СКУПО ПЛАЋАМО кинески бели лук, киргистански пасуљ, месо и млеко из ЕУ

09:40 17.03.2023.

Кинески бели лук, киргистански пасуљ, месо и млеко из ЕУ - све то Срби купују и скупо плаћају у продавницама, а не би морали. Због потпуно уништене пољопривреде и прескупе производње увозимо и оно што бисмо могли да произведемо, на шта трошимо милионе евра.

Месо и месне прерађевине, млечни производи, јаја, житарице, поврће и воће – за све ове производе, само у јануару ове године, дали смо 108,5 милиона евра.

Како објашњава агорекономски аналитичар Жарко Галетин, увоз треба посматрати кроз призму снабдевености и кроз призму цене.

То заправо значи да постоје два кључна фактора због којих се било који производ увози – или домаћа производња не може да задовољи потребе или је исплативије продавати увозни производ.

Бели лук из Кине и пасуљ из Киргистана

Воће и поврће из увоза у јануару нас је коштало 50,3 милиона евра.

Галетин истиче да, што се тиче свежег воћа и поврћа, потребе варирају од културе до културе, јер неке врсте на српском подручју једноставно не могу да се узгајају.

Међутим, једна врста се посебо издваја – бели лук.

Док се највеће плантаже белог лука код нас налазе у Шумадији, Западној Србији и Војводини, велика количина у продавницама није одатле, већ традиционално из Кине, Албаније, Шпаније и Турске.

Милиони се сипају у касе иностраних произвођача из једног разлога – исплативије је увозити него продавати домаће.

Због нижих цена у иностранству, дали смо укупно 2,1 милион евра, а увезли 1.060 тона белог лука.

Такође, на количину рода утичу и временске прилике – у Србији је сваке године све мање кише.

Слична је ситуација и са пасуљем – све је мање површина на којима се узгаја ова врста, па када произведемо скоро 9.000 тоне, увеземо још око 11.000.

Милионе евра за пасуљ дајемо Киргистану, потом Бугарској и Пољској.

Поред мале домаће производње и ниских цена у иностранству, постоји још један разлог што смо толико окренути извозу.

Наиме, ту је велики број међународних уговора о слободној трговини у које је наша држава ушла, како оцењује Галетин, неспремна.

„Ти уговори су суштински добра ствар, али морате у то улазити спремни. Ако у то уђете неспремни, имате ситуацију да једете бели лук из Кине који више изгледа као пинг понг лоптица него као лук, али који је јефтинији, а то је нашем становништву главни критеријум. Нама у структури породичног кућног буџета чак 34 одсто иде на храну, а у Немачкој 11 одсто. Што је сиромашније становништво, све више троши на храну“, каже Галетин.

Месо и млеко из Европе

Јасно је да услова за задовољење потреба за месом из домаће производње нема, јер да има – не бисмо само у току једног месеца увезли месо вредно 12,3 милиона евра.

Како Галетин истиче, позната је информација да месо које се у Србију увози из Европске уније потиче од животиња чија се исхрана састоји од ГМО хране, али то не спречава велике количине овог производа да уђу у Србију и нађу се на рафовима.

Разлог је једноставан – месо из ЕУ је јефтиније, с обзиром на то да су субвенције за произвођаче веће него код нас.

Месо пилетина

Иако Републички завод за статистику у својој анализи спољнотрговинске размене млеко и јаја ставља у исту категорију, опште је познато да су јаја један од главних увозних производа. На увоз ове две намирнице је само у јануару дато 18,9 милиона евра.

Галетин кажеда је млеко велики проблем, јер Србија тренутно не може да испуни капацитет од скоро милијарду и по литара млека, колико је потребно на годишњем нивоу.

„Ми те потребе не можемо да задовољимо, ситуација је врло слична као са месом“, каже Галетин.

Дејан Трајковић, власник фарме крава у околини Ковина, више пута је за „Нову“ указивао на проблеме са којима се суочавају српски млекари.

„То што Србија увози млеко је највећа будалаштина, а сама производња је систематски уништавана годинама уназад“, сматра Трајковић.

Има ли решења?

Жарко Галетин каже да ако многе друге државе могу да „покрију“ све потребе увозом, наравно да може и Србија, поготово што имамо потенцијале још боље од појединих држава са великом производњом.

Међутим, девастирани пољопривредни сектор је последица катастрофалне аграрне политике која се у нашој земљи води годинама.

Наравно, овај кључни сектор може да се побољша, али не преко ноћи.

„Примера ради, од када се роди женско теле, па до првог млека које даје, прођу две и по године, дакле треба времена, али и новца. Не могу да се доносе краткорочне промене, не могу да се гасе пожари од протеста до протеста“, наводи Галетин.

Да краткорочна решења нису добра сматра и Трајковић, а према његовом мишљењу, за опоравак сточарства потребно је између пет и десет година.

„По мом мишљењу, требало би да се уради и регионализација, да се направи стратегија у ком се делу државе шта ради, у зависности од поднебља“, сматра он.