Прочитај ми чланак
У групи канцерогених метала
У најкраћем, о никлу бих рекао: истраживања – да, али експлоатација у овом тренутку не, с обзиром на технологију која се користи за прераду, a на штету животне средине.
Никл је врло реактиван метал који лако ступа у везу с појединим гасовима. На пример, са угљен-моноксидом даје никл-карбонил који кључа на 42,6 степени. То значи да лако прелази у гасовито стање. Зато су места експлоатације и, нарочито, прераде, где се топи и где испарава, за људе који тамо раде, с обзиром на његову токсичност, веома опасна.
Никл је опасан по здравље и када се налази у облику руде јер његове честице у форми оксида или сулфида лако доспевају у атмосферу и таложе се у животној средини. Овај метал има иритативне ефекте на слузокожи у респираторном и дигестивном систему, али упозоравам на то да има и канцерогена дејства. На листи Међународне агенције за истраживање рака (ИАРЦ) једињења никла спадају у прву групу метала систематизованих по канцерогености.
Осим никла, у тој групи су и: арсен, берилијум, кадмијум, манган и хром, дакле укупно шест метала. Међутим, Србија мора да има у виду и уранијум, који је остао као последица НАТО агресије на СРЈ 1999., који има истоветна токсиколошка својства, плус радијациона дејства која га чине много опаснијим.
Тешко је одговорити на питање колико времена је потребно да организам буде изложен дејству испарења никла да би токсична или канцерогена својства имала клинички испољено дејство. Јер, кад су у питању високе концентрације, поготово тамо где су топионице, свакако је потребан краћи период, док су на ширем простору дејства спорија. Поређења ради, за подручје око металургије олова код Косовске Митровице (Звечан) говорило се да су одатле „нестали врапци“, то јест да су флора и фауна у великој мери уништене под дејством оловне прашине.
Исти је случај и са Бором, због експлоатације и прераде руде бакра. Наш институт је својевремено испитивао какво је дејство бакра из прерадних погона у Севојну и Јагодини (тада Светозареву) на околину. Бакар смо пронашли чак и у омотачима периферних нерава код људи. Међутим, штетна дејства никла на биљни и животињски свет су много већа. Наравно, потребан је дужи период, такозвано латентно време, рецимо од десетак година, да би се сва та негативна дејства испољила и уочила.
Поготово што у близини рудника морате да имате ливнице – не можете ко зна где да носите толике количине руде. Механизми заштите животне средине у таквим условима постоје, многи процеси су и аутоматизовани и херметизовани, тако да модерна технологија чини своје. Али Србија нема ту модерну технологију која повећава безбедност, нити можемо очекивати да ће је стране компаније овде донети.
Из угла токсиколога могу да кажем да развој прераде руда метала не иде у правцу примене модерних технологија него преношења оних прљавих из развијених земаља у неразвијене, па и у Србију. Реч је о лицемерју развијеног света. Представници једне компаније, чини ми се из Велике Британије, долазили су код нас још 2004–2005. године с намером да истражују и експлоатишу никл, тврдећи да је експлоатација безбедна, али тада им је постављено питање зашто ову руду не експлоатишу у својој земљи.
Србија, дакле, треба да зна којим природним богатствима располаже, али и да буде обазрива према страним компанијама које долазе да истражују наше рудне потенцијале. Те компаније немају разлога да се баве истраживањима ако им се не дозвољава експлоатација, а експлоатација је по правилу прљава и са загађењем животне средине.
Никл се користи у војној индустрији, електроиндустрији, у бродоградњи, у легурама за батерије и акумулаторе итд. Кад је електролитичким процесом везан с неким другим елементом он није опасан (користи се за израду посуђа, накита итд.), али у току производње и прераде, нарочито у топионицама, овај метал у ваздуху прави контаминацију и онда доспева у подземне и површинске воде, у биљни и животињски свет, у храну и у човеков организам
Tоксиколог, Институт „Др Драгомир Карајовић“, Београд
(Политика)
