Прочитај ми чланак

Србија срља у банкрот!

0

bankrot

Србија се, према последњим подацима, задужује 97 евра у секунди! „Док се прочита извештај о стању јавног дуга, он ће бити за 500 евра већи“, тврди економиста Мирослав Здравковић.

 

Задуживање у секунди

Претходна Влада Мирка Цветковића задужила је Србију за 6,84 милијарде евра, што је за 1.470 дана њеног трајања дневни пораст дуга од 4,66 милиона евра или по 53,9 евра у давно прошлим секундама. Садашња влада је до краја октобра повећала дуг за 3,83 милијарде. За 457 дана то је раст од 8,38 милиона евра дневно или по 97 евра у свакој секунди. Да би будућност наше деце била нешто мање задуживана, бар као код претходне владе, раст јавног дуга мора да се успори на 2,73 милиона евра дневно или на 31,6 евра у свакој секунди.

 

Расправљајући о буџету за 2014. годину, министар финансија Србије Лазар Крстић изнео је суморне податке. Сликовито објашњавајући да наша „државна локомотива јуриша ка зиду“, те да се „не може нити нагло укочити нити променити правац без искакања из шина“, Крстић каже да Србија хвата последњи воз у избегавању грчког сценарија.

 

Подаци Министарства финансија које је Крстић изнео показују да је јавни дуг Србије на крају октобра износио 19,3 милијарде евра. То је око 58,5 процењеног бруто друштвеног производа, односно свега што мислимо да ћемо произвести ове године.

Подсетимо, кабинет Мирка Цветковића нашао се на удару критика и стручне и лаичке јавности јер је за пун мандат од четири године земља задужена за безмало шест милијарди евра. Нова влада, међутим, за непуних годину и по задужила је државу за 4,5 милијарди евра, а тек оно што нам је испланирано за буџет догодине је „фантастично“.

Влада ће позајмити 5,7 милијарди евра како би платила све рачуне, те измиривала старе дугове. Дошли смо, дакле, у ситуацију да зајмимо да бисмо враћали старе дугове.

 

Црна листа 200 држава

Историја банкрота држава стара је колико и развијени кредитни систем. Само од средине 19. века до данас платну неспособност прогласило је приближно 200 држава, углавном мање развијене латиноамеричке и афричке државе. Међу новијим примерима је банкрот Аргентине 2002, кад је та држава објавила да не мисли да отплаћује дугове, а била је кажњена забраном учествовања на међународном тржишту капитала.

 

Горан Николић, економиста Института за европске студије, каже да од почетка 2009. па закључно са наредном годином Србија у просеку има раст дуга од 2,4 милијарде евра. То је износ који остане када од нових задужења одузмемо ону суму коју смо кредиторима вратили на име старих дугова. Ако то узмемо у обзир, наш нето дуг следеће године неће порасти за тих 5,5, него за 2,6 милијарди евра.

„Тих 2,6 милијарди показује колико сваке године више потрошимо него што произведемо. Толико нам заправо недостаје да одржимо овај ниво стандарда и морамо да их позајмимо. За толико бисмо морали да смањимо јавну потрошњу уколико не желимо више да се задужујемо. Или да излаз нађемо у обарању курса“, закључује Николић.

Да ли ће се пројектовани друштвени производ и остварити још не знамо, али упозоравајуће делује податак да је садашњи јавни дуг на нивоу од 65 одсто прошлогодишњег БДП-а. Подсећања ради, Мастрихтски критеријум, за учлањење у ЕУ износи 60 одсто друштвеног производа. Србија је ту границу премашила и велико је питање да ли ће до 2020. успети уопште да је сведе на прихватљиву границу.

На све ово треба додати и дуг од још милијарду долара од еврообвезница које је држава продала пре десетак дана, а знамо да план буџета Србије за 2014. годину предвиђа задуживање од још 5,7 милијарди евра.

Економска казна

Последице за државу су друкчије од оних за грађане који банкротирају, јер држави због суверености није могуће запленити имовину или дохотке, наглашава словеначки економиста Јоже Менцингер. Грчку из дужничког понора, дакле, није било могуће спасавати запленом острва, посебно не заједно са становништвом, онако како је руски цар Американцима продао Аљаску заједно с Индијанцима.

„Повериоцима, дакле, преостаје „кажњавање“ економским санкцијама, а вероватно и отпис дела дуга. Банкрот државе је зато више некакво присилно подмиривање обавеза“ наводи Менцингер.

 

(Вести)