблема пре неколико година због банкротства једне од њихових компанија. У Словачкој имају мању компанију“, каже Лукаш.
„Петер Камараш је био један од менаџера у Кошицама и један је од највећих снабдевача челика од деведесетих, чак и сада је. А ако пратите историју Кошица од тада, знате да је био прави хаос. Крало се, крало, крало…“, описује нам тај период Мартин.
Звучи као да прича о Србији. Као и железару у Смедереву и словачку железару је држава у једном тренутку откупила од приватног власника, а потом је продала УСС.
У овом тренутку, и поред проблема, фабрика у Кошицама ради пуним капацитетом, а то је производња 4, 5 милиона тона челика годишње, што је опет дупло више од производње у Смедереву (два милиона тона).
Микулаш Хинтош, председник синдиката радника у железари у Кошицама, који има 30 година стажа у тој фабрици, потврђује нам да су гласине о продаји тачне и да се већ спомињу два купца – из Украјине и Русије.
„Камараш је за медије причао да би било добро да се Кошице продају Кинезима“, додаје Хинтош.
У почетку стегнут и сумњичав, негде на пола разговора, Хинтош открива да је менаџмент УС Стеела покушао да га спречи да се сретне са новинарима из Србије. Забранили су му разговор.
Кажемо му да се о Камарашу ових дана много прича у Србији. Али Хинтош радије не би о њему. Ипак, кроз смех каже:
„Чуо сам да је у Смедерево дошао човек да ради посао са којим нема везе. Али има познанства. И проба докле то може да прође.“
Кажемо му да има добре везе са нашим премијером и питамо да ли има тако добре везе и са словачким политичарима, да ли зна за његову фирму „Пикаро“…
„Овде нема тако добре везе. И овде није тако занимљива особа, колико је у Србији. Далеко је од тога да је овде значајан.“
Сећа се да су менаџери из Кошица, који су радили у Србији, причали како смедеревску железару не могу да подигну на тај ниво да зарађује и да буде профитабилна.
„Стално је била у губитку и Кошице су морале да ‘плаћају’ за Смедерево. Та фабрика никада није могла да просперира. Да ли ради сада? Да ли је профитабилна?“, пита нас.
Одговарамо: „Да“ и „Не“.
Прича нам да је једном био у посети српској железари и да су Словаци били изненађени због онога што су видели: Американци у Србији нису успели да уведу ред.
„Видели смо како ваши радници у железари сваки час излазе на паузе да пуше и да носе мајице кратких рукава. То код нас не може. Питали смо менаџмент како то дозвољава српским радницима. Одговорили су нам: ‘Не можете ви то да разумете, други је то менталитет. Балкан је то'“, прича Хинтош. „Словаци су другачији. Погну главу и слушају шта им се каже.“
Хинтош објашњава да железара користи ситуацију на тржишту челика у Европи и то им је изговор да отпуштају раднике, иако бројке показују да су у првом кварталу ове године имали губитке, док су у другом кварталу већ поправили ситуацију и очекују добит у наредном периоду.
„Година 2014. је била много гора, па људи тада нису добијали отказе. Не видимо разлога да се отпуштају запослени. Међутим, лоша је ситуација у америчкој корпорацији и то се рефлектује на Кошице. Америчка железара је узимала велике кредите како би зарадила на дивидендама. А радници Кошица сада отплаћују тај кредит. Они раде шта хоће. Радници немају мотивацију за рад када виде како им узимају паре“, констатује Хинтош и о одласку Американаца из фабрике каже:
„Та фабрика је тако здрава да било ко други може да буде успешан у пословању. Американци су у фабрику инвестирали само колико су морали.“
Ипак, радници су уплашени иако су отказе до сада добијали углавном менаџери и администрација. Као и српски радници, страхују од Кинеза који су већ увели своја правила у неке словачке фабрике. Није баш било „пелена“ као у „Јури“, али било је проблема са кинеским газдама.
„Кинези су купили неке фабрике у Словачкој, КИА, Самсунг… али се азијска радна култура показала веома лоше. Наши медији су објавили да су у једној фабрици од менаџмента тражили да батинама дисциплинују раднике. Не дозвољавају радницима да иду у тоалет. Имају и правило да када Кинез пролази, наш радник мора да стане мирно, погне главу и пусти га да први прође“, прича нам један Словак из Кошица.
Просечна плата у железари у Кошицама је око 1.000 евра, што је дупло више него у смедеревској железари. За фабрику у Кошицама је директно и индиректно везано око 25.000 људи из ове регије и УС Стеел је у источној Словачкој највећи приватни послодавац.
„У овом тренутку не можемо ни да замислимо да се железара у Кошицама затвори… то би била катастрофа. Наравно да смо забринути због ситуације. Вероватно се чека најбоља понуда за продају“, каже Ричард Раши, градоначелник Кошица.
И наставља:
„Али град Кошице има стратегију у случају таквих ситуација и сада новцем из буџета подржавамо ИТ сектор који расте и тренутно у њему ради 10.000 људи, с просечном платом од 1.500 евра.“
Град од 250.000 становника, други по величини после Братиславе, од 2010. се мења и окреће ИТ индустрији. Месечно око 1.000 потенцијалних клијената заинтересованих за област иновација посети Кошице. На лету за Кошице, половина путника били су пословни људи.
Кошице више нису град челика већ ИТ град. Ту виде своју будућност. Просечна плата је 1.000 евра, а незапосленост је 10 одсто. Током 2013. године били су Европска престоница културе и добили шездесет милиона евра за реконструкцију културне инфраструктуре, само за здравство су од придруживања ЕУ добили четрдесет милиона евра, до 2015. су добили милијарду и двеста хиљада евра од ЕУ за путеве, школе, вртиће; ове године су Европска престоница спорта…
„То нам је важно због проблема на тржишту челика са којима се суочава и ваше Смедерево. И ви можете добити доста новца који немате сада да инвестирате у развој. Тражите што више“, истиче градоначелник предности чланства у ЕУ.
Синдикати тврде да је сва добит фабрике из 2015. године (педесет четири милиона долара) усмерена на враћање дугова америчке компаније. Наводно, див из Питсбурга је толико заглибио да ће до 2020. морати да враћа дуг од милијарду долара. Из Кошица ће отићи. Чекају само да истекне Меморандум 2018. године како не би плаћали пенале. Спремни су да фабрику чија је вредност процењена на милијарду и двеста хиљада евра продају за дупло мање.
Али сви ови проблеми се решавају другачије и, чини се, лакше кад си држава чланица ЕУ у којој је Словачка 12 година, а од 1. јула и земља која председава.
Растислав Ховањец, државни секретар у Министарству економије, каже да је влади веома важно да железара ради, будући да су Кошице у источној Словачкој где је већа стопа незапослености.
„Ако би хтели да затворе фабрику или ако би то хтео да уради нови власник, влада би била спремна да је купи. Знамо за гласине о продаји Кошица, али засад немамо званичне информације о томе. Нама је важно ко ће бити нови власник и да мора да настави производњу. Не могу ни да замислим да се Кошице затворе. Немамо директне инструменте да утичемо јер нисмо власници, немамо чак ни мањински удео“, објашњава Ховањец.
Ховањец додаје да, када је у питању индустрија челика, Европска унија има посебна правила и повремено за све морате да питате Брисел. Рецимо, само ако Брисел каже да може да се пружи помоћ државе, у том случају држава помаже железари, али са друге стране не смеју да отпуштају раднике у већем броју неколико година.
„У Србији, проблем са железаром је само ваш проблем. Затворе фабрику. Штета. А у ЕУ, када је било проблема са неким британским компанијама, ЕУ је одмах сазвала хитан састанак министара. То није само проблем једне земље већ целе Европе.“
Нису сами кад су у проблему и имају много бољу преговарачку моћ јер је лакше заштитити веће тржиште. Европска унија има могућност да заштити железаре специјалним законима и прописима и тако омогући подстицаје за иновације како би постали конкурентнији, и треће, ЕУ може да спречи негативну ситуацију ширим мерама против дампинга цена челика.
Генерално, ЕУ ће морати да уради нешто са проблемом у индустрији челика. Само прошле године је у европским железарама на хиљаде људи остало без посла.
„Неки од проблема су политичке природе, као са Кином. То ће морати да буде питање ЕУ, не само због Кошица већ и због других фабрика у Европи“, закључује Ховањец.
То вероватно не укључује наше Смедерево, за које су неки европски званичници рекли да као једна од железара на најнижем техничком нивоу у Европи тешко да је привукло Кинезе због профита (који нема) и челика (Кина производи 400 пута више челика годишње од Смедерева). Вероватније је да Кинези преко Смедерева улазе на европско тржиште – увозиће јефтини челик из Кине и продавати га у Европи.
