Прочитај ми чланак
Критичари „економске науке“ понекад се позивају на развој економије као „псеудонауке“, тврдећи да користи сјајно рухо науке, као и тешку математику, али само за показивање.
Ја сам један од добитника овогодишње Нобелове награде за економске науке, што ме чини свесним критика награде оних који тврде, да економија – за разлику од хемије, физике, или медицине, за које се Нобелова награда такође додељује – није наука. Јесу ли у праву?
Један од проблема са економијом је да је нужно усмерена на политику, а не открића основног. Нико заиста не брине много о економским подацима, осим као водичу за политику: економски феномени немају исту суштинску фасцинацију за нас као унутрашња резонанца атома или функционисање везикула и других органела у живим ћелијама. Ми судимо о економији на основу онога што може да произведе. Као таква, економија је више инжењеринг него физика, више је практична него духовна.
Не постоји Нобелова награда за инжењеринг, иако би требало да је буде. Истина, награда за хемију ове године изгледа помало као награда за инжењеринг, јер је дата тројици истраживача – Мартину Карплусу, Мајклу Левит и Ариеху Варшелу – „за развој мултискаларног модела сложених хемијских система“ који леже у основи рачунарских програма, да би нуклеарна магнетна резонанца хардвера радила. Али Нобелова фондација је приморана да погледа много таквог практичног, примењивог материјала, када разматра економске награде.
Проблем је у томе што када се једном фокусирамо на економску политику, много тога што није наука улази у игру. Политика се укључује, а политички став је богато награђен пажњом јавности. Нобелова награда је створена да награди оне који не изводе трикове да привуку пажњу, оне, који, у својој искреној потрази за истином, другачије могу бити омаловажени.
Зашто се зове награда за „економске науке“, а не само „економију“? Остале награде се не додељују за „хемијске науке“ или „физичке науке.“
Поља настојања која користе „наука“ у својим називима имају тенденцију да буду она у која се масе људи емоционално укључују и у којима чудаци изгледа да на неки начин купују јавно мњење. Ова поља имају „наука“ у својим именима да се разликују од својих озлоглашених рођака .
Термин политичка наука први пут постао популаран крајем 18. века, да би се разликовала од свих партијских памфлета, чија је сврха била да се добију гласови и да се утиче, уместо следи истина. Астрономска наука је уобичајен термин крајем деветнаестог века, да би се разликовала од астрологије и проучавања древних митова о сазвежђима. Хипнотичка наука је такође коришћена у деветнаестом веку, да се разликује научно проучавање хипнозе од вештичарења или верског трасцендентализма.
Постојала је потреба за таквим називима тада, јер су њихове колеге чудаци имали много већи утицај на општи дискурс. Научници су морали да се обзнане као научници.
У ствари, чак и термин хемијска наука је уживао извесну популарност у деветнаестом веку – у време када је поље настојало да се разликује од алхемије и промоције „quack nostrums „(лекова наших – прим.прев.). Међутим, потреба да се користи тај термин да се истинска наука разликује од праксе превараната већ бледи у време када је установљена Нобелова награда, у 1901.
Слично томе, термини астрономска наука и хипнотичка наука углавном су изумирали како је двадесети век напредовао, можда зато што је веровање у окултно слабило у угледном друштву. Да, још увек постоје хороскопи у популарним новинама, али они су ту само за озбиљно научно ускраћене, или за забаву: идеја да звезде одређују нашу судбину изгубила је сву интелектуалну вредност. Дакле, нема више никакве потребе за термином „астрономске науке.“
Критичари „економских наука“ понекад се позивају на развој економије као „псеудонауке“, тврдећи да користи сјајно рухо науке, као и тешку математику, али само за показивање. На пример, у својој књизи из 2004, „Заварани случајношћу“ (Fooled by Randomness), Насим Николас Талеб ј о економским наукама рекао: „Можеш прикрити шарлатанство испод једначина, и нико те не може ухватити, јер не постоји таква ствар као контролисани експеримент.“
Али ни физика није без таквих критичара. У својој књизи из 2004., „Невоље с физиком: Успон теорије струна, пад науке и оно што следи“ (The Trouble with Physics: The Rise of String Theory, The Fall of a Science, and What Comes Next), Ли Смолин замерио је професији физике што је заведена лепим и елегантним теоријама (посебно теоријом струна), уместо оним што се може тестирати експериментисањем. Слично томе, у својој књизи из 2007., „Није чак ни погрешно: Неуспех теорије струна и трагање за јединством физичког закона“ (The Failure of String Theory and the Search for Unity in Physical Law), Питер Војт је оптужио физичаре за углавном исти грех који су математички економисти починили.
Моје уверење је да је економија нешто угроженија од физичких наука због модела чија валидност никада неће бити јасна, јер је потреба за апроксимацијом много јача него у физичким наукама, посебно имајући у виду да модели описују људе а не магнетну резонанцу или основне честице. Људи се једноставно предомисле и понашају се потпуно другачије. Имају неурозе и проблеме идентитета, сложене појаве које област бихејвиоралне економије сматра релевантним за разумевање економских резултата.
Али сва та математика у економији није, као што Талеб сугерише, шарлатанство. Економија има значајну квантитативну страну која се не може избећи. Изазов је био да се математички увиди комбинују са врстама подешавања која су потребна да њихови модели одговарају несводивом људском елементу економије.
Напредовање бихејвиоралне економије није суштински у сукобу са математичком економијом, као што неки мисле, иако може бити у сукобу са неким тренутно модерним математичким економским моделима. И, мада економија представља своје методолошке проблеме, основни изазови који стоје пред истраживачима нису битно другачији од оних са којима се сусрећу истраживачи из других области. Како се економија развија, она ће проширити свој репертоар метода и извора доказа, наука ће постати јача, а шарлатани ће бити разоткривени.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић
Види још:
ВЕЛИКА НАЛАЗИШТА ГАСА: Кипар се спаја са Блиским Истоком
ИНТЕРНЕТ ПРЕДУЗЕТНИШТВО: О етици необјављивања
